понедељак, 02. фебруар 2009.

ПОВЕСТ О ПРОГОНУ СТЈЕНИЧКОГ СЕСТРИНСТВА

Манастир Стјеник на планини Јелици код Чачка

По хронолошком следу догађаја

Понедељак, 6. октобар 2003. Зачеће светог Јована Претече
Брат Стефан (чачанин), који се са својом породицом пришао истинском Православљу, отишао је у Жичку епархију у Краљево, да преда лично владики Хризостому обавештење стјеничких монахиња. На путу се мимоишао са епархијском делегацијом која је хитно послана од стране владике у манастир Стјеник.

Делегацију су чинили: епархијски секретар јереј Тома, архимандрит Венјамин, игуман манастира Преображење, записничар јереј Љубиша из Матарушке Бање и жичка игуманија Јелена. Делегација је стигла у манастир готово у исто време када је брат Стефан предао обавештење владики. После кратког разговора, сво четворо чланова делегације се сложило да нас треба хитно избацити, ако треба и помоћу полиције, уз личне претње да ће нас бити моткама ако се не покајемо и не целивамо владикину, како они рекоше “свету” десницу, наравно уз одређену епитимију. Све ми монахиње и искушенице присустовале смо разговору са том делегацијом. Једнодушно и категорички заузеле смо став о доследном следовању светоотачком Предању, и да ни једна од нас нема дилему да ли треба да се покаје пред било којим епископом екуменистичке СПЦ. После таквог нашег чврстог става уследиле су увреде, претње, уцене, уз најчешће понављање фразе тако типичне за екуменисте: “немате смирења, нисте послушне”.
Све време разговора (ако се то уопште може назвати разговором), вођен је записник у коме је све наведено: од тога да не признајемо црквену власт званичне Српске цркве нити њену благодатност, па дотле да смо се канонски исправно (а не поново!) крстиле. Свака од нас је тај записник са радошћу потписала, после чега су они гневно напустили манастир, уз претњу да у њему нећемо дочекати следеће јутро. Нарочито их је наљутило то што нисмо хтеле да им откључамо храм, бојећи се да нећемо моћи да их спречимо да уђу и оскрнаве олтар који је претходно освећен и на коме је већ служена света Евхаристија. Искрено говорећи, такву мржњу и презир никада нисмо доживеле, а поготово тако нешто нисмо очекивале од оних који су до недавно били наши пастири.
Упоредо са тим догађајима, у седишту Жичке епархије у Краљеву, као што смо већ рекле, брат Стефан је предао Обавештење у руке владики Хризостому. Ту код владике затекло се неколико свештеника и студенички игуман, који је по владикином налогу пред свима прочитао Обавештење. Како је читање одмицало, његов глас се све више мењао, тако да је једва прочитао до краја. Уз Обавештење је била приложена и фотокопија из владикине најновије књиге, којом се он представио Жичкој епархији, где се топло и отворено препоручује папски календар, а исмева светоотачки. Наше Обавештење послале смо и на адресе других епархија. Крај дана дочекале смо уз мноштво телефонских позива “душебрижних” свештеника и верника из епархије који су нас наговарали да се предомислимо и покајемо.

Уторак, 7. октобар 2003. Првомученица Текла – последње мирно јутро у нашем манастиру.
Дан је почео Литургијом коју је служио јеромонах Акакије, а која се завршила у само свитање. Та Литургија била је потресна за све присутне. Све нас је прожимао осећај да нећемо још дуго остати у нашем вољеном манастиру. Као да смо се невидљиво опраштале од светих моштију стјеничких мученика-исповедника које су похрањене у манастирском храму. Као да смо се опраштале од наше духовне наставнице, мати Јулијане, од њеног гроба и стјеничке светиње уопште. И више нас ни једна помисао није везивала за земно, него смо све, читавим својим бићем, биле усмерене ка Небу. Јеванђеље и Апостол тога дана наговештавали су страшне догађаје који ће уследити за неколико сати.
Док смо после Литургије седели и проводили последње тренутке у миру и тишини планине Јелице, зачуо се звук кола којима су дошли припадници МУП-а Чачак у цивилним оделима. Рекли су игуманији да пође са њима код начелника МУП-а. Мати Ефросинија је са још једном сестром кренула нашим колима и на том разговору задржала се око три сата. Збуњен насталом ситуацијом али пријатељски расположен полицијски начелник је убеђивао мати Ефросинију да наговори сестринство да промене став о одвајању од званичне цркве. После дужег убеђивања, и несхватања проблема и разлога због којих су сестре спремне чак и на избацивање из манастира, заједно су отишли код градоначелника Чачка, господина Веље Илића. Он је такође рекао да није време за промене и реаговања на политику СПЦ. Замолио је игуманију да се извини владики, а да ће он утицати на владику да га одобровољи. Након више сати убеђивања да се направи компромис, мати Ефросинија на то наравно није пристала и пошла је назад у манастир. Када се зауставила на бензинској пумпи, неочекивано су је опколила четири аутомобила пуна свештеника који су углас почели да вичу изражавајући своје негодовање. Међу њима је био и епархијски ђакон Радош, који је од тог тренутка (како ће се касније показати) па све до бруталног избацивања сестринства из манастира, водио главну реч и кога су сви помно слушали.
Мати је села у кола и покушала да се удаљи од њих, али није успела јер су је пратили целим путем до манастира: два аутомобила испред ње, а два иза. Кад су стигли у манастир, прогон је почео. Ми које смо остале у манастиру, замолиле смо оца Акакија да се повуче горе у шуму, осећајући да његово остајање у манастиру може да буде веома опасно. После краћег наговарања отац Акакије и монах Давид, сабрат есфигменског метоха са Фрушке Горе, склонили су се у јеличке шуме. Одједном, почело је да пристиже мноштво аутомобила, тако да се (не мали) пракинг манастира за трен напунио. У почетку се у порти манастира нашло око 50 свештеника, заједно са око 100 подговорених мирјана. Како је време одмицало број присутних попео се на око 200 људи. Тражили су да одмах уђу у цркву што смо им и омогућили. Сви су они организовано дошли како би страхом натерали осам монахиња да се предомисле, а у супротном да их избаце из манастира. Двеста мушкараца против осам монахиња! Готово сви су били обманути причом да тиме што истерују монахиње чине добро дело. Од самог почетка наступило је отворено провоцирање и агресија на малобројно и назаштићено, али ни мало уплашено сестринство. Почели су да “освећују” цркву коју су наводно оскврнули расколници, што никада до сада нису чинили након заједничких молитава са јеретицима, или када су им папистички или англикански свештеници улазили у олтаре, док је пракса заједничког коришћења часне трпезе са разним јеретицима на западу свима позната, наравно без освећивања оскврњене трпезе. Када су по завршетку о(бе)свећења храма изашли и када су провокације од стране присутних свештеника прерасле у вулгарности, монахиње су једнодушно запевале почетни стих Давидовог Псалтира: “Блажен човек који не иде на веће нечастивих”. Када су чули псалам који сестре поју, свештеници су отишли у храм да одслуже “Велико бденије” које је трајало читавих пола сата. По завршетку изашавши у порту запалили су цигарете и кренули у нову офанзиву на монахиње. У ствари, чекало се да стигне владика и припреман је терен за његов безбедан долазак. Иако је уз осам монахиња било свега неколико истински православних верних који су својим присуством крепили сестре-исповеднице, владика се плашио да дође па су га све време мобилним телефонима извештавали о догађајима у манастиру. Њихов страх био је толики да су једног полицајца наговорили да пита монахиње да ли је истина да су наоружане?!
Међу цивилима који су дошли са свештенством било је неколико особа веома сумњивог изгледа. Када су чули да се отац Акакије налази у шуми изнад манастира, пошли су у хајку на њега. Били су наоружани ланцима, од којих су неки на своме крају имали закачен овећи катанац. Он је само чудом Божијим избегао потеру. У неколико наврата прочешљавали су околне шуме тражећи двојицу монаха-исповедника. Њихова крволочност и спремност да оцима одузму и живот била је очигледна, а како се видело, можда су имали и одрешене руке за тако нешто. Агресивни владикини послушници бездушно су гурали монахиње низ степенице где год би их срели, па су тако грубо одгурнули чак и тешко болесну најстарију монахињу Анисију.
