О ЛИШАВАЊИМА

   Иван А. Иљин

   Кад сам напунио осам година, баба ми је поклонила црвену свеску у плавом кожном повезу и рекла: "Узми овај албум, уписуј унутра све што ти се чини паметним и добрим, и нека ти свако од нас напише нешто за успомену..." Какво разочарење!... Тако сам желео да добијем оловне војнике, чак сам их ноћима сањао... и одједном - албум - каква глупост... Али деда је узео моју нову свеску и на првој страници написао: "Ако желиш срећу, не мисли на лишавања: научи да живиш без онога што немаш". Да, лако је њему да тако говори; "Не мисли..." А ја сам се увредио до суза. Али шта је ту је, морао сам се помирити...

   Нисам тада ни приметио колико ме је дубоко коснуо дедин савет. Испочетка нисам хтео ни да чујем. То је био директан подсмех мени и мојим оловним војницима. Али касније... И затим још много касније... Чекало ме је толико лишавања у животу... И увек када ми је нешто страшно много недостајало или када би дошао ред да изгубим штогод драгоцено, мислио сам на ту плаву кожну свеску и дедину поуку. Ја је и сада називам "правилом среће" или "законом оловног војника". Чини ми се да је у то умешана и Андерсенова бајка "Храбри оловни војник". Храбар је био малиша - прошао је кроз огањ и воду, чак ни оком није трепнуо...

   А сада ми се тај закон чини изразом истинске животне мудрости. Живот је борба у којој смо дужни победити; а победник постаје онај ко оствари добро и праведно. Наравно, ту се јављају искушења и опасности; свака опасност је у суштини претња. Ако размотримо све те претње онда су оне приближно једнаке: прете лишавањима. Зато су такозвана "понижења" такође лишавања у питањима независности, признања од стране других и животног успеха; та лишавања су, наравно, најтежа. Немогуће се помирити са губитком истинског достојанства и поштовања према себи, али је срцу такође немогуће преболети одсуство успеха код других, као и псовање и клевету. Морамо наћи начин да живимо без животног "успеха", без "почасти" и без такозване "славе".

   Јер, ево, ако се будем плашио таквих и њима сличних лишавања, онда нећу задобити оно основно: конкретан успех у животу и победу у животној борби. Ако хоћу конкретну победу, онда морам занемаривати лишавања и презирати претње. Оно што понекада називају "дебелим нервима" и није ништа друго до мушки однос према могућим или већ започетим лишавањима. Све што ми прети, и притом често једино прети, чак се, као претња, и не остваривши, јесте својеврсно лишавање - лишавање у области хране, пића, одевања, топлоте, удобности, својине, здравља итд. И ево, човек који је себи поставио озбиљан животни задатак, који има велики циљ и који жели конкретан успех и победу, мора се не плашити лишавања; храброст пред лишавањима и претњама је већ пола победе, или нешто попут "државног испита победе". Онај ко дрхти за своју удобност и насладу, за своју својину и "спокојство", одмах непријатељу показује своје слабо место, сервира му своју "Ахилову пету", и ускоро ће бити рањен баш у њу: он ће бити ухваћен, обеснажен, везан и израбљен. Предстоји му животна пропаст...

   Читавог живота прете нам лишавања. Читавог живота нас узнемиравају помисао и брига о могућим "губицима", "пропастима", понижењима и сиромаштву. Али управо у томе се и састоји школа живота: у томе је и - припрема за успех, ослонац за победу. Оно што од нас захтева та школа јесте духовно савлађивање претњи и лишавања. Способност да лако извршимо задатак и да се лако опходимо без онога што нам недостаје, да уђемо у вештину живљења. Никакве пропасти, губици и лишавања, не смеју нас извести из душевне равнотеже. "Нема?" - "Нека нема. Набавићу"... Не треба губити освештано и суштинско у животу: не треба одустајати од онога основнога због чега водимо борбу. Све несуштинско, свакодневно, све ситнице животне не смеју нас заслепити, свезати, разоружати и подјармити...

   Вештина да подноси лишавања захтева од човека два услова. Као прво, у свом животу мора да има неки виши, свеодређујући циљ, циљ који одиста воли више од свега и који суштински заслужује ту љубав. То и јесте оно због чега живи и за шта се бори; што осветљава његов живот и усмерава његову стваралачку снагу; оно, пред чим све остало бледи и помера се у други план. То је освештано и осветљујуће сунце љубави, пред чијим лицем лишавања нису тешка и претње нису страшне... Управо такав је пут свих хероја, свих верујућих, проповедника и мученика.

   Као друго, човеку је потребна способност да усредсреди своју пажњу, своју љубав, вољу и уобразиљу - не на то што недостаје, чега је "лишен", већ на оно што му је дато. Ко стално мисли на оно што недостаје, увек ће бити гладан, завидљив и заражен мржњом. Вечна мисао о штетовању може човека одвести у душевну болест или у гроб; вечно дрхтање пред могућим лишавањима понижава га и припрема за робовање. И напротив: тај ко уме са љубављу да осети и да се уживи у оно чиме је дарован, пронаћи ће у свакој животној ситници нову дубину и лепоту живота, некаква врата која воде у духовне просторе, или - улаз у скривени Божији врт; или - кладенац, који му штедро, из дубине постојања, долива изворске воде. Таквом човеку је довољан и прост цветић да би дотакао божанствено саздани свет и да се запањено поклони пред њим; њему је као и Спинози, довољно да посматра простога паука како би схватио смисао природе и њене закономерности; њему је довољан једноставни зрак сунца, као Диогену, да би осетио очигледност и да би се удубио у њено доживљавање. Када су ученици питали светог Антонија Великог, како то види Господа Бога, он им је одговорио овако: "Рано изјутра, када излазим из своје земунице у пустињу, ја видим како се буди сунце, чујем какао птичице певају, тихи ветар ми милује лице - и срце моје види Господа, и пева од радост..."

    Каквим богатством овладава сиромах, ако само уме да буде богат!

   Ово још значи да нас лишавања призивају на усредсређено промишљање света, као да нам неки скривени глас говори: "У томе што ти је већ дато, скривено је истинско богатство; проникни у њега, овладај њиме и живи без свега осталога што ти није дато, јер ти није ни потребно..." У свим стварима света постоји измерљивост дубине. И на тој дубини постоје скривена врата према мудрости и блаженству. Како често се иза "богатства" скрива сушта оскудност, јадно сиромаштво, док се сиромаштво може показати суштинским богатством ако човек духовно овлада својим сиромашним стањем.

   Зато човек не може добро живети без лишавања; она су му потребна, она могу да му донесу истинско богатство, које иначе не би постигао. Лишавања кују карактер, суворовски васпитавају човека за победу, уче га самопосматрању и обећавају му открити приступ мудрости.

   Зато не ропћем због лишавања и губитака који су ме достигли у животу. Моје плаве свеске која ме је некада научила "закону оловног војника", сећам се са захвалношћу: она ми је, једном давно, ускратила вољену играчку, али ми је открила приступ ка истинском богатству. И управо ње не бих хтео за живота да се лишим...