четвртак, 06. децембар 2018.

ГЛАС МОНАХИЊЕ


   
      

    Слатко је ћутати.
    Чини ми се да сам њива што под снегом снива,
    да сам у земљи скривено зрно жита.
    Не тиче ме се шта се у свету збива,
    ни ко за чим у животу хита.


    Не знам пролазе ли векови или минути.
    Нити ми се шта пита, нити саопштава.
    Добро ми је као стени што у мраку ћути,
    као коме ко под травом спава.

    Сада ми сасвим друкчије изгледа
    све што је међу људима било,
    и нечије речи и нечија рука бледа,
    и сто за којим се смејало и пило.

    Самилосно сад гледам, као из раја,
    кроз ћелијска мутна стакла,
    људске жудње и грехе без краја
    и све чега сам се некад срцем такла.

    И ништа више немам да кажем коме,
    и што бих чути могла, за мене није.
    Чини ми се да сам шкољка над којом се таласи ломе,
    да сам њива изнад које ветар вије.
    Десанка Максимовић                       

    Нема коментара: