Занимљива свакодневница

ФЕБРУАРСКЕ НЕВОЉЕ СА ВЕЛИКИМ СНЕГОМ
Последњи снег који је око 19/20 фебруара у потпуности завејао (боље рећи закопао) Кучај донео је манастиру и нове потешкоће. Незапамћена снежна олуја која је данима беснела по целом Кучају нанела је велике метарске сметове свуда унаоколо.
видео запис снежне олује


У исто време само двориште манастира који је смештен на узвишеном брисаном простору олуја је својом метлом потпуно оголела од снега правећи ту и тамо само велике снежне наносе. Пут до извора са кога монахиње доносе пијаћу воду је нестао, тако да се доношење воде претворило у право освајање снежних дубина.

Пред полазак на извор по воду

Монахиње се пробијају до извора

Чак су и манастирске моторне санке биле тешко покретљиве у свежим великим наносима прашкастог снега који је попут живог блата све увлачио у себе. Тек пре два дана планина се смирила са свом својом силесијом снега и ветра и сунце је поново заслепљујуће обасјало снежну Кучајску пустињу.Мати Ефросинија је због неодложних обавеза требала да сиђе до Деспотовца. После неколико успешних проба пробијања озбиљних сметова моторним санкама на околним манастирским прилазима, решено је да се на јучерашњи дан сиђе до цивилизације. Добро опремљени (крпље за пешачење по дубоком снегу у случају квара на санкама, лопата, термос са топлим чајем) отац Акакије је уз договор са пријатељима манастира из села Стењевца отпочео пребацивање мати Ефросиније од манастира до првог очишћеног места до кога може да приђе теренац – рампе на Лисинама. Рано поподне санке су запливале на белу пучину путева који се више нису распознавали под дебелим снежним таласима. Санке су парале снег подсећајући на лађу која се веома отежано креће по узбурканом мору коју таласи стално подижу и спуштају. Велики, на неким местима и по два метра високи (а по 10 и више метара дугачки) сметови престављали су стварно велико искушење за санке и њиховог управљача. На неким местима било је неопходно да се смет једноставно лопатом или гажењем прво сруби, тј. да се направи благи успон како би се санке уопште могле и попети на њега. Ипак, све те потешкоће су се колико – толико дале превазићи. Наша манастирска експедиција успела је да пређе Крњу Јелу. На Деспотовачкој страни чекао их је снег кога нису очекивали (Обично је са стране Деспотовца увек лакше када су у питању снежне падавине). Рапидно опадање метраже надморске висине са силажењем низ Крњу Јелу према првој насеобини људи – дрвосеча смештеним у баракама „Србијашуме“ није, како се очекивало, донело смањење снега и опуштенију вожњу. Напротив, дубина снега и сметови нису изгубили на свом габариту и учесталости чак ни овде. Дрвосече су биле данима снегом одсечене од света. Иако изненађени нашом појавом ови доброћудни горштаци рекли су нам да је кањон Ресавице тешко проходан и да је препун лавина и сметова, као и то да су њихова два друга јутрос кренула са брдским теретним коњима до села Стрмостен по основне намирнице и да их још увек нема. Пут је настављен са изненађеношћу због количине снега уз саму Ресавицу. Снег је толико велики да на њему нема трагова ни дивљачи, само пртина којом су прошли брдски теретни коњи. Наилазимо на заиста озбиљне сметове и лавине које је сручио на пут стрми Ресавски кањон. Сунце је већ на свом заласку. Наилазимо на дрвосече који се јашући враћају на видно узнемоглим мишићавим коњима. Један од њих босанац Драго, наш планински познаник, одговара нас да наставимо пут јер је пред нама лавина "Склопови" коју су они са коњима - окаљеним планинским пентрачима, једва прошли. Он никако не верује да је санке могу савладати. Отац Акакије иако већ благо забринут не одустаје. Пут се наставља. Један громадни смет једва бива савладан уз откопавање санки и опасност слетања у понор Ресавице. И као што то увек у свим пустоловинама бива пред сам крај манастирска експедиција наишла је на горостасну препреку о којој је Драго говорио - лавину која је спајала стене кањона са понором Ресавице прекривајући својом површином цео пут у дужини од десетак метара.
Пртина коју су коњи направили је веома уска и уз сам понор. Нема стајања, отац Акакије осенио се крсним знамењем и почео да лопатом прокопава пролаз за санке. После напорног копања и паузе са врелим чајем из термоса санке су се уз урлање високотуражног ROTAX мотора и прштање снега под гусеницама које су млеле све пред собом, нашле на другој страни лавине и пут је уз помоћ Божију настављен. На рампи код Лисина окупила се група људи из „Србијашуме“ који су наше пријатеље већ увелико наговарали да нас чекају узалудно јер нема те силе која може проћи толики снег који се у овим крајевима деценијама не памти. Прелажење њима већ одавно познате лавине "Склопови" која сваке година булдожерима прави велике проблеме, сматрали су немогућом мисијом. Приближно договорено време састанка, одавно је истекло. Ипак, наши пријатељи нису губили наду, стрпљиво су чекали. Ноћ је већ увелико пала када су чули у даљини брујање мотора и фарове наших санки. Људи који су се ту нашли нису могли да сакрију запрепашћење када су схватили да су манастирске санке прошле све препреке, за које су се они клели да су једноставно непремостиве. Ускоро су наши снежни путници били на топлом. Ово силажење санкама је још једном доказало да је нашем високо – планинском манастиру овакво снежно возило – моторне санке - веома неопходно колико и добар теренац, јер ако се узме у обзир да на Кучају снег у свој својој пуноти може да дочека и март месец, онда је јасно да би манастир без санки могао бити одсечен и по четири месеца. Нека је на спасење свим добротворима који су се потрудили да заједничким силама обезбеде средства која су омогућила да ово снежно возило, постане у тешким снежним условима, једино превозно средство које манастир повезује са цивилизацијом.