четвртак, 12. фебруар 2009.

Путопис


КРОЗ СНЕГОВЕ ДО ТИШИНЕ

Путешествије до завејаног Микуља и манастира "Нови Стјеник" (децембар 2008.)


Након што препешачите Кучај по снегу постајете свесни да, можда постоје више планине у Србији, али не постоји већа дивљина. Овај огроман, ненасељени простор, један динамичан сплет кречњачких и вододрживих стена који нас лети мами својим бујним ливадама и шумама, кањонима, видиковцима, пејзажима који се пред нашим очима непрекидно трансформишу како остављамо километре за собом, зими је много суровији, дивљији, пустији. Људи, који су и лети по Кучају ретки, зими уопште нема, а путеви, без обзира да ли је реч о шумским „магистралама“ или једва уочљивим козјим стазицама, нестају под дебелим снежним покривачем, да би се поново појавили тек на пролеће, кад се отопе снегови.

kucaj zimi
Српски Сибир
Када осетите кучајске мразеве који сурово штипају за нос и образе постаје вам јасно да је Пештер добио епитет „српског Сибира“ из пуке необавештености, само зато што тамо има некога да посведочи о тим зимама. Иако им је надморска висина иста, на Црном врху је просечна температура зими нижа него у Сјеници, а снега често има више него на скоро дупло вишем Копаонику.
Тајна је у томе што је овај простор право метеоролошко размеђе истока и запада, до кога стижу и сибирско-карпатски снегови, као и они са Атлантика. Често ћете видети облаке који надиру из долине Мораве безуспешно се гурајући да прескоче главну „кичму“ Кучајских планина (једнако лети и зими), као какву пену која кипи по врховима Оштрог камена, Оманиша и Палчине налик на ивицу неког огромног лонца. У другим приликама ћете долазећи са запада по сунчаном времену, већ иза Лисина, почети да урањате у маглу и хладноћу која се прелила са кучајског платоа и почела да тече долинама Ресаве и Клочанице попут ледене реке. Све је то део „сибирског“ временског мозаика Кучаја, где мраз у шатору за први мај никако не треба да вас изненади чак и на испод 700 м висине. Ако се ту којим случајем затекнете усред зиме и посустанете, можете да рачунате на то да ће вас пронаћи тек на пролеће, јер ће ваше трагове већ после пар сати завејати крупне крпе снега о каквом градска деца јалово маштају. И управо на том простору, иза безброј брда и долина, скривен од погледа радозналаца и случајних пролазника, далеко од путева, под самим митским врхом Микуљем,
pod mikuljem
Манастир Нови Стјеник пoд Микуљским каменом
никао је манастир „Нови Стјеник“, дом православног зилотског сестринства, даљином заштићен од злих људи и намера. У овај дом добро дошли су сви они који долазе чиста срца, са љубављу према природи и људима, сви они које, у потрази за исконским миром, кучајске стазице туда наведу.
Припреме

Када ме је мати Ефросинија, игуманија манастира „Нови Стјеник“, позвала са молбом да помогнем њиховој пријатељици Nathalie Garett из Енглеске да некако пронађе пут преко завејаног Кучаја до њиховог манастира под Микуљем, у први мах нисам био свестан да ће то бити прилика да, с поводом и добрим разлогом, реализујем једну од својих давнашњих пустоловних маштарија. Коинциденција или не, само недељу дана раније на Freebiking форуму сам помињао идеју о пешачењу са транспортним ранчевима и комплетном опремом за зимско преживљавање преко непрегледних пустих Кучајских пространстава, што је идеја која је толико луда да тешко да може да буде еуфорично прихваћена од стране широких планинарско-бајкерских маса. Ипак, Рајко и Драгољуб су на њу одреаговали на прву лопту и са нескривеним одушевљењем, тако да сам већ знао на кога могу да рачунам као на потенцијалну екипу за такав подухват. У први мах сам Nathalie (за коју се заправо испоставило да се зове Наталија, јер је рускиња скривена иза британског пасоша) понудио комплетну логистичку помоћ, уз могућност да јој, по потреби, обезбедим и пратњу до манастира. Представљена као авантуристкиња са амбициозним планом да 2010. године постане прва жена која је препешачила залеђени Берингов мореуз, изненадила ме је кад је на моја техничка питања о томе у ком формату жели да јој обезбедим GPS трекове, wаyпоинте и картографију рекла да неће користити GPS, односно да ће јој карта и компас бити сасвим довољни. Помислих – или је потпуно необавештена о томе где заправо иде, или је лудо храбра? Оријентисати се у кучајским шумама зими, по слабој видљивости и вејавици (која је била прогнозирана тих дана) само уз помоћ карте и компаса, за некога ко је први пут на том терену, тешко да би било могуће чак и за искусног оријентирца. Добро рече Зоки Чубрило у дискусији која се тим поводом заподенула на Freebiking мејлинг листи: „Ако мене питате, да ли компас има неку функцију, одговор је: -Да естетску!“ Но добро, у намери да максимално изађем у сусрет њеним жељама, одштампао сам секцију топо карте која покрива простор горње Ресаве до Лазаревог кањона, уцртао оптималну трасу за пролаз и пластифицирао је, како би карта спремно дочекала Наталију када 24. децембра пристигне у Србију...


