субота, 27. мај 2017.

The Light of Charity


     “Just as the sun covers the darkness with its rays, so charity with its purity covers all the passions of the soul.”  

What is charity? In the words of Our Venerable Father among the Saints Isaac the Syrian,  charity is sadness incurred by mercy for the suffering. "Even if someone deserves to be treated roughly, still, the merciful one does not return evil for evil. Meanwhile, he showers with plenty those who deserve reward.”   This understanding of charity reveals that its essence lies in a co-suffering and compassionate heart towards all of God’s sentient creatures, while its loftiness consists of sacrificing oneself for others.

петак, 26. мај 2017.

СВЕТЛОСТ МИЛОСРЂА




      Као што сунце својим сјајем закриљује таму, тако и милосрђе својом чистотом закриљује све страсти душе. " А милосрђе је, - по речима преподобног Исака Сиријског – туга побуђивана милошћу која се ка свима састрадално окреће: и премда је неко и заслужио да се са њим грубо опходи, ипак му се не враћа злом, док онога који је достојан добре награде, обиљем обасипа." Из тог схватања милосрђа открива се да се његова суштина састоји у састрадавању и жалостивости срца према свим осећајним саздањима Божјим, док се његова узвишеност састоји у самопожртвовању за друге.

среда, 10. мај 2017.

ПАР РЕЧИ О ПРОШЛОЈ ЗИМИ



Зима се одавно завршила, која је била са великим снегом и још већим минусом. Ове године температура се спуштала испод -25 степени, и јак ветар кога од милоште зовемо " микуљац " чинио је да изгледа још хладније него што јесте. Још увек се са тихом језом сећамо образа црвено - плавих од његових хладних удараца, и тог невероватног струјања ваздуха због чије брзине нисмо успевале да удахнемо, већ као рибе на сувом, отимале смо се са том величанственом стихијом о делић кисеоника, постајући сведоци своје сопствене немоћи и ништавности, као и величине Божије. У тим тренуцима, чинило се да та ледена стихија доиста може човека пренети са место на место, као што је целу ноћ превртала сметове, пребацујући их час на једну, час на другу страну, чинећи свако јутро другачијим и нестварнијим. Можда је баш због тога, Господ и уредио да будемо на овако неприступачном месту, доиста суровом у зимским месецима, како би смо и на своме телу осетили ту силину којом Господ све уређује, да схватимо да смо сви ми у милости и љубави Божијој...

понедељак, 08. мај 2017.

О ХРИШЋАНСКОЈ НЕТОЛЕРАНЦИЈИ


СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ 

ВЕЛИМИРОВИЋ




   Да су хришћани од почетка били нетолерантни, то је факт, но то је опште – познати факт код свих религија у њиховој младости и снази, од којих Хришћанство у овом погледу не чини никакав изузетак. Гладне теорије наших дана о „верској толеранцији“ траже хране свуда па и у примитивном Хришћанству. С највећом неправдом траже је они на овом последњем извору. Јер ако нетолеранција значи нетрпљење два различна мишљења, која претендују оба на искључиву истинитост; ако је нетолеранција убеђење једнога човека, да је само његова вера или његова филозофија истинита међу другим неистинитим, заблудним верама и философијама, онда су и оци цркве били нетолерантни; нетолерантни и апостоли и мисионари хришћански, нетолерантан и сам Христос. Да је Христос проповедао и могућност других вера поред његове, могућност јеврејског фарисеизма, римског идолопоклонства, вавилонске митологије итд. нити би он био осуђен на крст, нити би пак – васкрсао. Његово јеванђеље живело би краћи век него Гамалилово. Да су апостоли толерисали друге вере, с њима би хришћанство и завршило своју историју. Да су оци цркве толерисали све вере и јереси својих дана, они се данас не би имали ради чега звати оци. Да су Кирило и Методије толерисали Перуна и Стрибога поред Христа, још би се по словенским горама и степама пушили стари многобожачки жртвеници. Рим – некадашњи – толерисао је све вере своје империје, па се спустио у гроб неопојан од своје вере, јер толеришући туђе вере, он је своју изгубио. Почетак толесирања других вера, почетак је губљења своје вере.
   Први хришћани нису морали нетолеранцију наследити ни од Јевреја ни специјално од ма које друге нације. Нетолеранција верска опште је људско добро – јер без ње би се и најмрачније и најсветлије представе о верским предметима нивелисале – и опште људско зло – јер без ње би историја светска била мање бестијална. Ова нетолеранција, мислимо ми, у смислу општег људског добра, у смислу борбе светлости против мрака, каква је она и била код првих хришћана, помогла је доста распрострањењу хришћанске вере у свету, но једва више него што је она помогла распрострањењу Будизма или Питагореизма. Но и ако би се могло најзад замислити, сходно Гибону, да су Хришћани – Јевреји наследили особиту нетолерантну ревност од својих предака, неда се замислити, да су Хришћани – Пагани, Грци и Римљани, могли наследити ту црту од несвојих предака, од вечито омрзнутих Јевреја.


