О РЕХАБИЛИТАЦИЈИ ТЕЛА
Између хришћанских празника Васкрс има то преимућство, што је омиљен и код оних, који се непоколебљиво држе свеколиког црквеног учења и код оних, којима од Хришћанства ништа више није остало до имена и – Васкрса. Док су Духови много изгубили од своје раније популарности, док Божићу, најблаже речено, популарност не расте, дотле се Васкрс све више и осетније издиже над свима празницима у години. Ако се и за који дан може рећи, да је дан свеопште човечанске радости, то се може рећи за Васкрс. Њему се не радују само клерикалне партије Рима и Фанара, но исто тако и пагански становници Париза и Лондона: тако, да кад би се по свеопштем радосном поздрављу Васкрса ценило стање хришћанске вере у садашњости, оно би се приказало у најсјајнијој перспективи.
Питање, откуда долази та неподељена васкршња радост, није остало ни неистакнуто ни неодговорено. Но до сад свак, ко је истицао ово питање и покушавао да га реши, давао је обично један одговор, који је могао задовољити само један мањи или већи део учесника васкршње радости, а не све. Људи са црквеном вером одговарали су, да је Васкрс извор толике радости и толиког уважења с тога, што је он празник измирења људи с Богом, или – други веле – празник победе правде над неправдом. Људи пак са паганским настројењима, којима је сваки догматизам несносан, приписивали су своју радост пролећу; од кога је Васкрс, по њиховом мишљењу, и позајмио тако велику славу и којим је он и постао тако раскошан у радости. И један и други могу делимично бити у праву, но ни једни ни други ни из далека не слуте прави узрок своје васкршње радости. Јер радост, због измирења човека с Богом, може осетити само један нешироки круг верујућих и спекулирајућих духова; радост због победе правде над неправдом може често бити и подељена међу људима, и најзад, радост пролећа може се уживати и пре и после дана Васкрсења и не мора се неопходно сконцентрисати на овај дан, који би по свој прилици био дан опште радости и општег допадања и кад би у које друго доба године пао.
Но у чему лежи тајанствена и привлачна моћ Васкрса и за једне и за друге и за све остале, који се радују овоме дану и без другог размишљања и обосновања те своје радости? Свакако у нечему, што веома блиско стоји свеопштим људским симпатијама. Свакако у нечему човечанском; лако појмљивом; простом: хришћанска религија названа је не један пут религијом духа. Размислимо, дакле, да није дух то нешто, што је крунисано свеопштим људским симпатијама, што је човечанско, лако појмљиво и просто.
Изгледа, да ће свак без дугог размишљања порећи ову привилегију духу. Има нешто, што човеку још ближе стоји од духа. То је тело.
И гле, ту и лежи она тајанствена моћ, којом Васкрс себи привлачи. Васкрс означава празник тела, глорификацију, дивинизирање тела. У томе је његова јединствена одлика од других великих празника, који симболизују бедност тела и искључиво величанство духа, као што су: Божић, Велики Петак, Духови и сви светитељски празници. Васкрс је једини посвећен телу. Сваки други празник у години подсећа човека на његову духовну страну, сваки му истиче право духа над телом и на рачун тела. Васкрс је једини заступник тела према триста шесет и четири заступника духа, Једини, па ипак како моћни заступник! Он сам држи равнотежу свима осталим празницима духа. Да није њега, Хришћанство би изгубило од своје свестраности и постало би једнострано, монофизитско. Замислите хришћанску годину без Васкрса! Није, да тада не остаје ништа, ми то не мислимо; остаје ипак, и без Васкрса цело једно тело, са свима деловима но – без главе; или друкчије: остаје цело једно, са свима деловима и с главом но – све из камена.
