Где се налази наш манастир?

МАНАСТИР НОВИ СТЈЕНИК

Источна Србија, Кучајске планине,

Јужни Кучај, Микуљски Камен

У Источној Србији у њеном најпространијем планинском комплексу - Кучајским планинама, које су поред Динарског краса највећа планинска крашка област Србије, постоји потпуно ненасељен троугао кога чине три главне тачке: Деспотовац (село Стрмостен), Параћин (село Криви Вир) и Бор (село Злот).

Манастир Нови Стјеник

Ова планинска област, коју са правом можемо назвати пустиња, по пречнику (око 100км) и ненасељености је вероватно јединствена не само у Србији него можда и на целом Балкану. Три наведене тачке су и јединствени улази у ово царство недирнуте природе. Та три улаза су повезана доста лошим планинским путем (пропалим макадамом) - «Кучајском магистралом», која је у картама означена као планински макадам. За кретање тим путевима препоручљива су теренска возила. Једини саобраћај који се тамо одвијa је понеки велики шлепер натоварен буквама - експлоататор неисцрпног шумског богатства. У зимским условима када снег достиже висину изнад једног метра (сметови и лавине могу достићи висину и до два метра), када је и булдожер немоћан, људски живот тамо замире, као једино превозно средство остају само моторне санке.

Зими је до манастира тешко доћи чак и моторним санкама

Непрегледна пространства столетних букових шума испресецаних ливадама и потоцима, настањених крдима дивљих свиња, срндаћима, јеленима, вуковима, рисовима, дивокозама и осталом ситном дивљачи, која се не ретко могу видети и на самом путу, чине овај крај заиста посебним.

Лазарев кањон испуњен је мноштвом пећина

Из правца Деспотовца, пролазећи поред манастира Манасије и Ресавске пећине долази се до последњег људског станишта - села Стрмостен. Подсетимо, овај ресавски регион је познат по реци Ресави, Ресавској пећини, Водопаду Лисине и резервату Винатовача. Некада је овај крај називан Ресавска Света гора јер се ту налазило 12 средњовековних манастира, задужбина деспота Стефана Лазаревића. Већини су се кроз историју изгубили трагови, а до данас су остали добро очувани манастири Манасија, Раваница и Сисојевац. Из Стрмостена пут нас полако пење у планинске врлети и води нас до водопада Лисине, уз којег су смештена два - три ресторана - мотела у којима се може одморити и освежити. Ресторани су познати по гостопримству и свежој пастрмци. Од Лисина престаје асфалт, а макадам нас води кроз веома живописни кањон Ресаве. При изласку из кањона пролазимо поред барака шумске секције и наилазимо на резерват Винатовача на чијем улазу је подигнут импозантан камени крст. Резерват Винатовача нам остаје са десне стране, а пут нас води још дубље у планину. Напокон, после доста вијугања и труцкања по све лошијем путу, излазимо на пропланак Крња Јела. Крња Јела је тачка у којој се састају сва три правца: деспотовачки, борски и параћински. Са леве стране нам остаје борски пут, а ми скрећемо десно према правцу Параћина. На око десетак километара наићи ћемо на путоказе «манастир» који нас усмеравају на леву страну. После три - четири километра веома лошег пута, пред нама ће се указати огромни планински гребен - Микуљски камен, по облику сличан пресеченој купи која формира готово округлу висораван опасану неприступачним, назубљеним каменим литицама, који доминира целим крајем.

Микуљски камен

Микуљски камен зими

Са његовог врха, на 1020м пружа се поглед који досеже све до Старе планине, Црног Врха и Ртња. Као на длану је масив Малиника, Дубашничка висораван, Крња Јела и Лазарев кањон. Уз сам камен, на овом веома суровом месту, где климатски услови живот чине (нарочито зими) веома тешким и чак опасним, попут гнезда сурог орла смештен је манастир Нови Стјеник.

Обавезно погледајте и МАПУ са додатним сателитским снимцима трасе Лисине-Винатовача-Крања Јела-Слатине-Микуљ (КЛИКНИ!) 

GPS координате манастира НОВИ СТЈЕНИК:
N 44°01.337'
E 021°50.172'