Жестока борба у мојој глави између реалних обавеза, потребе за пасивним одмором и пустоловног вируса који ме није остављао на миру била је неко време нерешена, да би у тренутку када су Драгољуб и Рајко дефинитивно и непоколебљиво изразили своју спремност да крену у ову авантуру, жеља да се пуним плућима урони у Кучај у најсуровијим зимским условима, превагнула. Пар дана пред полазак саопштио сам Наталији да ће имати тројицу „бодигарда“ да је штите од чопора изгледнелих кучајских вукова (Кучај између осталог има и најбројнију популацију вукова у Европи), на шта је она прокоментарисала да „вукови њу не плаше, јер су они само велике дивље куце, а она је радила са кавказерима, и то на Кавказу“. После таквих изјава, помислих да нас тројица треба добро да поведемо рачуна да се не обрукамо пред авантуристкињом великог калибра. На крају се испоставило да је обезбеђивање пратње била драгоцена мера предострожности, јер Наталијина опрема која се састојала из једнослојног саморасклапајућег шатора и вреће која је уз једвите јаде била декларисана за -15 Ц (што је уобичајена ноћна температура по Кучају зими) никако не би могли да је сачувају од смрзавања као последице готово извесног залутавања на целодневном путу кроз вејавицу ка Микуљу...
Све иде по плану

Гоца и ја смо Наталију дочекали на аеродрому око 18h 24. децембра и након што смо се некако провукли кроз претпразнични саобраћајни хаос Београда, покупили прво Драгољуба, а затим и Рајка који је из Пожаревца дошао до Свилајнца, касно увече обрели смо се у дому Ефросинијиног брата Стефана и његове жене Јефимије у Деспотовцу на вечери.
kod stefana
Наталија се упознаје са српским обичајима
Посној (што мени као вегетаријанцу никад није сметало, напротив), али једнако укусној као што је и храна коју сестре у манастиру припремају. С обзиром да нас је било четворо, били смо прекобројни за капацитете скромног Стефановог и Јефимијиног дома, тако да смо кревете за ту ноћ потражили у бунгаловима „Водопад“ у Лисинама, месту где у последње време често проналазимо конак. Рекох свима да искористе чињеницу да у бунгаловима има струје да напуне мобилне телефоне и остале уређаје који се електрично напајају, јер им током наредна 4 дана тај „луксуз“ неће бити доступан – манастир нема струје, а за допуну батерија електричних уређаја потпомажу се акумулаторима које пуне помоћу слабашног агрегата, док колиба у којој ћемо ми мушки спавати нема никакав извор напајања.


Иако је те вечери постојала нека слабашна нада да бисмо можда могли да избегнемо мећаву за наше целодневно пешачко пробијање ка манастиру, јутро које је освануло разбило нам је илузије – претходне вечери потпуно сува, околина пансиона „Водопад“ са првим траговима јутарњег светла осванула је под белим покривачем, уз снег који је константно падао. Устали смо у 6:30х, брзо се спремили, обишли водопад (који је у ово доба године препун воде), попили чај и на брзину доручковали, а онда се попаковали у „индијанца“ (џип чироки) и продужили колима још 15 км уз Ресаву, до Крста на Винатовачи. Како смо одмицали уз кањон, дебљина снега који смо просецали точковима била је све већа. Нешто иза 8 сати стигли смо до Винатоваче и паркирали нашу „шумску звер“ иза озидане трпезарије на отвореном, на месту које ће у наредне 4 ноћи представљати озбиљно искушење за његов антифриз и акумулатор. Рекох: „То је то. Узимајте ранчеве, затежите ципеле и камашне, копчајте јакне и реците збогом транспортној механизацији за наредна 4 дана, сада сте препуштени себи и ономе што можете да урадите снагом својих мишића у снегу.“ Кренусмо лагано путем уз Винатовачу, кроз снег који је без посустајања вејао, а са сваким пређеним километром и добијеним метром надморске висине постајао све дубљи.

pocetak
Снег је постајао све дубљи и дубљи
Сат времена и 3,5 км даље, дошли смо до места где је требало скренути са главног, на пут који нешто брже добија висину и пење се под сам Оштри камен, 1213 м високи највиши врх овог дела главног гребена Кучајских планина. Прилика за краћи предах, као и прилика за Наталију да се увери да никако не би само уз карту и компас схватила да баш ту треба да скрене. Прудужисмо да пењемо, а Наталији је терет ранца од преко 20 кг тежине у дубоком снегу задавао све веће проблеме. У неком тренутку је закључила да је дошао тренутак да испроба крпље. Већ у старту се испоставило да су половне крпље из Финске благо дефектне (на предњем затезачу једне фали парче пластике), а километар даље се испоставило и да су склоне убрзаном пропадању (у међувремену пукао део механизма и на другој). Након што су јој двапут спадале с ногу, схватила је да неће тако далеко стићи, и скинула их је. Штета, да су се могле квалитетно причврстити за ципеле, заиста би то био идеалан начин за ходање по површини дубоког снега.


Снег је све дубљи, температура све нижа, а вејавица и даље не посустаје. Наталија молећиво са мог лица тражи информацију да је превој близу, ја га обећавам, али и упозоравам на један завршни напор при избијању на превој – треба се одвојити од пута и прећи 500 м по нешто већем нагибу кроз шуму, ван пута. Неки минут пре поднева, на око 1050 м висине (остало нам је још стотинак метара пењања кроз густу шуму), Наталија предлаже да направимо краћу паузу и скувамо чај у снегу, што смо без гунђања прихватили.

Нешто после 13h напокон смо се нашли на највишој тачки нашег пута, на превоју између Оштрог камена и коте 1198, на око 1160 метара висине. Да спуст до манастира неће бити рутинска шетња коју сам у покушају да Наталију мало охрабрим најављивао, постало је јасно истог тренутка када смо закорачили на југоисточну падину главног гребена. Чињеница да управо овај гребен нештедимице прима падавине и са истока и са запада резултовала је тиме да је снега на његовим источним падинама било осетно више него приликом успона од Винатоваче, тако да смо, чак и кад смо се докопали пута који се од Оштрог камена спушта ка раскрсници под Слатином, местимично упадали у снег и до појаса. Без обзира што смо ишли низбрдо, напредовали смо веома тешко и споро, а кратак зимски дан се неумитно приближавао свом завршетку. Да би напредовање било још теже, по путу су била препречена безбројна стабла. Касније се испоставило да то није био пуки немар дрвосеча који су у јесен „заборавили“ оборена дебла на путу, већ стабла која су широм Кучаја спонтано попадала пре десетак дана, након што је влажан снег отежао крошње, а затим ударила ледена киша која их је оковала ледом. Мати Јелисавета нам је касније рекла да на својој родној Романији, или било где другде, никада није видела такав необичан феномен масовног падања стабала под теретом леда како се то догодило ове зиме на Кучају. Дакле, ономе ко буде желео да учини кучајске путеве на пролеће поново проходним, сем чистача за снег, требаће и читав арсенал моторних тестера и доста радне снаге.


Пристизање до раскрснице на Слатини потрајало је читаву вечност. И мене је већ под утицајем глади издавала снага и кад сам стигао до Слатине почео сам махнито да једем један од припремљених сендвича, не бих ли некако прикупио енергије за тих последњих пар километара које треба прећи до манастира по мраку. Драгољуб је већ дуже време пртио и ишао стотинама метара напред, као да има ракетни погон у ногама (након што нам је касније за вечером признао да је прешао Фрушкогорски ултрамаратон у дужини од 105 км у једном даху, све нам је постало јасно. Ја сам од стране Наталије био „оптужен“ да већ последњих пар сати понављам да има „још два километра“, а након што су се по први пут указала шкиљава светла манастира под Микуљем, деловало је да толико споро напредујемо ка њему, да је дружина посумњала да су та светла, заправо, била нека врста фатаморгане, халуцинација под дејством умора и превелике жеље да напокон стигнемо. На последњим километрима пред манастиром заобишли смо или прескочили неколико капиталних букви, а једна од њих је очигледно зауставила и манастирску Ниву, на чијем крову смо затекли добрих пола метра снега када смо је мимоишли.
dolazak
На циљу: улазак у топли манастирски конак
Напокон, око 18h, сат и по након што смо уронили у потпуни мрак, савладали смо и завршну узбрдицу до манастира. Кучај је био савладан! И као по команди, снег који је читавог дана вејао, отприлике у том тренутку је престао, а небо је кренуло да се разведрава. Смешио нам се леп, сунчан зимски дан сутрадан.


Небо пуно звезда


Сестринство и отац Акакије су нам се искрено обрадовали кад су нас онако полузалеђене видели, захваљујући Богу што смо се безбедно пробили. Личили смо на ледене утваре, готово завејани, са снегом који се у додиру са нашом телесном топлотом делимично топио, а онда поново залеђивао, стварајући танку ледену скраму на нашим јакнама, на коју су се потом хватале свеже пахуље. Залеђене јакне су нам смањивале и аутономију покрета, тако да смо ушетали у манастир покретима подсећајући на роботе. Толико о мојој теорији да је снег на ниским температурама „сув“ и да је човек након целодневног пробијања кроз мећаву једнако сув као и да ништа није падало. Да смо којим случајем морали да спавамо у шаторима у снегу, било би то, врло, врло непријатно искуство, јер не бисмо имали где да осушимо кључне комаде одеће. Срећом, Наталија је уточиште имала у самом манастиру, а нас тројица имали смо обезбеђену, двестотинак метара удаљену од манастира, већ добро загрејану, колибу од прућа и блата, где смо након брзе вечере пожурили да се просушимо за сутра.
vecera
Вечера уз светлост свећа, пошто манастир нема струју
Небо је те ноћи било пуно звезда као ретко кад. Прозрачност ноћног ваздуха је зими далеко већа него лети, тако да се кривине Млечног пута, Влашићи, и све оне једва разлучиве звездице, на урбаном небу потпуно невидљиве, откривају у свом правом сјају, готово добијајући трећу димензију, уверљивије од сваког планетаријума. Али мраз је све јаче уједао за образе и услови нису баш били идеални за дивљење величанствености тренутка и упијање блажене тишине. Чекала нас је топла колиба, сува одећа у ранчевима и три кревета, у кућици која је била једини дом сестринству у време кад је пре неколико година грађен манастир. На полицама књиге, иконе, свеће, кандило, а око пећи, као и у предсобљу, уредно насечена и наслагана дрва. Наши пријатељи са Микуља су се очигледно потрудили да нам, сем око срца, буде топло и у собици. Сада ту кућицу користе монаси када долазе у посету, као и пустињаци попут нас.
Пресвукли смо се, упалили свеће, убацили још понеку цепаницу у ватру, док спорадично пуцкетање није почело да бубњи и хучи, а јара да се шири скоро до мајушних прозораца планинске појате. Просто је невероватно колико добро ове традиционалне источно-србијанске кућице од блата држе топлоту, у шта смо имали прилике темељно да се уверимо током три ноћи, колико је ово био наш дом у леденој недођији. Температура је редовно током ноћи напољу падала на -15, али је у соби до јутра остајало сасвим прихватљиво топло, чак и ако се нико од нас тројице не би спонтано пробудио да спречи ватру да се угаси. Друге ноћи, када смо наизменце устајали да одржавамо ватру, у једном тренутку у соби је било толико топло да нам чак ни вреће за спавање нису требале! Како је мало потребно да човек у суровим условима пронађе оазу, скровиште у коме може да опстане, да дочека пролеће. Била је то прилика да се вратимо у неко прохујало време (или можда да изађемо ван времена, да дођемо на место где време стоји), упалимо свећу и под светлошћу те свеће читамо књиге монаха. Да се без струје, телевизије и интернета подсетимо мириса воска, хартије и звука окретања страница, да схватимо да је сва наша урбана фрка и паника, у ствари, наш избор да живимо тако шизофрено. Довољно је само искорачити из механизма, и ништа се више не мора, а време тече потпуно опуштено. Тишина је апсолутна, без завијања сирена ватрогасаца и хитне помоћи, петарди, турирања, трубљења и псовања по улицама, мобилних и стабилних телефона, штавише, све то, са сваком ноћи коју тамо преспавате, постаје тако јако, јако далеко, светлосним годинама далеко од вас, потпуно неважно. Треће ноћи почињете већ да сумњате да све то заиста постоји, делује вам само као избледели, кошмаран сан. Дакле, могуће је из тога изаћи? Наравно да јесте, треба то само довољно, и непоколебљиво да желите... Лаку, лаку ноћ.


Сунце, снег и тегет плаво небо

Наредног јутра, у петак, 26. децембра, нисмо планирали рано устајање – требало се добро одморити од јучерашњег, не баш малог напора. Додуше, наговестио сам да ћемо се у случају да осване леп, сунчан дан ипак пробудити „на време“ како бисмо кренули у шетњу до врха Микуља, али смо дали себи ту слободу да, претходног дана онако промрзли и исцрпљени, не журимо у извлачењу из врећа. Лењо смо се придигли нешто иза 9 сати, опасали сада већ ватром добро осушене ципеле и камашне, и изашли на снег. Наочаре за сунце ретко носим, али је ово била једна од оних ситуација када се због тога кајем – диван, сунчан дан и бљештавило осунчаног снега били су сушта супротност јучерашњем пробијању кроз маглу и влажно сивило (Рајко рече: „да нема нас у кадру, слике би биле црно-беле“. Појавили смо се у манастиру на доручку и сазнали да нас горе већ пар сати нестрпљиво ишчекују. Чак су и Наталију, ни криву ни дужну, пробудили сабајле, рекавши „сад ће момци да дођу на доручак, само што нису!“. Наталија се од тренутка доласка у манастир здушно придружила манастирском животу, дајући свој скромни прилог учењем сестара како се прави руска пита од кромпира, а сутрадан смо имали прилике да пробамо и познати руски специјалитет, звани боршч. Савесно чекајући да се надигне тесто за питу, Наталија нас је замолила да свој излет на врх Микуља још мало одложимо, што смо ми лако прихватили – и тако је то био дан за кулирање у планини, уживање у плодовима уложеног напора, нашавши се по тако дивном дану на једном тако тешко достижном месту, никако за неку нову ударничку акцију. До врха Микуља отишли смо уобичајеном стазом, која до под сам завршни сипар иде прошле године направљеним колским путем, који је сестринству послужио и за извлачење великог, белог крста који је постављен на том месту. Даље се може само четвороношке, кроз уски, лети крушљиви кулоарчић окружен трновитим растињем, а сада, под више од пола метра снега, падином преко које смо буквално пузали, правећи степенице у снегу све до самог вршног платоа Микуља.
na kamenu
Наталија и Александар на врху Микуља
Видљивост је заиста била сјајна, као на длану пред нама су били на западу главни гребен Кучаја са крошњама препуним снега, где доминирају Палчина и Оштри камен на једној страни, а Мала и Велика Треста на другој, завршавајући се стеновитим одсецима Кршијоре. На истоку, величанствено и поносито је стајао Малиник, осунчан, привлачећи још јаче идејом изласка на његов гребен и бацајући поглед на Лазарев кањон под снегом. А сам кањон никад са Микуља није деловао ближе и јасније него тог 26. децембра. Литице Ковеја виделе су се као на длану, а специфична перспектива открила ми је и неке врло интересантне стене наткриљене над Демижлок, које би биле савршен видиковац. Као што сам рекао већ више пута до сада, тај крај је пун чуда, и колико год често и колико год дуго да у њега одлазим, сваки одлазак изнедри неко ново откриће. Поглед се заустави негде где раније није и... спознаја је ту! Наравно, Ртањ се одозго, мало десно од Малиника такође савршено видео, а ни раскошан поглед на Борски Стол и Велики Крш (такође под дебелим слојем снега) на североистоку нису изостали. Вратили смо се другим путем, спуштајући се ка истоку. Отац Акакије је већ био ту, стигавши до своје колибе (у којој често у осами уме да проведе и по месец дана) моторним санкама које од прошле зиме живот у манастиру чине барем мало лакшим.
kanjon demizloka
Три плана: Колиба оца Акакија мало испод, кањон Демижлока иза, гребен Малиника у даљини
Махао нам је када нас је спазио како се спуштамо са Микуља, да би потом заложио и скувао нам чај, да се мало згрејемопре повратка ка манастиру. Његова колиба је још скромнија и мања од оне која је нама стављена на расплагање – нема никаквог трага било каквог луксуза, ту је само сто, пар столица, „смедеревац“ и импровизовани лежај у ћошку који глуме кревет, а на другој страни полица са иконама, књигама и свећама. Мати Ефросинију нисмо видели откако смо стигли. Речено нам је да је отишла у „Скит“, како у манастиру зову колибу која се налази са јужне стране Микуља, поред баште у којој сестре гаје поврће за своје потребе. Од појате оца Акакија упутили смо се тамо, много лакшом стазом коју су моторне санке већ утабале, а Наталији се испунила жеља да је сам отац Акакије тамо одвезе моторним санкама. Када смо Драгољуб, Рајко и ја стигли до Скита, Наталија је већ одавно била ту, а отац Акакије је пожурио натраг до манастира, у намери да руску питу коју је Наталија тог јутра направила донесе доле, како бисмо ту ручали. Какво пријатно изненађење!