Јовандан, Трифундан, Ђурђевдан, Петровдан, Стефандан, дани мученика и мученица, подсећају на одигране страшне трагедије у хришћанској прошлости. Ове трагедије, истина, слике су највеличанственијег херојства у историји; но кад би цела календарска година представљала само један низ таквих трагедија, где би се онда видела овековечена победа Хришћанства? Трагедија, ма како да је узвишена, ма како идеална, она је само трагедија, тј. пораз – и ако витешки, губитак – и ако часни, смрт – и ако пријатељски оплакану. Трагедија може исто толико да притискује и гњечи дух, да убија наду и малаксава веру, колико с друге стране може и благотворно да утиче на човека. Једна година, с толико трагедија колико дана, била би ни више ни мање но као једно гробље, можда с величанственим споменицима као, рецимо, чувено миланско Cimitero monumentale, но ипак увек само једно гробље. А гробље, ма како оно украшено било, не снажи, не оживљава, но, на против, обезоружава, убија.
Да је Христова црква искитила све дане своје историје само трагичним херојима, она не би с таквом жилавошћу и енергијом истрајала кроз толика столећа и данас била жива, снажна, вазда способна за борбу и вазда уверена у победу. Она би узалуд шетала по гробљу својих хероја и превртала их мртве, као Косовка девојка по крвавом јуначком разбојишту, но ни за себе ни за друге не би на њему нашла животне хране. И она би од туге и жалости рано, рано усахнула као једна заостала травка што усахне на окресаном гумну. Своје највеће борце гледала би црква само за собом, на растојању од неколико векова, мртве, заостале од ње. Шта би је онда оживљавало у једном маленом времену, где су њени чланови не сасвим велики људи и не особити херојски карактери? Велите, успомена на оне пређашње хероје даваће јој живота и снаге, да би се пробила кроз једно гладно време до идућег херојског покољења, које ће је понова оживети и ојачати? Дух дедова, велите, конзервираће је од трулежи и распада? Но тај дух дедова, за које се зна, да су мртви, под земљом иструлили, испарили и расплинули се у хемијске елементе, који су се разишли на све стране, далеко један од другог, тај дух може много да учини код једне мањине, која је на чврсту храну навикла, но маса, која увек млечном храном живи, не подаје се лако утицају једног обестелешеног духа. Тело је оно, што има вредности у масе, која ретко кад одступа од путоводства чулног.
Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и – што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског. Св. Ђорђе није, дакле, један атом, који је по смрти утонуо у бескрајну пучину, но једна индивидуа, која још увек живи, с нама и уз нас стално корача и има још увек и своју улогу у драми земаљског живота. Тако живе и свих 365 календарских херојских индивидуа, и с њима још 365 по 365; не дакле као " бивши људи ", но као још увек живи и у садашњем, као и досадашњем, животу цркве учествујући чиниоци, као и " јунаци наших дана ".
С таквом вером хришћански народ, тј. хришћанска црква не броји за собом мртве, који све даље од живота, садашње живе цркве заостају, непомични у свом гробу као и гроб сам, но, напротив, с њима, прослављеним, оживљеним, она и данас гаји заједницу као и негда. Данашњем моменту црквеног живота присуствују сви свети од почетка цркве. Црква не зида за собом гробље, но руши га, и херојски борци устају из њега с новом снагом и новим животом и увршћују се у воинствене редове верних. Но како да их ми не видимо, кад су они с нама, упитаће неко? Они, који верују, виде их.
Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују. За њихову свест он живи само у једној – Бог зна каквој – жалосној форми, налик нашој људској. Без ове форме он је за њих сасвим немислив.
