субота, 14. јануар 2017.

ИЗ КЊИГЕ УТИСАКА

Микуљски камен, наше уточиште
        Сасвим недавно у нашем манастиру боравила је неколико месеци, једна млада двина особа, сестра у Христу и трудбеница. Она је први пут код нас, тек нас је и упознала, и нас и наш манстирски живот. Били смо дирнути, како једна млада душа у данашњем свету, који већ дубоко у злу лежи, није самим тим злом опијена, већ се бори из његових канџи и одушевљава и надахњује животом у пустињском манаситру, који данас многима, нарочито младима изгледа суров, незанимљив и недостижан.
Њене речи, који овде наводимо у целости и неизмењене из наше књиге утисака, најбоље говоре о томе...



МИКУЉСКИ КАМЕН ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ

    Устаљена фраза ''Рај на Земљи'', помало већ отрцана у свакодневној употреби, у значењима која јој често не одговарају, нашла је свој пуни смисао на Микуљском камену у Кучајским планинама. Многи би рекли да је то ненасељена дивљина и били би у криву. То је најнасељеније мјесто на свијету – насељено Господом. Наиме, непосредно испод Микуљског камена смјештен је зилотски женски манастир ''Нови Стјеник''. Почевши од сталних богослужења, преко ватре у камину, па све до мириса домаће прављеног хљеба, човјеку се једноставно отима утисак благодати Божије. Но, кренимо редом.
    Када сам пошла у посјету манастиру ''Нови Стјеник'', имала сам страх, као што га обично сви имамо када се налазимо пред нечим новим, неистраженим, другачијим. Размишљала сам о томе како ћу стићи и да ли ћу уопште стићи у те, како сам чула, сурове планинске врлети. Знате, све оно од помишљања на то да ће вас одмах ''зграбити'' нека дивља звијер, па преко мисли о страшном микуљском вјетру, све до сњежних планинских наноса који ће учинити да вам ту буде и крај. И ништа од свега тога се није десило. Јер, Господ је заиста ту. Надам се да сви, ако не сви, онда барем сигурно хришћани знају о чему говорим. На планину ме је довезла једна од монахиња, специјалним Ланд Ровер-ом, опремљеним искључиво за проходе планинским путевима. 
    Одмах с манастирских врата, у глувој и од пута уморној ноћи, дочекали су ме благи осмјеси новостјеничких монахиња. Сав страх се у секунди растопио попут микуљског снијега. Остала сам разоружана љубазношћу, топлином и, надасве, љубављу ових храбрих Христових ратница. Бјелина њихових лица и духовност која исијава из њихових очију, била је довољна за потврду да сам на правом мјесту. Домаћи хљеб који се топио у мојим устима и топла супа од поврћа, одледиле су смрзнуту моју душу и у њу је ушло повјерење. Смјештена сам у келију обасјану свјетлошћу мноштва икона, с којих су ме гледале питоме очи разних светаца и светица, Божијих угодника од искона. И све је обећавало да ћу бити дио једне несвакидашње приче.
    У свијету затрованом гријехом, злобом, пакошћу и завишћу, гдје је главно и основно правило постало не оставити нешто иза себе, него оставити нешто и за себе, душа затрепери пред скромношћу и добротом. У свијету у којем важи још и правило ''Узми што више можеш, јер сутра те можда неће бити'', постоји, ево, заиста мјесто које дише другим плућима. Плућима освјештаним крвљу и тијелом Господа Нашега Исуса Христа. Плућима која бјеже од гријеха; плућима која умилостивљују Бога; плућима у којима, када се она по смрти распукну, царује Цар Неба и Земље. Јер, када срце престане куцати, оно на други свијет носи само небеско благо које је стекло на Земљи. Управо због тога требамо имати среће да дођемо на Микуљ.
    На Микуљу, на којем се мијешају сунчеве зраке и сњежни кристали, као светионици свијетле свијету монахиње, чије срце куца другачијим ритмом. Многи би рекли да је њихов живот тежак, неиздржљив, да много раде, много се моле, мало спавају и једу, али то би рекли они који не виде смисао. Узмите у руке Јеванђеље, па ћете видјети како је живио и дисао Исус Христос. Он се није возио около у бијесним аутима, чекајући тренутак када ће негдје због свог бијеса изгубити главу. Не, он се жртвовао за друге, за цијели свијет. Он је сапрао наш смрад и подигао нашу пропадљивост. Монашки живот је подражавање Његовог живота. Стога је част, срећа, задовољство и смисао земаљског живота, злопатити се и работати Христа ради. У томе лежи спасење. И ето, за неупућене, скривеног, велом тајни обавијеног значења таквог начина живота новостјеничких монахиња.
