Путопис

МИКУЉСКИ ЗИМСКИ МИР
Запис једног путописца

Микуљ је место које носи нешто свето у себи... Око Микуља столетне букве изгледају као да шире своје крошње да вас загрле, мишићавих жила као да ходају сваке ноћи, око Микуља су ливаде бујније, мајчина душица мириснија, вода хладнија и укуснија, ваздух прозрачнији, зрикавци гласнији, а сан луциднији и крепкији. Микуљ је довољно далеко од наших живота, а када се нађете тамо имате утисак да сте потпуно измештени у неко друго време и простор. Зими, Микуљ обично јесте у неком потпуно другом свету, завејан, са ветровима који звижде око његових стена и држе га недоступним за обичне смртнике готово пола године.

То су разлози зашто сам био ужасно радознао да осетим тај простор зими, тако далек и недоступан. Искористио сам најблажу зиму у овом веку да бих са још седморо радозналаца 3. фебруара дошао у походе Микуљу. Било је нестварно путовати сатима преко пустог Кучаја, на коме је управо тог дана почео да веје густ снег. Како је дан одмицао, тако се и вејавица појачавала, да на крају враћајући се оданде готово ништа испред себе нисмо видели. Ја сам био мало лењ на окидачу, више упијајући све него желећи да забележим, али понека фотографија је остала као успомена на то необично ходочашће...

Александар Вељковић 
Са похода Микуљу 2008.