Тек после неколико сати дошао је владика Хризостом. Док је излазио из возила окружен телохранитељима, свештеници су га дочекали постројени у бољшевичком маниру, уз песму и звоњаву звона. По изласку из храма, док је са жезлом у руци стајао на узвишеном месту, затражио је да му доведу игуманију, инсистирајући да му нико осим ње не прилази. Свештеници су је на силу одвојили од сестара и привели код владике, направивши око ње живи зид тако да нико не може да се прибижи. Окружена њима, мати је исповеднички стајала сама, као јагње приведено вуку на заклање. Епископ је видно узнемирен питао мати Ефросинију да ли признаје Српску Православну Цркву. На опште запрепашћење присутних она је рекла да признаје. На друго питање – да ли ће јој бити послушна, мати је такође одговорила позитивно. Завладао је тајац. У том тренутку мати игуманија је одлучно почела да исповеда, да признаје Српску Православну Цркву и да јој је у потпуности послушна, али да не признаје њихову екуменистичку јерархију и да њима неће бити послушна, закључивши да су Истински Православни Хришћани Србије, који чувају и бране свету Православну веру, права Српска Православна Црква, и да је послушна једино истински Православном архиепископу Хризостому – првојерарху Грчке старокалендарске Цркве (под чији су привремени архијерејски омофор пришли Истински православни хришћани Србије, под руководством јеромонаха Акакија). Одмах потом владика је киптећи од гнева крикнуо: “Заузимајте манастир!” У року од 10 минута цео манастирски конак био је заузет од стране владикиних послушника – мирјана и клира. Од тог тренутка келије и остале просторије биле су неприступачне за сестре, којима су тамо остале чак и основне личне ствари. Сестре су у том тренутку у један глас почеле да певају “Господи помилуј”, радосно се у исповедничком заносу осењујући крсним знамењем. Жички ђакон је тада пришао мати игуманији и сестрама и рекао им да сместа напусте манастир. Мати је одгворила да то не долази у обзир док не виде неки званичан документ о њиховом избацивању. Владика је на то бесно одговорио да је он и суд и власт и документ. Већ је у ваздуху висило отворено физичко насиље разгневљених свештеника и цивила над сестрама, када се у њихову одбрану умешала присутна полиција и адвокат, иначе председник Адвокатске коморе Чачка, кога је је позвала мати Ефросинија. Адвокат је затражио да се прогон обустави док не буде донет некакав правни документ. Уследило је још неколико сати психичког малтретирања, мрцварења, иживљавања, вербалног насиља и понижавања монахиња, све у ишчекивању правног документа који су они одлучили да сачине без икаквог суда или ваљане правне процедуре.
У међувремену, личне ствари монахиња, извађене из испретураних монашких келија, умотане у чаршаве и побацане су изван манастирског дворишта као ђубре. Сестре су молиле гонитеље да им допусте да узму неке личне ствари из келија, као што је на пример пумпица за асматичаре, која је неопходна једној од монахиња. Уз понижења и увреде пустили су их да уђу, надгледајући шта узимају. Сестре су своје келије затекле испретуране, ладице повађене, ормане поотваране, а ствари разбацане на све стране. У то време су стигли мештани који живе у околини манастира, угледни домаћини који су плакали гледајући иживљавање 200 побеснелих људи над осам исповедница.
Све сестре су биле на ливади испред конака, физички опкољене и без могућности да се игде заклоне. Без престанка храбро су одговарале на провокације, бранећи Православну веру од помахниталних насилника.
Ускоро је донет некакав на брзину откуцан папир о њиховом одстрањењу из манастира, наравно, без деловодног броја и печата, само са потписом владике Хризостома. Са тим назови документом инспектор МУП-а је пришао мати игуманији и затражио да сестринство напусти манастир. Ни полиција, ни општинска власт, ни манастирски адвокат нису могли да спрече бесправно и насилно протеривање монахиња. Беспомоћан да им пружи било какву правну заштиту, запрепашћен дрскошћу и безакоњем црквеног великодостојника и његових служитеља, адвокат је изјавио да до тада није доживео слично безакоње у правном смислу, додавши да није у могућности да им помогне и пружи правну заштиту. Као по некој наредби са више инстанце, свима су биле везане руке. Чак и они који су хтели да помогну монахињама, нису то могли да учине. Самог градоначелника Чачка звао је лично патријарх Павле, рекавши му да омогући што брже избацивање сестринства из манастира. Иначе, полицајци су све време бранили монахиње од могућег линча, и ко зна како би се све завршило да они нису били присутни.
сд Сестре су прешле преко потока на неутрални простор који припада јавном предузећу Србија-шуме, одакле нису имали право да их гоне. Вече је већ увелико пало, сестре су остале на ливади, а већина света на челу са владиком се разишла. У окупираном манастиру из кога је избачено његово сестринство остали су само телохранитељи са неколицином свештеника, који су манастирску порту убрзо испунили опушцима од цигарета. Час вршљајући по конаку, час нервозно шећући по порти и изван манастира, све време су мрзовољно мотрили на монахиње. Оне су хладну планинску ноћ, под ведрим небом, провеле уз читање Псалтира и појање духовних песама, поред ватре коју су наложиле како би се мало огрејале, јер се температура приближавала нули. После поноћи придружила им се група од 15-ак истински православних верника. Окупаторе манастира изненадила је и видно уплашила неочекивана ноћна посета, те су позвали полицију која је одмах дошла. Полиција је легитимисала већину присутних забележивши и њихове аутомобилске таблице. Али посетиоци нису дошли да праве неред и заузимају манастир, него да својим присуством пруже подршку монахињама исповедницама. Ноћ је постајала све хладнија и неизвеснија, сестре су се бринуле за оце који су се скривали у густој планинској шуми. Али Господ је у шуми и мраку сакрио оце од гонитеља.