    Монахиње сваку ноћ устају у два сата на јутрење, које траје до пет сати. Потом поново имају слободно време или одмарају до пола осам, у осам сати се пије кафа и договара се о подјели послова, боље рећи послушања за надолазећи дан. У дванаест сати је послужење, у три сата ручак, у шест сати вечерња служба. Сваки дан се зна и поштује овај распоред, тачније, живи се по Светосавском Типику. У манастиру нема струје; освјетљава се помоћу свијећа и носе се специјалне лампице око главе. Не једе се месо, осим понекад риба, строго се држе постови и пије се углавном чај. Монахиње се брину о три краве, неколико кокошака, четири пса и о великом броју мачака, а магарица Рада је посебан дио животињског царства. Позив на молитву означава клепање дрвеним чекићем о дрвену даску. Богослужбени језик је црквенословенски. Послије умилног појања монахиња, сигурно ћете спокојно спавати.
    Разне умјетнине и рукодјеља, дјела новостјеничких монахиња, подсјетиће вас на једно давно прохујало вријеме - вријеме правих, традиционалних вриједности. Плетење бројаница и ткање само су неки од рукодјељних послова. У манастиру постоји и иконописна радионица, као и библиотека с разним књигама духовне садржине. Овдје су се спојили умјетност и традиција.
    Микуњски зрак је веома свјеж, опија и често баца у сан. Мир и тишина далеко од градске вреве, метежа и буке, годи свим људским чулима. А духу посебно. Дух се овдје потпуно ослобађа, боље речено, диже из пепела, препорађа. Душа дише Небом, а срце застајкује пред љепотом природе. Овдје људска рука ништа није такла. Овдје је Божије дјело остало недирнуто. Овдје се слави Господ; овдје се све диви Његовом промислу: и птице и гране и трава и људи. Овдје све ћути, само Господ говори. Зар треба да се изолујемо од свијета, да бисмо постали људи?
    Овдје и вријеме другачије тече, пролази неким невидљивим, нечујним шумом. Пролази брже него обично, јер све испуњава један виши, духовни смисао. Дан је кратак, а ноћ дуга, остављена за молитву. Све је савршено усклађено, све Господ држи руком. Нема искакања из колосијека, нити непредвиђених догађаја. Свјетска бура која смућује срце, замјењена је тихом пловидбом Божијим морем. Човјек пожели да вјечно траје у овом благостању.
    Лакоћа нашег постојања открива се на Микуљу. Схватимо да је живот много једноставнији него што га ми себи представљамо. Схватимо да за људски живот нису потребне ни паре, ни аутомобили, ни скупа одјећа, ни јака и укусна грана, ни пиће које би нас опустило, нити музика уз коју бисмо плесали. Све то у трену нестаје пред духовним бићем човјека. Оно почиње на овом мјесту да пулсира тако снажно и да се трга из љуштура загађеног свјетског амбијента. Спознајемо да ходање по тврдом камењару зна бити једнако угодно као и ходање по поплочаном асфалту. Не жудимо за славом, за знањем, за стицањем. Све људске жеље се повлаче пред жудњом за Богом. Бог је свугдје, у свако вријеме и на сваком мјесту, али на Микуљу Он се сасвим јасно и неометано открива људском срцу. Јер, овдје више нема никаквих препрека за Његово сагледавање.
    Умртвљавање тијела доводи до отварања духовних очију. Пред нама се отвара један други, љепши, бољи и, прије свега, истинитији свијет. Свукавши са својих очију мрену, човјек јасно види због чега живи на Земљи. У том стању све што је привремено се топи, а остају вјечна блага. Сваки човјек у себи садржи дуалност – пакао и Рај. Док се крчкамо у свјетском котлу, ватра нас пече са свих страна. Када дођемо на Микуљ, Господ лијечи све опеклине. Али, да бисте то осјетили, морате доћи на Микуљ. Већ данас учините мали корак за себе и велики за човјечанство. Одвојите се од гријеха и упловите у сигурну микуљску луку Господа Нашег Исуса Христа.


Сестра Слађана Голијанин





 

 

Нема коментара: