Монаштво

ШТА ЈЕ МОНАШТВО?

У питањима и одговорима (1. део)
ПИТАЊЕ. Какав је значај монаштва у Христовој Цркви?

ОДГОВОР. Монаси су они хришћани који остављају сва по могућству земаљска занимања ради занимања молитвом, - врлином која је виша од свих врлина, - да би се помоћу ње сјединили у једно с Богом, како рече апостол: „А ко се Господа држи један је дух с Господом„ (I Кор. 6, 17; преподобни Марко Подвижник, Слово 4). А како молитва црпи своју силу из свију осталих врлина, добродетељи, и из свега учења Христова, то монаси посебну бригу посвећују испуњавању јеванђелских заповести, додајући испуњавању заповести које су обавезне за све хришћане још и испуњавање савета Христових: савета о сиромаштву и савета о безбрачности. Монаси теже да се животом својим уподобе (учине сличнима) Богочовекову животу на земљи: с тога се Свети монаси називају преподобни, то јест преслични Богочовеку.

ПИТАЊЕ. Откуда су монаси добили свој назив?


ОДГОВОР. Речи монах, манастир, монаштво потекле су од грчке речи monos = сам. Монах значи онај који живи усамљено или у усамљеништву; манастир – усамљено, одељено обиталиште; монаштво – усамљенички живот. Тај живот се разликује од обичног, свима својственог живота, - то је другачији живот, „ино житељство“, због чега се у руском језику образовао назив иноштво, иночество. Монах се на руском зове инок. Речи: општежиће, скит, безмолвије, отшелништво, затворништво, пустињаштво означавају разне видове иночког живота. Монашким општежићем назива се заједничко живљење („сожитељство“) више или мање многобројног збора монаха, који имају заједничко богослужење, заједничку трпезу и одећу, и који се налазе под заповедништвом једнога настојатеља. Монашким Скитом се назива заједнички живот двојице или тројице монаха у одељеној келији, монаха који живе по узајамном савету или по савету старијег, који имају заједничку трпезу и одећу, врше у току пет дана богослужење у келији, а суботом и недељом долазе у храм на општу, заједничку службу. Кад монах никада не излази из келије која се налази у манастиру (монашким речником речено: кад неисходно, тј. неизлазно пребива у келији), онда се он зове затворник, а живот његов – затворништво; када пак живи у безљудној пустињи, назив му је пустињак, пустиножитељ или отшелник а живот његов пустињаштво или пустиножитије.


Испосница светог Саве Српског код манастира Студенице
ПИТАЊЕ. Када је почело монаштво?

ОДГОВОР. Од апостолских времена, како нас уверава преподобни Касијан. (Преподобни Касијан, списатељ и монах четвртога века, човек који је упознао монашке обитељи Египта у којима је тада нарочито цветало монаштво, који је провео доста времена међу монасима египатскога скита и који је позном потомству предао уставе и учење египатских монаха, говори да су назив монаха у прва времена хришћанства добили у Египту изабрани ученици светог апостола и еванђелиста Марка, првог епискoпа Александрије. Они су се удаљили у најусамљенија приградска места где су живели веома узвишеним животом по правилима која им је дао јеванђелист). У животопису преподобномученице Евгеније приповеда се да је у време царовања римског императора Комода – а Комод је ступио на престо 180. године по рођењу Христовом – за управитеља Египта био постављен велможа Филип. У то време у александријском предграђу беше манастир; о епископу тога времена, светом Елију, напомиње се да је у младости ступио у монаштво. Јудејски историчар Филон, савременик апостола и грађанин Александрије, описује живот терапевта који су се удаљили у предграђа Александрије тачно онако како преподобни Касијан слика живот првих александријских монаха и назива пребивалишта њихова манастирима. Из описа Филинова не види се јесу ли терапевти били хришћани; али опис Филинов, као опис који даје светски писац, одликује се површношћу; сем тога ваља нагласити да у оно време многи нису разликовали хришћанство од јудејства, сматрајући га сектом јудејском. У житију преподобног Антонија Великог, које је саставио савременик његов Атанасије Велики, архиепископ Александријски, спомиње се да су у оно време кад је свети Антоније ступио у монаштво, - Антонију је тада било око двадесет година, - монаси египатски проводили усамљенички живот у околини градова и села. Преподобни Антоније Велики је скончао свој живот 356. године по рождеству Христовом, као старац од сто пет година.

На северном подножју Синајске горе смештен је најстарији хришћански манастир Свете Катарине основан 527. године.
Постоји и чињеница која доказује да је у Сирији монаштво постојало од времена апостолских. Преподобномученицу Евдокију, која је живела у сиријском граду Илиопољу, за време царевања императора римског Трајана обратио је у хришћанство преподобни Герман, настојатељ мушког манастира у којем је било седамдесет монаха. Примивши хришћанство, Евдокија је ступила у женски манастир у којем је било тридесет монахиња. А Трајан је почео царевати од 96. године по рођењу Христовом. – Последњих година 3. века преподобни Антоније Велики је положио почетак пустиножитељству; крајем прве половине четвртог века преподобни Пахомије Велики је основао Тавенисиотска општежића у пустињи Тиваидској, а преподобни Макарије Велики је живео у дивљој пустињи Скит, близу Александрије, због чега је такав начин живота назван скитски, а манастири подигнути за такав начин живота добише назив скитова. Свети Василије Велики, архиепископ Кесарије Кападокијске, који је живео у другој половини четвртог века, проучио је монашки живот међу египатским иноцима; вративши се у своју отаџбину, Кападокију, проводио је тамо у пустињи монашки живот остајући усамљеник све док није ступио у јавну црквену службу. Он је написао правила за монахе ко је доцније примила цела Источна Црква, делом као обавезно руководство монасима, а делом као поуку. На тај начин се монаштво које се скривало у околини градова и села преселило у четвртом веку већином у ненастањене пустиње. Тамо се развило и разрасло, као на својственој му подлози. У осталом, и у градовима и у околини градова остало је манастира, а подизани су и нови. – Испричавши како је свети јеванђелист Марко установио монаштво у Александрији, преподобни Касијан упућује на Црквену Историју све оне који траже подробније сведочанства о томе. Али та историја није дошла до нас као што није дошло готово ништа од писмених аката Египта уопште: уништили су их мухамеданци у седмом веку, како су то учинили и у другим покореним хришћанским земљама, само у мањој мери.
ПИТАЊЕ. Из ког разлога су се монаси селили у места удаљена од градова и насеља?
ОДГОВОР. До пресељавања је дошло у време када је нестало подвига мученичког и кад су хришћанску веру почели да примају не само изабрани, не по особитом призвању, не са решеношћу да се претрпе највеће невоље и смрт, него сви уопште, и то као владајућу, господствујућу веру којој је покровитељ држава, и коју распростире државна власт. Хришћанство је постало свеопшта вера, али није сачувало пређашњег самопрегора. Хришћани по градовима и селима стали су се одавати многим овоземаљским, житејским бригама, почели су дозвољавати себи раскош, телесно (плотско, путено) наслађивање, учешће у народним весељима и забавама и друге слабости од којих су се први исповедници вере уклањали као од издаје Христа у духу.

Савремени светогорски пустињак јеросхимонах Јоаким зилот, из пећине светог Нила мироточивог
Пустиња је била природно прибежиште и пристаниште, непомућено саблазнима за оне хришћане који су желели да сачувају и развију у себи хришћанство у свој његовој сили. „Пустиња“, говори свети Исак Сирин, „користи и немоћнима и силнима: првима удаљавање од вештаства не допушта да се у њима распламсају и умноже страсти, а крепки, кад се нађу ван вештаства доспевају у борбу са лукавим дусима“ (беседа 55.). Свети Василије Велики и Димитрије Ростовски овако сликају разлог одласка светог Гордија у пустињу: „Гордије одбеже од буке градске, од вреве по трговима, од величања кнежевских побеже од судова који оговарају, продају, купују, куну се, лажу, говоре срамне речи, - побеже од игара и лудих шала и смехотворства које бива по градовима; А сам имађаше чист слух, чисте очи, а пре свега срце очишћено које могаше гледати Бога, и удостоји се Божанствених откривења, и велике научи тајне, не од људи ни кроз људе но великога стекавши учитеља истине – Духа“. Преселивши се у пустињу, монаси почеше да носе и особите хаљине, ради коначног одвајања од мирјана (световњака). У доба гоњења и клир и монаси су употребљавали најобичнију одећу: то их је у знатној мери скривало од гонитеља.

(Следи наставак)