СОДОМСКИ ГРЕХ ОПЕТ ПРЕД НАМA

Интересантно је зашто су представници тзв. ЛГБТ популације ( мада је то њихов скраћен израз, има ту још поприлично придодат број слова која означавају још многе врсте њихове изопачености ) узели баш дугу, као свој заштитни знак. Дуга је, као што знамо из Старог Завета знак савеза између Бога и људи, да више Господ неће чинити потоп на земљи, ма колико наши греси према Њему били велики. Сваки пут, када се појави дуга, сетимо се Његовог завета и знамо да ће Он свој завет одржати. Међутим, содомљани су толико Богоборни, а све под маском љубави, толеранције и борбом за нека своја права која им нико и не угрожава, да они својим заставицама са нацртаном дугом, машу изазивачки пред лицем Божијим, и отворено Му кажу:“ Ми ћемо бити најгоре могуће изопачени, и највеће могуће наказе, а Ти си рекао да нећеш направити нови потоп и не можеш нам ништа и не можеш нас зауставити!“

ПОСЛАНИЦА О ПРАВОМ ПРИЈАТЕЉСТВУ

Духовни разговори на Микуљској стени

СВЕТА АНТУСА: ПИСМО СВОМЕ СИНУ, СВЕТОМ ЈОВАНУ ЗЛАТОУСТУ

Верни пријатељ је еликсир живота (Сирах 6:16)
Верни пријатељ је чврсто склониште (Сирах 6:14)

   Јер шта не бу учинио истински пријатељ? Које нам задовољство не би причинио? Какву корист? Какву сигурност? Иако можеш навести имена на хиљаде блага, ништа се не може упоредити са правим пријатељем.
   Рецимо прво, колико много задовољства доноси пријатељство. Пријатељ је светао радошћу и усхићује се када види пријатеља. Сједињен је са њим у јединству, имајући одређено, неописиво задовољство душе. Ако само размишља о њему, он се подиже и узноси се високо у свом уму.
Говорим о правим, истинским пријатељима, који би изабрали, да умру за своје пријатеље, за  оне, које топло љубе. Не помишљај да можеш побити оно што говорим, примером оних који воле слабо, или који деле трпезу са тобом ( Сирах 6:10 ), или са којима имаш површно познанство.
   Ако ико имаш пријатеља, каквог ја описујем, он ће схватити моје речи; а, иако ће виђати свог пријатеља сваки дан, често му то неће бити довољно. Он уздиже исте молитве за пријатеља, као и за себе. Познајем одређеног човека, који, када проси молитве светог човека, ради понашања свог пријатеља, прво га моли да се моли за пријатеља, а онда и за себе.

ПРАЗНИК УСПЕЊА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

   По извршењу спасења рода људског Господом Христом и вазнесењу Његовом па небо, пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Божија, посредница нашега спасења, поживе доста дуго међу првим хришћанима. И радоваше се Она великом духовном радошћу распрострањењу Цркве Христове по свој васељени и ширењу славе Сина и Бога свог. И још за време живота свог на земљи она очима својим виде остварење речи својих да ће је сви нараштаји називати блаженом (Лк. 1, 48), јер хришћани, славећи свуда Христа Бога, прослављаху и Његову Пречисту Матер која тада још живљаше на земљи.

АКО НЕ ОПРОСТИШ БЛИЖЊЕМ, НЕЋЕ НИ ТЕБИ БОГ ОПРОСТИТИ

Тако ће и отац мој небески учинити вама

ако не опростите сваки брату својему

 од срца својих

 сагрешења њихова. (Мт.18,35)

   У значајној причи " о немилосрдном слуги " Господ све нас грешне људе назива дужницима: дужницима Богу и дужницима једни другима. Ми смо дужници Богу зато што не извршавамо све Божије заповести и наредбе које смо дужни да извршавамо, а дужници смо једни другима зато што не узвраћамо једни другима оно што је потребно, то јест оно што нам је јеванђељским законом заповеђено да дајемо једни другима: љубав са свим делима хришћанског милосрђа која проистичу из ње.

СУШТИНА ЈЕВАНЂЕЉСКОГ УЧЕЊА ЈЕ ЉУБАВ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

" Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова : љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци. " ( Мт.22, 37-40 ).

ЛЕТЊИ СВ. ЈОВАН - МАНАСТИРСКА СЛАВА 2017

Торжественo и у радосно - молитвеном духу протекао је празник Светог Јована, наша манастирска слава. Припреме су почеле доста раније, а пред сам празник у манастир је пристигло око двадесетак ходочасника, из разних крајева Србије, који су нам увеличали претпразничну радост и заједно са нама поделили тренутке последњих припрема.

The Light of Charity

     “Just as the sun covers the darkness with its rays, so charity with its purity covers all the passions of the soul.”  

What is charity? In the words of Our Venerable Father among the Saints Isaac the Syrian,  charity is sadness incurred by mercy for the suffering. "Even if someone deserves to be treated roughly, still, the merciful one does not return evil for evil. Meanwhile, he showers with plenty those who deserve reward.”   This understanding of charity reveals that its essence lies in a co-suffering and compassionate heart towards all of God’s sentient creatures, while its loftiness consists of sacrificing oneself for others.

СВЕТЛОСТ МИЛОСРЂА

      Као што сунце својим сјајем закриљује таму, тако и милосрђе својом чистотом закриљује све страсти душе. " А милосрђе је, - по речима преподобног Исака Сиријског – туга побуђивана милошћу која се ка свима састрадално окреће: и премда је неко и заслужио да се са њим грубо опходи, ипак му се не враћа злом, док онога који је достојан добре награде, обиљем обасипа." Из тог схватања милосрђа открива се да се његова суштина састоји у састрадавању и жалостивости срца према свим осећајним саздањима Божјим, док се његова узвишеност састоји у самопожртвовању за друге.

ПАР РЕЧИ О ПРОШЛОЈ ЗИМИ

Зима се одавно завршила, која је била са великим снегом и још већим минусом. Ове године температура се спуштала испод -25 степени, и јак ветар кога од милоште зовемо " микуљац " чинио је да изгледа још хладније него што јесте. Још увек се са тихом језом сећамо образа црвено - плавих од његових хладних удараца, и тог невероватног струјања ваздуха због чије брзине нисмо успевале да удахнемо, већ као рибе на сувом, отимале смо се са том величанственом стихијом о делић кисеоника, постајући сведоци своје сопствене немоћи и ништавности, као и величине Божије. У тим тренуцима, чинило се да та ледена стихија доиста може човека пренети са место на место, као што је целу ноћ превртала сметове, пребацујући их час на једну, час на другу страну, чинећи свако јутро другачијим и нестварнијим. Можда је баш због тога, Господ и уредио да будемо на овако неприступачном месту, доиста суровом у зимским месецима, како би смо и на своме телу осетили ту силину којом Господ све уређује, да схватимо да смо сви ми у милости и љубави Божијој...

О ХРИШЋАНСКОЈ НЕТОЛЕРАНЦИЈИ

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

ВЕЛИМИРОВИЋ

   Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште – познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о „верској толеранцији“ траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору. Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и оци цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос. Да је Христос проповедао и могућност других вера поред његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би он био осуђен на крст, нити би пак – васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју. Да су оци цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници. Рим – некадашњи – толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио. Почетак толесирања других вера, почетак је губљења своје вере.
   Први хришћани нису морали нетолеранцију наследити ни од Јевреја ни специјално од ма које друге нације. Нетолеранција верска опште је људско добро – јер без ње би се и најмрачније и најсветлије представе о верским предметима нивелисале – и опште људско зло – јер без ње би историја светска била мање бестијална. Ова нетолеранција, мислимо ми, у смислу општег људског добра, у смислу борбе светлости против мрака, каква је она и била код првих хришћана, помогла је доста распрострањењу хришћанске вере у свету, но једва више него што је она помогла распрострањењу Будизма или Питагореизма. Но и ако би се могло најзад замислити, сходно Гибону, да су Хришћани – Јевреји наследили особиту нетолерантну ревност од својих предака, неда се замислити, да су Хришћани – Пагани, Грци и Римљани, могли наследити ту црту од несвојих предака, од вечито омрзнутих Јевреја.

ИЗ ДЕЛА СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ТЕЛА

Васкрсење Христово

   Између хришћанских празника Васкрс има то преимућство, што је омиљен и код оних, који се непоколебљиво држе свеколиког црквеног учења и код оних, којима од Хришћанства ништа више није остало до имена и – Васкрса. Док су Духови много изгубили од своје раније популарности, док Божићу, најблаже речено, популарност не расте, дотле се Васкрс све више и осетније издиже над свима празницима у години. Ако се и за који дан може рећи, да је дан свеопште човечанске радости, то се може рећи за Васкрс. Њему се не радују само клерикалне партије Рима и Фанара, но исто тако и пагански становници Париза и Лондона: тако, да кад би се по свеопштем радосном поздрављу Васкрса ценило стање хришћанске вере у садашњости, оно би се приказало у најсјајнијој перспективи.

ИЗ КЊИГЕ УТИСАКА

Микуљски камен, наше уточиште

        Сасвим недавно у нашем манастиру боравила је неколико месеци, једна млада двина особа, сестра у Христу и трудбеница. Она је први пут код нас, тек нас је и упознала, и нас и наш манстирски живот. Били смо дирнути, како једна млада душа у данашњем свету, који већ дубоко у злу лежи, није самим тим злом опијена, већ се бори из његових канџи и одушевљава и надахњује животом у пустињском манаситру, који данас многима, нарочито младима изгледа суров, незанимљив и недостижан.

Њене речи, који овде наводимо у целости и неизмењене из наше књиге утисака, најбоље говоре о томе...