Јеромонах Акакије са стјеничким монахињама исповедницама неколико дана пре њиховог избацивања

Прогнано стјеничко сестринство
Уочи самог свитања, док је тама ноћи још прекривала планину Јелицу, појавио се отац Акакије, избегавајући да буде примећен од стране полицијске страже и гонитеља. Ми смо га замолиле да неодложно напусти планину под окриљем ноћи, и један брат га је колима пребацио до града на сигурно место. За монаха Давида нисмо знале где је. Тек после смо сазнале да се више од 24 сата без хране и воде скривао у горњим пећинама изнад манастира, оскудно обучен за хладну планинску ноћ.
Среда, 8. Октобар 2003. Спомен преподобне Ефросиније. По благослову оца Акакија у свануће је група истински православних верника напустила монахиње. Ми сестре јутро смо дочекале будне појући тропар преподобној Ефросинији, честитајући својој игуманији имендан и монашку славу, и благодарећи на том дивном бденију под ведрим небом. Саме смо преломиле славски колач, поделиле га између себе и слатко га појеле: био нам је то први залогај после 24 сата. Никад лепша и благодатнија монашка слава. Никада толико жељених али и нежељених гостију. Све сестре испуњава неописива радост и мир. То је онај мир Господњи који дарује вера Православна – мир који се даје само онима што следе путоказе отачких предања.
Нови житељи наше свете обитељи прво су добро доручковали (са ливаде на којој смо били лепо се види живот у манастирској трпезарији) а затим су пошли у храм да служе литургију. На имендан наше матушке, Литургију у нашем храму не служе истински православни, него они који су продали веру за вечеру. Из цркве одјекује њихова песма: “Блажени изгнани правде ради…”. Ми седимо под ведрим небом и слушамо цинично литургисање православних екумениста. Делило нас је само неких петнаестак метара и мостић преко потока. Истински православни и истински неправославни. На једној страни истински православни без јела, пића и починка, радују се у Господу своме Исусу Христу, делећи ту радост и тај мир једни са другима, а на другој страни храна, алкохол, цигарете, литургија и башкарење у топлом манастирском конаку. Почиње киша.
Одједном примећујемо монаха Давида како излази из шуме и креће према манастиру, не знајући још ништа о нашем избацивању. Гонитељи се одмах устремљују на њега, али он успева да им се измигољи и приђе нама. Ми образујемо живи зид између њега и гонитеља. Већ поменути ђакон Радош отворено се пред свима заклиње светом Симеону Мироточивом да ће сопственим рукама задавити оца Давида. Ми вадимо иконе и окрећемо их ка ђакону Радошу и његовој пратњи. Он се на то окрете и одлазећи поручи оцу Давиду да су га сад сестре спасиле, али да следећи пут неће измаћи.
Ми смо се потом преместиле у шумарак надомак манастира, склањајући се под крошње дрвећа од кише. Наше ствари и даље су лежале разбацане по ливади. Када је почео силан пљусак згурале смо се у комби који је један наш у Христу брат довезао испред манастира. У том тренутку неочекивано је почео да веје снег, у незапамћеном интезитету за почетак октобра. У међувремену, један пријатељ нашег манастира из званичне цркве, са женом и децом, дошао је да нас обиђе. Нашао нас је у комбију. Ми смо га замолиле да одвезе оца Давида до Чачка, како би избегао нови напад звероподобних гонитеља. Брат је на то пристао и пошао је према Чачку са оцем Давидом у колима. Чим су они пошли, двојица епархијских телохранитеља ужурбано су сели у кола и јурнули за оцем Давидом. Брат Стефан који је све време био са нама, неиспаван и промрзао, седа у свој “Југо” и успева да се муњевитим маневром углави између аута у коме је био отац Давид и аута са гонитељима. Намерно их успоривши, није им допустио да на уском планинском путу стигну оца Давида, а када је ауто са оцем Давидом већ био довољно одмакао и нашао се изван њиховог домашаја, брат Стефан је и сам покушао да им умакне, но клизав завејан пут и умор учинили су своје – ауто се преврнуо а брат Стефан је остао у несвести. Гонитељи стају и схватају да је враг однео шалу – дају му вештачко дисање, а онда га хитно возе у болницу. Док је брат Стефан још лежао на путу у несвести, гушећи се уз потрес мозга, покрај њега су прошла кола са архимандритом Венјамином који је видео читаву трагичну ситуацију али није изашао да види да ли је човек уопште жив, него је сачекао да ауто помере са пута и хладно и са презиром наставио даље. Са њим у колима биле су монахиње из овчарског манастира Сретење, а, како смо касније виделе, носили су храну и гајбу пива за нове житеље нашег манастира који су пушили и пили у топлој манастирској трпезарији.
Ми у комбију сазнајемо за несрећу са братом Стефаном. Хвата нас страх и неизвасност за његов живот, не знамо колико је повређен. Две сестре хоће да оду манастирским колима у болницу, али епархијски послушници им не дају да узму кола. Једва смо их умолили да пусте сестре да посете Стефана. Остајемо у комбију. Од велике хладноће и страха за Стефанов живот тресемо се у грозници. У комбију нема грејања и јако је хладно. Одједном губимо сигурност. Више нисмо сигурне ни шта је са оцем Акакијем и оцем Давидом. Све се у души тресе од неизвесности. Ова среда била је духовно најтежи дан од почетка поменутих догађаја. Пролазе сати, чекамо. Најзад, сестре долазе са добрим вестима. Брат Стефан је жив, сада му је добро и налази се у болници. Оци су такође на сигурном, живи и здрави. Опет нас обузима неописива радост. Сестре су из града донеле нешто хране, празнично утјешеније. После покушавамо да заспимо, али толиико је хладно да не успевамо. Цвокоћемо. Испред манастира видимо стално нова кола како долазе и одлазе. Новим житељима манастира руководе архимандрит Венјамин, студенички игуман Тимотеј и наравно владикин секретар, ђакон Радош. Наш манастир предат је студеничким монасима. Дошли су Антоније из Студенице, Пајсије из Увца, и Герман, такође из Студенице. Они су ново братство Стјеничког манастира. Антоније је одређен за игумана. Сви они једу месо и пију, док игуман чак и пуши.
Касно ноћу један брат у Христу пешке прелази неколико километара и комбијем нас одводи на привремено скровито место. Једна кола са свештеницима крећу да нас прате, али се заустављају код болнице где свраћамо да посетимо брата Стефана, првог истински православног Србина који се удостојио да телом пострада ради истине светог православља, бранећи православног монаха од прогонитеља.
Успут смо приметиле још једног епархијског послушника како нас помно прати.
Стигавши у наше привремено пребивалиште коначно се мало окрепљујемо, грејемо и одмарамо од нашег малог исповедничког подвига и патње ради Истине Христове. Благодаримо Господу Богу нашем Исусу Христу, светом Јовану Крститељу, преподобномученику Јовану Стјеничком и свим мученицима стјеничким, на челу са ђаконом Авакумом и игуманом Пајсијем, што су нас удостојили да исповедимо веру нашу љубљену – веру Православну, и разобличимо одступнике од вере и светоотачког Предања. Свим срцем се надамо у Господа да ће нас укрепити да нашим животом не посрамимо Њега, Спаситеља нашег, јер Њему приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.
“Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље!
Никада те нећемо издати, благочешће Отаца!
Никада те нећемо оставити, мајко побожности!
У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети.
Ако времена то буду тражила и хиљаду пута умрећемо за тебе!”

Повест о прогону саставиле саме изгнане стјеничке сестре неколико дана после ових догађаја

НАРОДНА ПЕСМА

Нема коментара: