Позив на Тишину

 Спокој је један од првих утисака који преплави људе који посете манастир. Осим за време Празника или када је већа група посетилаца присутна,који могу бити извор жагора, генерално, тишина је засигурно обележје манастира. Ипак, ова тишина не притиска, чак и кад видимо старији монаси укоревају млађе неприличан смех или немаран говор. Напротив, манастир иако је духовно поприште на коме је непоходна непрестана пажња јесте  радосно место. Претеране емоције и прича се држе у границама  умереног за своје добро и за добро свог ближњег, јер је свима је главни посао молитва и борба са страстима. Обуздавање језика је од велике помоћи у оба ова посла,а то отвара један потпуно нов свет,у који онај ко води немаран живот, пун празнословља и расејаности неће крочити.

За оне који долазе из светске вреве, који су навикли, да не кажемо,који су  зависни од буке, посебно бескрајне менталне буке о којој су сви зависни са појавом интернета и паметних телефона, тишина и недостатак  информација (пошто овде једва да постоји интернет пријем) могу бити веома узнемирујући. Међутим  за нас ово је највеће благо и наша најбоља шанса да будемо макар нормална људска бића, за шта се сигурно сви можемо сложити да је из дана у дан све теже. За оне који су довољно храбри (и благословени) да проведу време овде, откриће да је и сама планина бескрајан извор пријатне буке, буке живота. За разлику од градске буке, која изгледа да отупљује и заглупљује градског становника, планинска бука помаже становнику пустиње да сагледа стварности не само овог материјалног света већ и унутрашњег, духовног света. У 23. поглављу Невидљиве борбе писац описује све начине на које можемо да употребимо своје чулне опажаје  да нас окрену ка светим мислима. У манастиру имамо мноштво таквих могућности. Рано ујутру, прво што чујемо је кукурикање петла. Као што је подсећало светог апостола Петра на његову издају Господа, тако нас може подсећати и на нашу свакодневну издају Господа сваки пут када прекршмо неку од заповстии, што се непрестано дешава, нарочито у случају заповести о љубави према блжњем. Удар клепала подсећа на одјек чекића који је приковао Христа за Крст. Звук звона или певање птица подсећају нас на бескрајно слављење Бога,Који се порославља у целој васиони сваког тренутка ... што више слушате, више има да се чује и учи.

Није случајно што се на иконама свеци увек приказују са великим очима, ушима, па чак и носом, али малим устима,они  ипак зраче светлошћу, не само из свог ореола, већ и из сваке поре. То је зато што су, како њихов образ указује, утишали себе како би примивши преизобилну мудрост и милост Божју која их је испунила светлошћу, исијавали ту светлост људима.

Сви смо позвани да будемо храмови Светог Духа, али док се не очистимо од нечистоте у души, то се неће догодити. Вежбање у тишини је огромна помоћ . Да ли вас сестра критикује? Затражите опроштај, а затим ћутите, одупирући се пориву да се оправдате. Осећате се мрзовољно и незадовољно? Уместо да се жалите, негујући своју незахвалност према Богу и представљајући терет за свог ближњег, радије ћутите. Осуђујете ближњег? Ћутите, одупирући се жељи да је оговарате и доводите и  друге у грех осуђивања. Имате проблема са пажњом у молитви? Одупирање жељи за ћаскањем, чак и о безопасним стварима, први је корак да контролишете своје мисли и више их усмерите ка мислима о Богу, унутрашњим мољењима Богу и преиспитивању себе. Иако за причљиве особе ова вежба може изискивати велики напор ипак добробити  које  су плод ћутања су небројене. Што је већи напор, већи је наш венац од Бога, и више плодова ће нам донети овај подвиг. То је кључна активност у нашој тежњи за небеским животом, јер, како је свети Исак Сирин мудро рекао: „Речи су оруђа овог света, а ћутање је тајна будућег века“. Чак су и најдубље речи само одбљесак дубоког и радосног јединства са Богом Живим и Његовим светима, радости у којој речи више нису потребне.