skit

Манастирски скит уз кога је смештена и манастирска башта. Зими се до њега долази само моторним санкама
Скит је место на коме се сестре осамљују за строги пост на води, место које је замишљено да буде нека врста испоснице, повлачења, али на мене та кућица (а верујем да нисам једини) оставља утисак изузетне топлине. Брижљиво сређена (најбоља од свих монашких колиба у околини Микуља), ова колиба је пуна реликвија, икона, фотографија, а у њој се налази и макета „његовог величанства“ Land Rover Defender, возила које сестринство покушава да набави као драгоцену везу Микуљских беспућа са светом. Након пар сати проведених у Скиту, под небом по коме су звезде поново биле расуте као сјајни бисери, попели смо се преостали километар до манастира. Прошао је још један спокојан Микуљски дан.
У сусрет Демижлоку
Трећег дана нашег боравка на Микуљу, опет у складу са прогнозом, време се поново покварило. Облаци су се спустили ниско и кренуо је да провејава спорадичан снег. Додуше, ништа налик мећави по којој смо пристигли првог дана. Колико јуче договарали смо се да покушамо да стигнемо барем до понора Демижлока и назад, пошто сам проценио да пролазак дела Лазаревог кањона и повратак до манастира, у тим условима, није реалан (поготово ако њиме тече река, као што је најчешће зими случај). Наталија није била расположена за један такав, ипак ударнички поход, те је одлучила да остане са сестрама у топлини манастира. Драгољуб, Рајко и ја кренули смо добро утабаним путем ка Скиту, да бисмо се негде на пола пута одвојили и кренули да пртимо дубљи снег, спуштајући се ка долини Демижлока, једне од три реке које извиру на падинама главног гребена Кучаја и у свом даљем току формирају три крака Лазаревог кањона. Убрзо смо стигли до широке заравни где се поток Огашул Фреслан улива у Демижлок. Места где је протеклог лета, у августу, скоро месец дана трајао годишњи скуп хипи покрета „деца дуге“ пристиглих из читавог света. Окупило се на хиљаде њих, где су ноћима, уз паганске ритмове, славили своју слободу на месту које је вероватно удаљеније од цивилизације од било ког на коме су се раније окупљали. Сећам се, кад смо летос организовали излет у Лазарев кањон, на десетине њих смо сретали на путу од долине Демижлока ка Злоту, на путу по намирнице, или путу кућама. Захваљујући њима, „бизнис“ продаје сира и млека је пастирима по околним појатама процветао, цене су скочиле, а залихе сира су практично распродате. Чињеница да су неки од посетилаца шетали унаоколо као од мајке рођени сељаке је углавном забављала, али је сестринство манастира нагнало да на више места истакну упозорења да се такви не пењу на Микуљ и не прилазе манастиру. Касније је успостављена комуникација, нека „деца дуге“ су се заинтересовала за православље, а сестре и отац Акакије нису жалили труда да их едукују. Сада више није било ни трага том врелом, сушном лету, које је толико људи привукло да месец дана проведу у овој оази ван света. По ћумуранама долине Демижлока одавно нема никога, а само мочварно тло широке долине све чвршће окива лед, док се набујали Демижлок здушно бори да великом количином воде и кроз највеће мразеве суверено одржи свој ток ка понору.



demizlok
Демижлок
Лети је немогуће видети Демижлок са том количином воде коју је сада имао.Крајем јула и у августу ова моћна река обично се претвара у слабашан поточић, а овог лета у време излета у Лазарев кањон практично је потпуно пресушио – никад га нисам видео са тако мало воде, која се задржала тек у спорадичним дубљим базенима у кориту, по коме сте могли да ходате без да ноге поквасите. А сада... Местимично је био дубок и преко метра, тако да није било говора о томе да се само „претрчи“ кроз воду, поуздајући се у водонепропусност зимских планинарских ципела. У ширим деловима долине формирала су се права језера, чија је површина, услед вишедневног мраза, са својим леденим плочама почела да подсећа на површину мора у поларним областима. Око километар испред кањона, нашли смо пар дебала која су нам омогућила да, уз доста опреза, ипак пређемо на другу страну. Али није много вредело, јер на том месту Демижлок врлуда и често потпуно Вратили смо се на леву обалу у намери да се главним путем примакнемо улазу у кањон и са истог спустимо до понора (који се налази на самом почетку кањона), али кад сам у неком тренутку погледао на сат, било је већ 12:30; одлазак до понора и повратак до тачке на којој смо се налазили, у оваквим условима, вероватно би нам узео још пар сати, а готово је сигурно да са садашњим водостајем не бисмо успели да пређемо реку и приђемо понору на месту где је лети опуштено газимо, с камена на камен. поткопава десну обалу, тако да се не може ићи уз њега – требало би заобићи високо горе, кроз брдо. А кратак зимски дан је неумитно истицао... Рационалније је било да кренемо натраг. Одабрали смо други пут, у намери да још боље упознамо источне падине дугачког гребена Микуља, који се заправо пружа почев од Стрњака, платоа који оивичују више стотина метара високе вертикалне литице Микуљског и главног крака кањона. Кренули смо путељком уз долину једног безименог потока ка Погарама, пењући се лагано ка путу који иде самим врхом гребена и пролазећи успут поред многобројних колиба, од којих неке лети још увек имају своје становнике, а сада су забрављене, спавајући дубоки зимски сан у који је читав овај простор утонуо. Само на прозору једне од њих, са спољне стране, спазисмо шољице и прибор за припремање кафе, како би путник који долази издалека могао да се послужи. Кад год наишао, макар и усред зиме.

Уснулост и тишина којом одише читав тај простор у ово доба је свепрожимајућа. Са сваком новом пахуљом непокрет на овим цветним ливадама је све дубљи. Сем наших и трагова зечева, лисица и дивљих свиња, у снегу ничег више нема. Угледати човека овде усред зиме било би готово застрашујуће искуство и повод да се упитамо да није којим случајем пре реч о утвари, једноставно зато што људи дотле, у тим условима, заиста не стижу. Путеви су завејани, тако да би чак и од Злота као најближег села требало више од једног дана напорног хода. Чак и ловци, једини мештани који не спавају „зимски сан“, задовољавају се падинама Малиника и Стобора ближим селу. Напокон смо стигли до гребенског пута, где је снег био дубине до колена, а облаци, који су јутрос били на преко 1000 м висине, сада су већ прогутали простор око нас, остављајући не више од пар стотина метара видљивости. Гребенски пут до Микуља је дуг, нарочито сада када треба пртити. Драгољуб је, као неуморна машина за прћење, преузео вођство, а мени је већ лагано кренула да се свети одлука да не понесемо ништа од хране, јер идемо у „шетњу“ дуж Демижлока. Глад и пад шећера врло брзо су ми одузели снагу, тако да сам се у последњим метрима пред пристизање до колибе оца Акакија просто вукао кроз снег. Одатле је већ било лакше, јер смо имали добро утабану стазу коју су направиле моторне санке. Пређосмо некако и преостали километар до Скита, стрепећи да је мати Ефросинија отишла горе у манастир како је обећала Наталији, и да ту доле можда нећемо затећи никога. Онда се на вратима Скита појављују добро позната, насмејана лица, што ме је обрадовало више него ишта – знао сам да смо се докопали топле оазе, где ћемо бити нахрањени и напојени, окрепљени да кренемо даље према нашем привременом зимском конаку. Провели смо тамо следећих пар сати, у ручку и причи са сестрама, док је Наталија, која је у току дана сама сишла до Скита, већ задремала у пријатној топлини колибе.
kod mati
Укрепљени у топлини манастирског скита
Опет смо имали једну шетњу по мраку, али није сметало. Једино што је данас видљивост била много слабија него претходне звездане вечери, с обзиром да је било потпуно облачно. Требало се добро наспавати и припремити за коначни изазов повратка у цивилизацију сутрадан. Постоји ли лакши пут?

Договорили смо се да се не враћамо путем преко Оштрог камена, јер би савладавање тог успона у снегу до појаса било чак много теже од спуста туда који смо имали у доласку. Главни пут је око 7 км дужи, али пешице се не морају пратити његове безбројне кривине, које доследно прате изохипсу усечених долина потока који се сливају са главног гребена. Уместо тога, можемо да се спустимо на северну страну Микуља, у долину истоимене реке, а затим да ухватимо гребен Лучак и избијемо на главни пут на тек око пар километара од Крње Јеле, главне раскрснице путева у том делу Кучаја. То нам је скраћење од чак неких 5 км, што значи да тај пут, који се не пење ни приближно тако високо као онај којим смо дошли, са 15-ак км дужине није много дужи од њега. Сем тога, имали смо и реалну шансу да Драгољуб, као човек у најбољој кондицији од свих нас, када крене спуст са Крње Јеле ка долини Ресаве, „отрчи“ по ауто и дотера га колико буде могуће у нашем смеру, скративши нам трасу за још који километар. Све у свему, варијанта коју смо смислили уз консултације са нашим домаћинима показала се чак знатно рационалнијом од најкраћег пута, који је можда врло пријатна летња шетња, али у зимским условима заиста изискује напор. У недељу, 28. децембра, пробудили смо се нешто пре 6х, у намери да се до свитања већ спакујемо и доручкујемо и, не губећи нимало од дневног светла, кренемо у наше пробијање натраг. Пред колибом нас је дочекао већ уобичајени двоцифрени минус, а у манастиру издашан доручак, више него довољан да нам да снаге да савладамо сва искушења. Опростили смо се и фотографисали са нашим домаћинима, разменили поклоне и са благословом нешто иза 7х лагано кренули на пут...

sa ocem akakijem

 Пред полазак за успомену са оцем Акакијем испред манастирског храма


Психички припремљени на напоре, напредовали смо изненађујуће лако. Снег је падао, али знатно слабије него првог дана кад смо долазили, тако да нас није завејавао и натапао, можда и зато што је било хладније. Пошто смо се прво спустли на неких 800 м висине да бисмо се поново попели на 1000 (што је овога пута била највиша тачка пута), снег је био плићи, у просеку до колена.
preko potoka
Драгољуб помаже Наталији да пређе климави мостић преко потока Ваља Лучак
До споја са главним путем код Лучка смо стигли врло брзо, већ око 10:30 х, тако да је остало само претабанати лак, али дуг део пута до долине Ресаве. Драгољуб се још пре Крње Јеле са кључевима од кола својим дугим кораком упутио напред, а Наталија, Рајко и ја смо лагано каскали, правећи паузе за конзумирање чаја и одмор успут. Мене је у последњим километрима поново сустигао бол у леђима и изнемоглост, тако да су се Рајко и Наталија у неком тренутку озбиљно забринули зашто заостајем. Температура која је стигла наредне ноћи била је одговор на питање где се крије разлог прекомерне малаксалости. Презнојавање са теретом од 20 кг на леђима на -12 Ц тешко да би се могло назвати добрим за здравље. Али вредело је сваке грашке зноја. 

Нешто пре 15х, надомак одвајања пута за долину Бобовачке реке, зачуо се Драгољуб у звучнику моје мотороле, прво уз прекиде, а онда и много јасније. Добро је, успео је да покрене ауто и иде нам у сусрет. Дакле, као што сам и претпоставио, пешачење ће се завршити уз уштеду од око 3,5 км, код скретања за Бобовачку реку. Дефинитивно је ово лакши пешачки пут ка манастиру, мада ће се за његову провозност онај ко буде желео да га раскрчи добро нарадити на уклањању попадалих стабала на путу до Крње Јеле, и даље.


ledenice u kanj resave
Крајолик трасе повратка - Кањон Ресаве
Не сећам се да ме је звук мотора скоро тако обрадовао као тада. Успели смо! Проблили смо се преко завејаног Кучаја до Микуља, и вратили. Не једном ми је пало на памет да би то било много лакше на турно скијама, или чак скијама за ланглауф. То је најбољи начин да се путује кроз планину у условима када механика посустаје, а нога предубоко пропада. Да се лагано клизи преко пустих, завејаних пространстава, где само ветар и крцкање залеђених стабала ремете потпуну тишину. Неком другом приликом. Места као што је Микуљ чак ни усред зиме нису одсечена од света, ако довољно желите да на њих стигнете. А та жеља вам се вишеструко враћа. Кад помислите да излаз из урбане луднице не постоји, сетите се ове приче и оваквих места. Свакога од нас негде чека топла колибица, у којој пуцкета ватра, док се време зауставља. Треба је само пронаћи.

Захваљујемо Александру Вељковићу и сајту Freebiking са кога је и преузет овај путопис.
Погледајте ориганални текст са Freebiking сајта:
http://www.freebiking.org/Freetreking/2008/Mikulj_zima/mikulj_uvod.html

7 коментара:

Stevan је рекао...

мнооого леп текст, изгледа да ови људи баш воле снег, али монахиње које живе у тим условим шест месеци годишње.... достојо дивљења и чуђења, као у књигама о неким руским завејаним манастирима негде у сред Сибира па незнаш јел постоји или непостоји. Али манастир св. Јована Крститељаи и стоји и постоји. Само Вера иде кроз онолки снег. Благодарим и благословите.

serbiantrueorthodox је рекао...

Заиста је тако брате Стеване, али треба неко и од нас једном да се одважи на овакво снежно ходочашће.

Stjenichanka је рекао...

Пешачење по великом снегу кроз непрегледна планинска пространства није шала. Мора да се има добра планинарска опрема и доста кондиције. Све остало је велики ризик и кушање Бога. Али, вреди се потрудити за такво ходочашће.

Stevan је рекао...

За такво ходочашће се баш треба потрудити, ако Бог да следеће зиме, уз максималну обиљост, крећемо. Па како буде. Наравно потрудићу се да набавим бар део одговарајуће опреме иначе заиста невреди , што се и види из поста.Уз благослов монахиња и њихове молитве све је могуће.

serbiantrueorthodox је рекао...

Апсолутно се слажем, дај Боже да се скуи групица ходочасника који суколико толико припремљени за зимско поклончко пешачење.

serbiantrueorthodox је рекао...

Стјеничанка је у праву! Опрема и кондиција, али без молитава сестара - тешко.

Stevan је рекао...

С њиховим молитвама све је лако, на њих се угледамо, и њиховим подвизима се крепимо, јер живети на тако лепом али суровом месту јесте подвиг који и нас буди на ревност.