ИЗ ДЕЛА СВ. ВЛАДИКЕ НИКОЛАЈА

О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ТЕЛА


Васкрсење Христово

   Између хришћанских празника Васкрс има то преимућство, што је омиљен и код оних, који се непоколебљиво држе свеколиког црквеног учења и код оних, којима од Хришћанства ништа више није остало до имена и – Васкрса. Док су Духови много изгубили од своје раније популарности, док Божићу, најблаже речено, популарност не расте, дотле се Васкрс све више и осетније издиже над свима празницима у години. Ако се и за који дан може рећи, да је дан свеопште човечанске радости, то се може рећи за Васкрс. Њему се не радују само клерикалне партије Рима и Фанара, но исто тако и пагански становници Париза и Лондона: тако, да кад би се по свеопштем радосном поздрављу Васкрса ценило стање хришћанске вере у садашњости, оно би се приказало у најсјајнијој перспективи.

субота, 14. јануар 2017.

ИЗ КЊИГЕ УТИСАКА

Микуљски камен, наше уточиште
        Сасвим недавно у нашем манастиру боравила је неколико месеци, једна млада двина особа, сестра у Христу и трудбеница. Она је први пут код нас, тек нас је и упознала, и нас и наш манстирски живот. Били смо дирнути, како једна млада душа у данашњем свету, који већ дубоко у злу лежи, није самим тим злом опијена, већ се бори из његових канџи и одушевљава и надахњује животом у пустињском манаситру, који данас многима, нарочито младима изгледа суров, незанимљив и недостижан.
Њене речи, који овде наводимо у целости и неизмењене из наше књиге утисака, најбоље говоре о томе...

субота, 31. децембар 2016.

СВЕТИ ЂАКОН АВАКУМ - СЛАВА ЗИМСКЕ КАПЕЛЕ


Крај децембра, време када пада празник светог ђакона Авакума, обично је неизвесан у погледу првих озбиљнијих планинских снегова, те је због тога мало ходочасника у могућности да походе манастир Нови Стјеник и да узму учешће у прослави храмовне славе зимске капеле посвећене светог ђакону Авакуму.

Новостјеничке монахиње су у то време већ све обезбедиле за дугу и сурову планинску зиму и чини се као да су за спољашњи свет већ заспале зимским сном.

субота, 24. децембар 2016.

МАТЕРИЦЕ - највећи хришћански празника мајки и жена

ЧАСТ СРПСКИМ МАЈКАМА
Свети Владика Николај Српски

Свети Владика Николај са мајком



" Благо утроби која те је носила
и грудима које су те дојиле " ( Лк. 11, 27 )

  Част и похвала српским матерама! Коме ако не њима? И када да кажемо, то ако не данас, на српски празник светих Матера, на Материце? Ја кажем с р п с к и, због тога што само Срби имају и држе овај празник. Није ми познато, да и један други православни народ, нити иједан народ уопште у свету, има празник Материца. У нашим црквеним књигама ове две недеље пред Божић посвећене су Праоцима и Оцима, то јест оним праведницима и пророцима Старог Завета који чезнуше за доласком Спаситеља света, који Га символично оцртаваше или пророковаше, али га не дочекаше. Зашто је црква установила ово празновање старозаветничког угодника баш пред Божић, баш пред Рођендан оснивача Новог Завета? Зато, да би нам предочила везу између старога и новога. Зато, да би нас научила да гледамо на свету историју рода људског као на целину. И још и за то, да би нам показала како у плану Бога Промислитеља нема прекида.

четвртак, 22. децембар 2016.

КРОЗ СНЕГОВЕ ДО ТИШИНЕ

Живећи у високопланинском манастиру, и привикавајући се на услове које планина диктира, много пута смо чуле питање, да ли је заиста непроходно током зимских месеци и да ли је тада ипак некако могуће доћи до манастира? Следећи текст вас води на сајт  нашег пријатеља, који је једне зиме победио планину и уз помоћ Божију стигао сигурно до манастира. У тексту уз детаљан опис  путешествија, можете погледати и доста фотографија, које су употпуниле доживљај вишечасовног пешачења кроз снежни Кучај. Уживајте!


ПУТЕШЕСТВИЈЕ ДО ЗАВЕЈАНОГ МИКУЉА И МАНАСТИРА
" НОВИ СТЈЕНИК "

Панорама главног гребена Кучаја, посматрана са Микуља. С лева на десно: Оманиш, Оштри Камен, Кисели Врх, Велика и Мала Бота, Мала и Велика Треста

Након што препешачите Кучај по снегу постајете свесни да, можда постоје више планине у Србији, али не постоји већа дивљина. Овај огроман, ненасељени простор, један динамичан сплет кречњачких и вододрживих стена који нас лети мами својим бујним ливадама и шумама, кањонима, видиковцима, пејзажима који се пред нашим очима непрекидно трансформишу како остављамо километре за собом, зими је много суровији, дивљији, пустији. Људи који су и лети по Кучају ретки, зими уопште нема, а путеви, без обзира да ли је реч о шумским " магистралама " или једва уочљивим козијим стазицама, нестају под дебелим снежним покривачем, да би се поново појавили тек на пролеће, када се отопе снегови. 




субота, 17. децембар 2016.

МАНАСТИРСКЕ ВОДОНОШЕ - ЛЕПЕ УСПОМЕНЕ

Зима 2013. године,
забележено манастирским фотоапаратом као успомена на дугогодишње послушање доношења воде, које је било наша свакодневница. 
Данас се са радошћу и тугом сећамо тих благодатних дана и молимо Бога да не заборави наш труд и усрђе које смо уложили градећи нашу Светињу - манастир Нови Стјеник



ИЗ ЖИТИЈА ПРЕПОДОБНОГ АНИНА

   ПРЕПОДОБНИ Анин беше родом из Халкидона од родитеља благоверних; мален растом као древни Закхеј, но велики сасуд Светога Духа. Одмалена беше кротак и ћутљив, и без икаквог учитеља стремљаше добрим делима.
Када му би петнаест година он остаде без родитеља. Одмах се одрече света, ступи у један свети манастир, и узе на себе анђелски образ. Затим, жељан потпуно безмолвног житија – пустињачког молитвеног тиховања, он оде дубоко у пустињу, где река Еуфрат раздваја Сирију од Персије. Тамо пронађе неког монаха Мајума, који је у пећини живео изванредним подвижничким животом, настани се код њега, и подражаваше га у пошћењу и посвуноћним молитвама. А њихово пошћење беше толико да целе свете Четрдесетнице све до Ускрса нису ништа јели. Но лица им беху светла као да се стално госте за царском трпезом. И ученик, блажени Авин, толики напредак показа, да и старца превазилажаше. Јер је много пута, и осим свете Четрдесетнице, по четрдесет дана проводио без хране, молећи се дан и ноћ. И дивљаше се старац таквом подвигу његовом.

петак, 16. децембар 2016.

ПОСТОМ РАДОСТИМ НАДУ МОЈУ У ТЕБЕ



Постом радостим наду моју у Тебе, Грјадушчи Господе мој.
Пост убрзава моју припрему за долазак Твој, једино чекање мојих дана и ноћи.
Пост отањава тело моје, да би оно што остане могао лакше осветлити духом.

среда, 19. октобар 2016.

О ПОХОТИ И ПАМЕТИ ЕВРОПЕ

   Где је највећи мрак? Тамо где букти највећа светлост, па се угаси. Тамо је највећи мрак. На тргу где сија стотине сијалица и где се ноћ такмичи у светлости даном, па кад све сијалице утрну, онда на томе тргу осећа се већи мрак него у неосветљеним чергама циганским.

   Ај, браћо моја, у наше дане ми уздигосмо вође наше и отворисмо очи наше и видесмо такав трг. И беше осветљен тако да се такмичаше са сунчаним небесима. Али му се све сијалице погасише и ми погледасмо са балканских висина и видесмо долину без светлости, мрачну као што је мрачан дом кртице под земљом. Тај трг обележен је на мапама света под именом Европа, а по свима заузетим народима са именом безбожство и немилост.