Црква, дакле, није искитила све дане своје историје херојима, чији је крај неповратно трагичан, но херојима, чији трагични крај означава почетак једног новог и славног, једног моћног, духовног и телесног живота. И тако ни црквена година није само једна читуља мртвих, који се из благодарности помињу због њихових негдашњих дела, но један живи организам разноликих карактера, који су на овај или онај начин, но увек са великим самопрегоревањем, служили Богу и људима, за време свога земнога живота и који то и данас чине из једног другог живота. Било их је истина, међу њима, који су на врло стран и врло једностран начин служили Богу и ближњим; било их је, који су држали, да сами себе морају мрзети, да би Бога могли љубити; било их је, који су и тела зверова више уважавали од свога рођенога и за свету дужност сматрали, да својом храном животиње нахране; било их је који су у сувишној мери подражавајући апостола постали moroi dia Christon (I Кор. 4,10) више него што је Павле и помислио то о себи и Аполосу; било их је, који су се с презрењем односили према свима видљивим делима Божјим, премда не из гордости (што им је у правду урачунато) него из чврстог уверења, да Бог тако жели. Но њихово херојство и не састоји се у њиховим људским слабостима, које често у заблуду и крајност воде, но у њиховом безграничном пожртвовању. На све њих баца Васкрс једну особиту, преображавајућу и животворавајућу светлост. Онакажена тела мартира и исушена, скоро не мање мартиризована тела пустињака и испосника, Васкрс диже поново у част, рехабилитује их и чини достојним делима мудрости Божје, достојним сасудима Његовог прослављања. Васкрс Христов је као једно налично огњиште, које својим варницама зажиже живот у свима мртвим херојским телима и својом светлошћу их обасјава. Друкчије се свеци и угодници Божји и не могу приказати верујућем народу до Једино у светлости Васкрса. Без Васкрса они су за њ само празна имена у читуљи, и календар тада не представља један организам тога народа, но гробље, по коме машта може да преврће мртве, језик да мрмља имена као из мртвачке читуље, а срце да се леди као у царству смрти. А као што пролеће по зимским, пустим, испоштеним, ишибаним, измартированим пољима посипа цвеће и боју и природу, тако рећи, поново враћа у тело, поново оваплоћава, тако и Васкрс даје боју и форму свецима хришћанским, оваплоћавајући их у ново, cjajно, пролећне тело. И тако за једног верујућег Васкрсом живот за гробом престаје бити пуста, сива зима, и постаје цветно, бојано пролеће. Узмите му пак Васкрс, загробни живот – ако се о таквом једном у том случају може мислити – постаје за њ безбојан и бесформан као далеке планине оку, кад се с њега скине доглед. Христов Варскрс је, тај доглед, кроз који Хришћанин види све живе, и без кога сви они стоје пред његовим погледом укочени и безбојни.
Кад би хришћанство могло да опстане без Васкрса, онда би и свет могао да опстане без хришћанства. Но још лакше може свет да опстане без хришћанства него ли хришћанство без Васкрса. Јер свет је постојао тисуће година без хришћанства, као што и данас многобројни милиони не само некултурног но и културног и чак најкултурнијег човечанства постоје без њега. Без и ван хришћанства живе не само татарски и турски окрајци Европе но и велики део крштеног а безверног света у центру нашег континента. Но хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.
" Хуманошћу се утврдило Хришћанство, и хуманошћу се одржава још увек у свету " – мисле многи. Да, Хришћанство јесте хуманост, из хуманости није хришћанство, хуманост је старија од Хришћанства. Нити је Хришћанство отуда утврдило се у свету хуманошћу, нити се у њему хуманошћу одржава. Рехабилитацијом тела, тј. онога, што је људима најближе, најсимпатичније, Хришћанство је постало оно што је постало, тј. једном светском силом и моћним фактором историје.
Узрок – или " узроке ", како се то обично радо говори – распрострањењу Хришћанства виде историјски час у овоме час у ономе, но само га тамо не виде, где оно јесте. Многи историци мисле, да су набројали узроке распрострањења нове вере у римској империји, кад наброје повољне околности, под којима се вера Христова јавила и под којима се она почела распростирати. Међутим, треба двојити околности од узрока. Јер околности, под којима се једна вера родила нису исто што и узрок њеног симпатичног пријема од људи и распрострањења у свету. Околности су нешто спољашње, нешто што лежи ван суштине једне вере, док је узрок увек у суштини дотичне вере. При најбољим околностима једна празна вера, која своју снагу не носи у себи, тешко може да надживи један човечји век, тј. век онога човека, од чије је снаге она позајмљивала своју снагу, и који ју је силом своје власти или свога богатства или свога ума распростирао и одржавао у свету. Калифи су мачем и огњем утврђивали Мухамеданство. Но нити би га они мачем и огњем могли раширити од Црвеног Мора до Гибралтара, нити би се Мухамеданство утврдило у историји на близу половину друге хиљаде година, да оно није носило своју снагу у себи, у својој верској суштини. Хришћанство је зато још очигледнији пример, пошто се оно већ било утврдило у свету само собом, пре него што су његови калифи, римско-византиски и гермаски почели и мачем његову славу да увеличавају. Оно се није котрљало по површини велике римске империје зато, или само зато, што је та површина била уравната и углачана, но још и зато, што је оно било округло и могло да се котрља. Залуд ће и најбољи играч на куглани место једне чврсте лопте бацити једну лопту иловаче; она се неће ни маћи с места, ма колико да су даске равне и углачане, и ма с коликом снагом он о те даске ударао.
Васкрсење Христово
Између хришћанских празника Васкрс има то преимућство, што је омиљен и код оних, који се непоколебљиво држе свеколиког црквеног учења и код оних, којима од Хришћанства ништа више није остало до имена и – Васкрса. Док су Духови много изгубили од своје раније популарности, док Божићу, најблаже речено, популарност не расте, дотле се Васкрс све више и осетније издиже над свима празницима у години. Ако се и за који дан може рећи, да је дан свеопште човечанске радости, то се може рећи за Васкрс. Њему се не радују само клерикалне партије Рима и Фанара, но исто тако и пагански становници Париза и Лондона: тако, да кад би се по свеопштем радосном поздрављу Васкрса ценило стање хришћанске вере у садашњости, оно би се приказало у најсјајнијој перспективи.
Питање, откуда долази та неподељена васкршња радост, није остало ни неистакнуто ни неодговорено. Но до сад свак, ко је истицао ово питање и покушавао да га реши, давао је обично један одговор, који је могао задовољити само један мањи или већи део учесника васкршње радости, а не све. Људи са црквеном вером одговарали су, да је Васкрс извор толике радости и толиког уважења с тога, што је он празник измирења људи с Богом, или – други веле – празник победе правде над неправдом. Људи пак са паганским настројењима, којима је сваки догматизам несносан, приписивали су своју радост пролећу; од кога је Васкрс, по њиховом мишљењу, и позајмио тако велику славу и којим је он и постао тако раскошан у радости. И један и други могу делимично бити у праву, но ни једни ни други ни из далека не слуте прави узрок своје васкршње радости. Јер радост, због измирења човека с Богом, може осетити само један нешироки круг верујућих и спекулирајућих духова; радост због победе правде над неправдом може често бити и подељена међу људима, и најзад, радост пролећа може се уживати и пре и после дана Васкрсења и не мора се неопходно сконцентрисати на овај дан, који би по свој прилици био дан опште радости и општег допадања и кад би у које друго доба године пао.
Но у чему лежи тајанствена и привлачна моћ Васкрса и за једне и за друге и за све остале, који се радују овоме дану и без другог размишљања и обосновања те своје радости? Свакако у нечему, што веома блиско стоји свеопштим људским симпатијама. Свакако у нечему човечанском; лако појмљивом; простом: хришћанска религија названа је не један пут религијом духа. Размислимо, дакле, да није дух то нешто, што је крунисано свеопштим људским симпатијама, што је човечанско, лако појмљиво и просто.
Изгледа, да ће свак без дугог размишљања порећи ову привилегију духу. Има нешто, што човеку још ближе стоји од духа. То је тело.
И гле, ту и лежи она тајанствена моћ, којом Васкрс себи привлачи. Васкрс означава празник тела, глорификацију, дивинизирање тела. У томе је његова јединствена одлика од других великих празника, који симболизују бедност тела и искључиво величанство духа, као што су: Божић, Велики Петак, Духови и сви светитељски празници. Васкрс је једини посвећен телу. Сваки други празник у години подсећа човека на његову духовну страну, сваки му истиче право духа над телом и на рачун тела. Васкрс је једини заступник тела према триста шесет и четири заступника духа, Једини, па ипак како моћни заступник! Он сам држи равнотежу свима осталим празницима духа. Да није њега, Хришћанство би изгубило од своје свестраности и постало би једнострано, монофизитско. Замислите хришћанску годину без Васкрса! Није, да тада не остаје ништа, ми то не мислимо; остаје ипак, и без Васкрса цело једно тело, са свима деловима но – без главе; или друкчије: остаје цело једно, са свима деловима и с главом но – све из камена.
Јовандан, Трифундан, Ђурђевдан, Петровдан, Стефандан, дани мученика и мученица, подсећају на одигране страшне трагедије у хришћанској прошлости. Ове трагедије, истина, слике су највеличанственијег херојства у историји; но кад би цела календарска година представљала само један низ таквих трагедија, где би се онда видела овековечена победа Хришћанства? Трагедија, ма како да је узвишена, ма како идеална, она је само трагедија, тј. пораз – и ако витешки, губитак – и ако часни, смрт – и ако пријатељски оплакану. Трагедија може исто толико да притискује и гњечи дух, да убија наду и малаксава веру, колико с друге стране може и благотворно да утиче на човека. Једна година, с толико трагедија колико дана, била би ни више ни мање но као једно гробље, можда с величанственим споменицима као, рецимо, чувено миланско Cimitero monumentale, но ипак увек само једно гробље. А гробље, ма како оно украшено било, не снажи, не оживљава, но, на против, обезоружава, убија.
Да је Христова црква искитила све дане своје историје само трагичним херојима, она не би с таквом жилавошћу и енергијом истрајала кроз толика столећа и данас била жива, снажна, вазда способна за борбу и вазда уверена у победу. Она би узалуд шетала по гробљу својих хероја и превртала их мртве, као Косовка девојка по крвавом јуначком разбојишту, но ни за себе ни за друге не би на њему нашла животне хране. И она би од туге и жалости рано, рано усахнула као једна заостала травка што усахне на окресаном гумну. Своје највеће борце гледала би црква само за собом, на растојању од неколико векова, мртве, заостале од ње. Шта би је онда оживљавало у једном маленом времену, где су њени чланови не сасвим велики људи и не особити херојски карактери? Велите, успомена на оне пређашње хероје даваће јој живота и снаге, да би се пробила кроз једно гладно време до идућег херојског покољења, које ће је понова оживети и ојачати? Дух дедова, велите, конзервираће је од трулежи и распада? Но тај дух дедова, за које се зна, да су мртви, под земљом иструлили, испарили и расплинули се у хемијске елементе, који су се разишли на све стране, далеко један од другог, тај дух може много да учини код једне мањине, која је на чврсту храну навикла, но маса, која увек млечном храном живи, не подаје се лако утицају једног обестелешеног духа. Тело је оно, што има вредности у масе, која ретко кад одступа од путоводства чулног.
Кад би се онима, који славе св. Ђорђа, показало иструлело тело овога хришћанскога јунака, и кад би се они на неки начин могли несумњиво убедити, да од њиховога патрона у овој пространој васиони нигде ништа није остало, до неколико иструлелих костију, тада би се мучно нашао од хиљаде један који би продужио да слави овога свеца. Зашто слави толики свет св. Ђорђа? Да ли зато, што је он убио аждају и – што после своје смрти исто толико постоји, колико и пре свога рођења? Никада. Пре ће бити, да га свет слави зато, што је убио аждају и што због тога и сад живи и бди над онима, који му приносе жртве и молитве; и то живи не слабијим животом од живота земаљскога, но интензивнијим, моћнијим, светлијим, срећнијим, и не без тела но у телу, у телу глорификованом, тј. бољем и лепшем од нашег тела земаљског. Св. Ђорђе није, дакле, један атом, који је по смрти утонуо у бескрајну пучину, но једна индивидуа, која још увек живи, с нама и уз нас стално корача и има још увек и своју улогу у драми земаљског живота. Тако живе и свих 365 календарских херојских индивидуа, и с њима још 365 по 365; не дакле као " бивши људи ", но као још увек живи и у садашњем, као и досадашњем, животу цркве учествујући чиниоци, као и " јунаци наших дана ".
С таквом вером хришћански народ, тј. хришћанска црква не броји за собом мртве, који све даље од живота, садашње живе цркве заостају, непомични у свом гробу као и гроб сам, но, напротив, с њима, прослављеним, оживљеним, она и данас гаји заједницу као и негда. Данашњем моменту црквеног живота присуствују сви свети од почетка цркве. Црква не зида за собом гробље, но руши га, и херојски борци устају из њега с новом снагом и новим животом и увршћују се у воинствене редове верних. Но како да их ми не видимо, кад су они с нама, упитаће неко? Они, који верују, виде их.
Кад би се пак онима, који славе св. Ђорђа, рекло, да је сем иструлелих костију још нешто преостало од њиховог свеца, наиме дух, који је без и ван сваког тела, без и ван сваке форме, сумњиво је, да ли би се која четвртина свечевих поштовалаца решила, да продужи своје свечарство. Јер мисао о једном бесформном духу њима је са свим страна: у телу замишљају они свога свеца, у телу га мисле, у телу сликају и изрезују. За њихову свест он живи само у једној – Бог зна каквој – жалосној форми, налик нашој људској. Без ове форме он је за њих сасвим немислив.
Црква, дакле, није искитила све дане своје историје херојима, чији је крај неповратно трагичан, но херојима, чији трагични крај означава почетак једног новог и славног, једног моћног, духовног и телесног живота. И тако ни црквена година није само једна читуља мртвих, који се из благодарности помињу због њихових негдашњих дела, но један живи организам разноликих карактера, који су на овај или онај начин, но увек са великим самопрегоревањем, служили Богу и људима, за време свога земнога живота и који то и данас чине из једног другог живота. Било их је истина, међу њима, који су на врло стран и врло једностран начин служили Богу и ближњим; било их је, који су држали, да сами себе морају мрзети, да би Бога могли љубити; било их је, који су и тела зверова више уважавали од свога рођенога и за свету дужност сматрали, да својом храном животиње нахране; било их је који су у сувишној мери подражавајући апостола постали moroi dia Christon (I Кор. 4,10) више него што је Павле и помислио то о себи и Аполосу; било их је, који су се с презрењем односили према свима видљивим делима Божјим, премда не из гордости (што им је у правду урачунато) него из чврстог уверења, да Бог тако жели. Но њихово херојство и не састоји се у њиховим људским слабостима, које често у заблуду и крајност воде, но у њиховом безграничном пожртвовању. На све њих баца Васкрс једну особиту, преображавајућу и животворавајућу светлост. Онакажена тела мартира и исушена, скоро не мање мартиризована тела пустињака и испосника, Васкрс диже поново у част, рехабилитује их и чини достојним делима мудрости Божје, достојним сасудима Његовог прослављања. Васкрс Христов је као једно налично огњиште, које својим варницама зажиже живот у свима мртвим херојским телима и својом светлошћу их обасјава. Друкчије се свеци и угодници Божји и не могу приказати верујућем народу до Једино у светлости Васкрса. Без Васкрса они су за њ само празна имена у читуљи, и календар тада не представља један организам тога народа, но гробље, по коме машта може да преврће мртве, језик да мрмља имена као из мртвачке читуље, а срце да се леди као у царству смрти. А као што пролеће по зимским, пустим, испоштеним, ишибаним, измартированим пољима посипа цвеће и боју и природу, тако рећи, поново враћа у тело, поново оваплоћава, тако и Васкрс даје боју и форму свецима хришћанским, оваплоћавајући их у ново, cjajно, пролећне тело. И тако за једног верујућег Васкрсом живот за гробом престаје бити пуста, сива зима, и постаје цветно, бојано пролеће. Узмите му пак Васкрс, загробни живот – ако се о таквом једном у том случају може мислити – постаје за њ безбојан и бесформан као далеке планине оку, кад се с њега скине доглед. Христов Варскрс је, тај доглед, кроз који Хришћанин види све живе, и без кога сви они стоје пред његовим погледом укочени и безбојни.
Кад би хришћанство могло да опстане без Васкрса, онда би и свет могао да опстане без хришћанства. Но још лакше може свет да опстане без хришћанства него ли хришћанство без Васкрса. Јер свет је постојао тисуће година без хришћанства, као што и данас многобројни милиони не само некултурног но и културног и чак најкултурнијег човечанства постоје без њега. Без и ван хришћанства живе не само татарски и турски окрајци Европе но и велики део крштеног а безверног света у центру нашег континента. Но хришћанства без Васкрса нити је било у историји, нити се оно такво да замислити.
" Хуманошћу се утврдило Хришћанство, и хуманошћу се одржава још увек у свету " – мисле многи. Да, Хришћанство јесте хуманост, из хуманости није хришћанство, хуманост је старија од Хришћанства. Нити је Хришћанство отуда утврдило се у свету хуманошћу, нити се у њему хуманошћу одржава. Рехабилитацијом тела, тј. онога, што је људима најближе, најсимпатичније, Хришћанство је постало оно што је постало, тј. једном светском силом и моћним фактором историје.
Узрок – или " узроке ", како се то обично радо говори – распрострањењу Хришћанства виде историјски час у овоме час у ономе, но само га тамо не виде, где оно јесте. Многи историци мисле, да су набројали узроке распрострањења нове вере у римској империји, кад наброје повољне околности, под којима се вера Христова јавила и под којима се она почела распростирати. Међутим, треба двојити околности од узрока. Јер околности, под којима се једна вера родила нису исто што и узрок њеног симпатичног пријема од људи и распрострањења у свету. Околности су нешто спољашње, нешто што лежи ван суштине једне вере, док је узрок увек у суштини дотичне вере. При најбољим околностима једна празна вера, која своју снагу не носи у себи, тешко може да надживи један човечји век, тј. век онога човека, од чије је снаге она позајмљивала своју снагу, и који ју је силом своје власти или свога богатства или свога ума распростирао и одржавао у свету. Калифи су мачем и огњем утврђивали Мухамеданство. Но нити би га они мачем и огњем могли раширити од Црвеног Мора до Гибралтара, нити би се Мухамеданство утврдило у историји на близу половину друге хиљаде година, да оно није носило своју снагу у себи, у својој верској суштини. Хришћанство је зато још очигледнији пример, пошто се оно већ било утврдило у свету само собом, пре него што су његови калифи, римско-византиски и гермаски почели и мачем његову славу да увеличавају. Оно се није котрљало по површини велике римске империје зато, или само зато, што је та површина била уравната и углачана, но још и зато, што је оно било округло и могло да се котрља. Залуд ће и најбољи играч на куглани место једне чврсте лопте бацити једну лопту иловаче; она се неће ни маћи с места, ма колико да су даске равне и углачане, и ма с коликом снагом он о те даске ударао.
Нема коментара:
Постави коментар