понедељак, 07. септембар 2015.

О ЈОВАНУ И ИРОДИЈАДИ

Свети Владика Николај Велимировић
БЕСЕДЕ ПОД ГОРОМ

Eвo ја шаљем весника свога пред лицем твојим,
 који ће приправити пут твој пред тобом.
 И сви држаху Јована за пророка.
 А кћи Иродијадина, научена од своjе матере,
 рече Ироду: дај ми овде, на једноме
 тањиру, главу Јована Крститеља 
 (Марко 1, 2; Матеј 21, 26; Матеј 14, 28).
 Што се обзиреш око себе? 
 Није овде место твога одмора.
 De imitatione Christi, lib. II. cap. 1. 4.



Човечанство je једна горда реч, драга браћо, но посматрано с планине човечанство се не види. Види се магла и виде се облаци, но човечанство се не види. Виде се црне гомиле шума и неправилно изаткана мрежа поља и њива, но човечанство се види. Назиру се кроз маглу и велики градови као локве просуте сиве боје, и назиру се реке и путеви као извијугани бели конци, но човечанство се не назире. Не виде се царске палате, ни парламенти, ни храмови, нити се виде муве, које прелетају те предмете људске гордости, нити се виде врапци, који лете над мувама, ни орлови, који лете над врапцима, - само се види горе мало плаве боје, што људи зову небо и доле мало сиве боје, што људи зову земља, и између тога двога нешто, што људи не зову никако. Посматрачу на планини најзад се заморе погледи тражећи у долини под собом човечанство, и он склапа своје очи, развлачи уста на један циничан осмех и шапће сам себи: човечанство је само једна горда реч! И затворених очију почиње да слуша, не би ли бар чуо то човечанство.


Човечанство је једна горда реч, драга браћо, но слушано с планине човечанство се не чује. Ветар се чује и чује се шума, но човечанство се не чује. Човечанство у долини пир пирује, но од тога пира ни глас не допире до планине; човечанство у долини плаче и рида, но његов плач и његово ридање не иде у висину даље од врабаца; човечанство у долини води ратове, но ларма њихових ратова не допире ни докле орлови допиру; човечанство у долини жени се и удаје се, уз лупу звона и прангија, и приређује шумне овације својим херојима и шумне демонстрације својим тиранима, но гласови од свега тога пре се уморе и умру но што стигну на планину. И слушач, који на планини држи уво прислоњено уза земљу, не би ли што чуо од човечанства из долине, најзад се усправља и гласно говори сам себи: узалуд ја гледам у један пуст гроб и очекујем из њега глас: човечанство је једна горда реч и ништа више. Нечувено и невиђено са висине човечанство живи и умире у дубодолинама живота, и подједнако се не чује и не види ни кад је живо ни кад је мртво.

Па ипак, браћо, у том човечанству, које се не види с планине само зато, што га очи наше не могу да виде, и не чује само зато, што га уши не могу да чују, у том човечанству одигравају се драме, које ни на којој висини простора ни даљини времена не могу остати неопажене за онога, који види с планине као и из долине, и чује из далека као и изблиза, тј. за онога, ради кога се и одигравају све те драме у човечанству, - за Бога.

У човечанству се одигравају многобројне ситне и крупне драме, које муве и врапци и орлови не опажају, но које се зато не мање одигравају. Све те ситне и крупне драме у човечанству сачињавају једну велику, једну стројну, генијалну, једну једину драму, коју, истина, облаци и магла и шума и планина не могу да виде, но која за то не мање постоји и ништа од своје величине не губи, јер је види онај који треба да је види.

Тако је и необична драма Јована Крститеља, која се одиграла на данашњи дан пре много векова и коју ми и данас спомињемо, остала невиђена и нечувена за чобане, који су онога дана седели на брду јелеонском над Јерусалимом и, лежећи потрбушке, трудили се да виде и чују у њему оно што се зове човечанство.

Јерусалим је живео тога дана као и обично својим лењим оријенталним животом. По улицама су седели многобројни просјаци, који су просили милостињу у име старога Бога Израиљског, коме узајмљује онај ко њима, просјацима дели. На пијацама су се препирали Фарисеји и Садукеји о законима и пророцима, и никад нису могли свршити своју препирку. Њих је мирила само заједничка мржња према римским стражама, које су поред њих крстариле и звецкањем оружја њихову ларму надвишавале. У храму, у великом Соломоновом храму, владала је гробна тишина, и ако је ко у њему тада био присутан, тај се трудио, да се и сам изгуби у тој тишини, која је оличавала давну предавну прошлост људског рода. По кућама се певало, плакало, интригирало, мислило, одмарало и радило углавном све оно, што се и данас ради по градским кућама каквог врелог летњег дана. Мисли стараца односиле су се на далеку прошлост, на хиљаде година далеку прошлост, оживљавајући у њој Ноја и Аврама и остале праоце и разговарајући са њима. Мисли младића прелетале су хиљаде километара у простору и заустављале се на великом и вечном граду, на тадашњој престоници света, Риму. Старци су мислима својим питали прошлост а млади људи питали су Рим о судби свога народа. И тако је Јерусалим, овај свети израиљски град, био везан једном мрежом мисли људских с крајевима простора и с крајевима времена у оном моменту, кад су се пастири с јелеонске горе узалуд напрезали да виде оне машине што мисле и што сачињавају горду реч - човечанство.

Међу осталим сивим тачкама, које су се с планине могле видети, била је и једна, за коју се никад не би рекло да је то раскошни и сјајни двор Иродов, у који се стицао сав епикурејски свет Јерусалима, који је у светом граду не светиње, но уживања тражио. Мања и од једног малог мравињака изгледала је пастирима ова мермерна палата, у којој се одиграла драма Јована Крститеља и Иродијаде, драма која је и до нас дошла, и која и наша срца узбуђује. Замислите: горда мермерна палата Иродова, која се с планине могла видети, ма и као једна сива тачка, преко које су пастири бацали поглед, ишчезла је с лица земље; ни камен на камену од ње није остао; док драма људска, која се одиграла у тој палати, и која се није видела чак ни са хиљаду метара висине, живи и данас: живи и данас та невидљива ствар и животом својим васкрсава и реконструише у машти нашој и сјајну палату Иродову из траве и пепела. Драма људска, дакле, важнија је од мермерних палата у којој се она одиграва - човечанство је, драга браћо, важније од планине, са које се оно не види.

Драма Јована Крститеља почела је још пре његовог рођења. Још пре него што се Јован појавио у живот, о њему је говорено. И о свима нама се, драга браћо, говори још пре нашег рођења. Пре него се ми на светлост јавимо, о нама се мисли и говори. Бог мисли о нама, анђели његови знају за нас, родитељи наши саветују се о нама за време док смо ми још далеко од свести и светлости. Кроз стотине посредних и непосредних веза везани смо ми и пре рођења са целим светом, који нас окружава.

Дуга је и дирљива предисторија рођења Јованова.

Један човек и једна жена плакали су целога свог века и молили се Богу; молили су се Богу они целога века и сузама својим доказивали искреност своје молитве. Они су желели, да им Бог да једно дете, но Бог им га није дао. А о сузама и молитвама ових старих људи, који су требали да буду његови родитељи, Јован ништа није знао, јер се он још није био ни зачео.

Један човек и једна жена били су кроз дуги низ година презрени од света и презрени од самих себе зато, што нису деце имали. Пуст и бесмислен чинио им се с тога њихов живот, њихов брак бесплодан и бескористан, и сличан смокви крај пута, која листа и цвета, но плода не доноси. Они су се љубили, но желели су да своју љубав покажу и према неком трећем, кога није било, и зато што га није било, они су плакали и сузама горчали и своју међусобну љубав, као што је и данас међу нама горчају сви они, који су у браку а без деце. - А о пустоти и горчини живота својих родитеља без њега Јован није ништа знао, јер га још није било.

Један старац и једна старица изненадише се једнога дана, кад сазнадоше, да ће добити сина. Тако изненадној радости они нису могли одмах поверовати, јер обоје беху у годинама. И старица се поче крити од света и предавати радосним и фантастичним нагађањима и комбинацијама о своме будућем сину. Ја држим да ови фантастични снови о детету, које ће се тек родити, нису непознати ни једној жени, која је била мајка или која се нада то бити.

Какав ли ће бити мој син? Шта ли ће бити мој син? Такво питање могла је себи задавати жена, која је требала да постане мати великог пророка. Да ли ће мој син бити лепши од мене и од оца свога? Да ли ће бити бољи од нас? Да ли славнији? Да ли срећнији? Наравно, он мора бити лепши од нас, и бољи и славнији и срећнији.

Ова вечна слатка и сујетна материнска питања и одговоре давала је себи без сумње и мати Јованова пре него што се Јован и родио.

Једнога дана сусретоше се две жене, роднице, Јелисавета, будућа мајка Јованова, и Марија, будућа мајка Христова. Ни Претеча ни Месија не беху још рођени, но оба беху у мајкама својим. И кад се сретоше ове жене и погледаше лицем у лице, на мах се разумеше. По лицу и по телу једна друге познадоше оне, да не беху саме. Судба је невидљиво стала између њих и дошаптавала им тајне, које су оне носиле. Велике и чудне учинише им се те тајне; гле, оне мале и просте жене беху оруђа Божја, којима се Бог послужио да доведе на свет два необична човека, који требаху да буду везани међу собом везама тешњим но што су везе сродничке, у којима оне, мајке њихове, стајаху!

Јелисавета је била жена једног свештеника, Марија жена једног дрводеље. Обе оне биле су скромна порекла и положаја. И ако се о каквој величини код њих могло говорити, то се могло говорити једино о величини њихове смирености пред Богом и послушности пред досуђеном им судбом.

Тај сусрет двеју смирених жена десио се у Јудеји једнога дана, када је сунце стајало на истој раздаљини од земље, на којој и данас стоји. Земља је се окретала сваки дан око себе, носећи на себи два жива зрна праха, која су се звала Јелисавета и Марија; сунце је ова два жива зрна праха виђало заједно у току три месеца, тј. у времену, за које је Марија гостовала код Јелисавете. Једнога дана, кад је Марија била отпутовала од своје тетке, сунце погледа на земљу и виде Јелисавету саму, са новорођеним дететом.

Како да му наденемо име? питаше мајка. Како да га васпитамо? питаше отац. Како да га сачувамо од болести? питаху се и мајка и отац. И обоје устајаху и легаху с пријатном бригом о своме сину јединцу, и с топлом љубављу, која је тако дуго била беспредметна, и која је сад најзад стекла свој дугожељени предмет.

Брзо је Јован растао, онако брзо, као што су његови родитељи брзо опадали и венули; његова моћ, телесна и духовна, јачала је у оној мери, у којој је моћ његових родитеља слабила. И стари свештеник Захарије пре је умро са својом женом Јелисаветом но што је чуо глас вапијућег пророка у пустињи. Њихов Јован постао је пустињски пророк, - њихов мили јединац, Јован! Бољу би судбу они њему наменили, да су се они о судби питали! Но ни они ни он нису се у томе питали. Јер судба једнога човека старија је од њега. Нико од нас, драга браћо, није ни старији од своје судбе, нити вршњак са својом судбом.

Јован је требао да припреми пут једноме већем од себе. Он је имао да искрчи и пооре њиву, да би сејач, кад изађе на њиву, могао само сејати. И Јован је пошао да без поштеде крчи и без умора оре. Он је рано увидео, да је њега Бог одредио, да служи не себи но другима, па се за ту службу другима и спремао. Душа људска била је њива, коју је он био призван да крчи и оре. И он је проучавао душе људи око себе и нашао, да оне нису биле здраве. Грех је помрачавао душе људи, и оне су се криле саме од себе и у скривености својој пропадале; незнање и неверовање били су тешки терет душа људских, као што је за једну нежну биљку једна стена тешки терет, под којом она вене и буђави; пожуда и сладострашће царовали су у душама људи и угушивали собом сваки бољи и идеалнији импулс, који би појмио да се уздигне; ум је употребљаван од људи једино на сплетке и интриге, које воде добити и сласти, језик је употребљаван једино да скрије људску бескарактерност. Од свега тога зла патили су они људи, чија је душа носила то зло. Зашто је Јован патио, кад он није био болестан? Зашто се Јован револтирао против људи, кад је његова душа била и светла и храбра и праведна и љубавна?

Баш зато. Баш зато, што се Јован осећао душом праведан међу многим неправедницима, зато је трпео. Као што једна здрава ћелија у ткању нашег тела трпи онда, кад је опкољена болесним ћелијама, тако и један душом здрав човек трпи онда кад је опкољен људима болесним, један геније трпи од глупака, један праведник трпи од неправедника, један радник трпи од нерадника. Јер један човек је само једна ћелија у великом организму човечанства. И Јован је био једна здрава ћелија у болесном организму онога народа, у коме је живео. И та здрава ћелија није могла не реаговати на болест око себе, није могла не произвести револт у средини својој.

Јован се у 30. години удаљио од људи у пустињу, миран као јагње, а вратио се из пустиње међу људе, пламенит као пустињски лав. Он се удаљио у пустињу, да би у осами могао средити све оне утиске, које су људи на њ учинили у току тридесет година живота међу њима и средити своје мисли о људима и о животу уопште. Он се удаљио у пустињу, да би остао насамо с мислима својим, у тишини, у ћутању, и насамо с немом и једноликом пустињском природом око себе, и насамо са звездама, које нигде лепше не сијају и нигде речитије не трепере него над пустињом. По читаве дане и ноћи седео је он у сивој пустињи на камену, наслоњен главом на руке и потонуо у размишљања; по читаве дане и ноћи шетао је он фуриозно обалом Мртвог мора, гневан на себе и немоћ своју. Многе су се загонетке врзле по памети његовој, и он се мучио да их разреши. Понеки пут проламала је тишину пустињску рика лава, која се постепено губила не налазећи себи нигде еха. Но што је маље налазио своме гласу одзива у пустињи, то је гневан лав све силније рикао. А уколико је рика лавовска бивала силнија, утолико је после ње тишина пустињска изгледала дубља. Пророк је слушао ту страшну песму пустињску и нерви су његови сви вибрирали од узбуђења. Неку слутњу, неко предосећање је имао он.

- Гле, таква је можда и моја судба као и судба лава! И ја ћу можда викати у пустињи, и нико ме неће чути, и нигде глас мој неће наћи одјека, него ће се губити као рика лава. Гле, и ја сам вапијући глас у пустињи.

Једног дана узбуди се сав свет у Јерусалиму и по целој Јудеји од вести, да се појавио нов пророк, необичан и страшан пророк. И сав Јерусалим и сва Јудеја изиђоше да га виде. И видеше сви човека заиста необична: одевена у камиљу длаку, опасана кожним појасом, боса и гологлава. Лице његово беше суво и опаљено, коса и брада у нереду; испод коштуњавог чела блистала су два пламена ока, као што две звезде блистају над опаљеном пустињом. Стојећи усред масе народа овај опаљени, коштуњави човек викао је лавовским гласом: Покајте се!

Ви, чије је срце отврдло према ближњим вашим, покајте се и покајањем омекшајте срце своје; гле меко је срце боље од тврдог.

Ви, који сте прекомерни интерес узимали од оних, који гладују - покајте се; гле и ви можете до глади доћи.

Ви, који сте злоупотребили оружје своје бранећи неправду онда, кад сте требали бранити правду, - покајте се; гле, ко неправедан хлеб једе, тај огањ сипа у тело своје.

Покајте се ви, који сте се гордили над свим осталим људима својим аврамовским пореклом. Гле, из камења може Бог створити људе и назвати их потомством Аврамовим.

Покајте се, ви, аристократе, јер из иловаче може Бог подићи себи аристократију, бољу од вас.

Покајте се ви, чија је вера 'у Месију ослабила; гле, ја долазим пред оним, који је већи од мене и за кога је писано, да ће доћи. Покајте се и онда чујте, шта ће вам он казати. Јер само у скрушено срце покајничко његове ће речи моћи допрети.

Неправедници и грешници, уплашени, говорили су пророку: Хоћеш ли да ти дамо злата, да ћутиш, јер ти нас гризеш као савест?

- Мени не треба злато, змијски породе, говорио је пророк, мени не треба ништа што вама треба. Ја имам у себи нешто драже од злата.

И праведници су прилазили Јовану и говорили: хоћеш да ти дамо злата зато, што нас тако учиш?

- Мени не треба злато, браћо моја, одговорио је Јован. Моје сте злато ви. Јер не живим и не говорим ја за ваше злато, него за вас. Ваша праведност је злато, којом ви плаћате речи моје.

И прочу се Јован као витез без страха и без мане, јер ни од кога он не презаше и ничије мане не штеђаше.

Јован је говорио и против безакоња Иродове жене. Иродијада му је слала злата да ћути.

- Мени не треба прљаво злато једне грешнице, љутио се пророк. Ја пијем воду и храним се биљем, које не кошта ништа.

И Иродијаду је такав одговор доводио до беснила, и она је горела мржњом и осветољубљем према непоткупљивом пророку. И сваки дан слала је она злато и претње пророку, да би ућутао, но пророка није могло ућуткати ни једно ни друго.

Кад се једном око Јована беше скупило много света на обали Јордана, спази Јован Исуса, сина Маријиног, показа га народу и рече: гле, то је онај, кога ви чекате; то је јагње Божје! И стадоше Исус и Јован један до другог, и познадоше, да не беху сами, јер гледаху лик Божји један у другоме. Судба је невидљиво стала између њих и дошаптавала им тајне, које они сваки у себи ношаху.

То је било после 30 година од оног дана, кад су се Јелисавета и Марија сусреле и једна другој исповедиле. Деца, коју су оне тада носиле у утроби својој и о чијој су срећи фантазирале, стајаху сад као пророци пред масом радозналог народа, готовог да им данас виче: осана! а сутра: распни! И обојица осетише, да су они збиља јагањци, одређени на жртву овога народа, који се око њих тискаше, и помислише у души својој:

- Сви ови људи око нас брину се само о себи, само нас двојица позвани смо да се бринемо о свима њима заборавивши себе. Ми смо као вапијући гласови у пустињи. Будимо један другом ехо!

А док је све већа и већа поворка народа врвела из Јеруслима ка Јордану, да види и чује два нова пророка, дотле је Иродијада патила од тешке несанице. Сав двор Иродов чинио је све што је могао, да разоноди мрачну царицу, но царица је постајала упркос томе све мрачнија и мрачнија. Њен муж Ирод најзад се реши, да ради утехе своје жене, ухапси Јована. Његове слуге нађоше Јована, издвојише га од света, везаше га и бацише у подруме палате Иродове. Душа Иродијадина мало се успокоји, но не сасвим. Иродијади је било мило, што је пустињског лава имала сад у своме кавезу, но још увек је страховала, јер лав је био жив и јер је сад био и сувише близу ње. И она се решавала на један корак даље.

Иродијада је била решена уопште на сваки корак, који би само њој прибавио или осигурао њено лично задовољство, а она је била жена од задовољства; од младости своје она је била жена од задовољства; по крви својој она је била створење од задовољства. Њено лично задовољство био је онај идол, коме је она све жртвовала. У службу тога идола свог она је тежила од увек да упрегне цео свет. Њени родитељи мора да су били слуге тога идола, њен први муж, Филип, био је слуга тога идола, њен други муж, Ирод, био је слуга тога идола. Иродијада је држала као нешто природно, да и цео Јерусалим са свом аристократијом својом и јеврејском, треба да служи том њеном идолу; и не само Јерусалим, но и сва Јудеја, и цео свет; и не само цео свет, но и богови, јеврејски и римски. Људима је она заповедала, богове је умилостивљавала, да служе њеном задовољству. За Иродијаду је неприродно било, да се неко противи тој служби. Она је имала своју философију, једну више инстинктивну но мисаону философију, по којој је она представљала центар света, око кога све мора да се окреће. Свет је за њу био толико добар и леп, колико је могао да послужи њој; богови и људи онда су били добри за њу, кад су јој њене жеље испуњавали, без одлагања и без роптања. Иродијада је имала своју нарочиту скалу вредности ствари и људи. На врху те скале стајала је реч наслада, испод ње Иродијада, а испод ове ређала су се до дна имена богова и људи и ствари.

Што слађе живети у овоме веку без обзира на оно, што је било пре нас, и што ће бити после нас, и што бива око нас, - то је био морални закон ове сладострасне жене, закон који је она носила у крви својој, и који је њу носио кроз цео њен живот, докле је год крв била у сили, да је могла управљати њене мисли и њене осећаје.

Сласти, сласти што више! била је девиза Иродијадина.

Правде, правде што више! била је девиза Јованова.

Јован је у име правде устао против Иродијаде, Иродијада је и име сласти устала против Јована. Јованова мисао није разумела крв Иродијадину, као што крв Иродијадина није разумела мисао Јованову. И нису се ни могли разумети. И то фатално неразумевање једно другог и довело је до катастрофе.

* * *

Јован је лежао у мрачној тамници и претресао у мислима своју прошлост и свој рад. Над њиме, у сјајном салону, гозбили су се гости Иродови. Ирод је славио свој рођендан. Сви римски великодостојници из Јерусалима, војни и грађански, били су скупљени око богате трпезе богатога римскога вазала Ирода, чија раскош није уступала раскоши Давида и Соломона, но чија власт није била ни колико сен Давидове и Соломонове. Златни пехари, напуњени вином с падина ливанских и са феничанског приморја, звечали су, и урнебесни гласови разлегали се: сласти, више сласти! А у дубини тамничког мрака узбуђени је пророк викао: правде, више правде!

Ирод је славио свој рођендан, Јован је проклињао свој. Затворени пророк није се плашио таме тамничке, но плашио се таме, која се почела усељавати у мисли његове и обавијати их својим црним плаштом. Стојећи у углу своје тамнице, Јован је почињао стотине мисли, но ниједну до краја није домислио, јер свака се брзо губила у мраку, црњем од мрака тамничког.

Највише га је морила мисао о сину Маријином, Исусу. Да ли је он Месија, кога народ чека? Да се он, Јован није преварио, кад је на њ указао као на Богом обећаног и пророцима прореченог Спаситеља света, - да се није преварио? Да није обмануо свет? Гле, кад дође Месија, тад ће се зацарити правда на земљи, говорили су стари пророци, међутим син Маријин је дошао, па се правда ипак није зацарила, но неправда и даље ликује. Гле, и он, тобожњи претеча и пророк, жртва је те грозне неправде, ликујуће у свету. Значи, Месија није дошао? Јесте, није, јесте, није... погађао се тако Јован сам са собом и са мислима својим, и из груди његових проламао се очајни узвик.

Правде, више правде!

А као ехо на овај његов узвик хорило се из горњих одаја двора Иродова:

Сласти, више сласти! -

Римска господа су јела и пила, и повраћала, и опет јела и пила. Док су освајали свет, Римљани су јели испод мере, кад су освојили свет, тад су јели преко мере. Њихови стари надметали су се у простоти и уздржљивости, они су се пак надметали у прождрљивости. Ирод је добро знао укус и навике својих гостију, зато се и постарао, да задовољи сва чула њихова до презасићености, до повраћања, - да их наслади до горчине. Музика и песма и игра оживљавале су сањиви апетит, силни мириси оријентални надраживали су нерве, а разноврсне боје и облици давале су Сјаја очима гостију. И све је говорило, и све је клицало, и све је трештало:

Сласти, више сласти!

И ни до чијих ушију није могао допрети из тамнице глас сужња - пророка:

Правде, више правде!

Гозба у Иродову двору претворила се у праву оргију после игре Саломе, кћери Иродијадине из првог брака. Својом игром, својом лепотом и грацијом Салома је била занела и опила све присутне, - Ирода више но остале. "Ишти што хоћеш, и даћу ти"- рекао јој је опијени Ирод по свршеној игри.

Салома се насмеја и приближи својој мајци, и упита је: шта да иштем? - Иродијада многозначајно погледа своју кћер и рече јој: "Салома, Салома, дете моје, пази, у овом моменту решава се судба и моја и твоја; ти је имаш у рукама, и како је решиш, онаква ће и бити. Не ишти злата, јер златом се не можеш искупити од страшнога пророка, који лежи под нашим ногама. Не ишти, кћери, ни мириса, ни нектара, ни меда, јер ће ти све то страшни пророк загорчати, као што је мени загорчао. Не ишти ни робиња ни евнуха, не ишти ваздушних дворова ни прекоморских ћилимова, не ишти, Салома, ни лепих младића јеврејских ни племенитих витезова римских, - јер све ће то бити затровано оштрим језиком страшнога пророка. Салома, Салома, драго дете, ишти на првом месту главу пророкову, и све ће ти се остало лако дати. Глава пророкова више вреди но пола царства Иродова. Ја знам твоју крв, кћери; твоја крв је од моје крви, а моја крв не воли пророкову правду".

И мајка и кћер познаше се и разумеше се. И судба стаде између њих и откри им тајне њихове крви. Сласти, више сласти! говорила је крв њихова, која им је и у очи била појурила.

А пророк је у то време, као пустињски лав, затворен у кавез, јурио по својој тамној крлетци тамо-амо, ослушкујући не би ли чуо ход правде, и погледајући не би ли је видео. И не чујући је и не видећи је он ју је викао: правдо, дођи!

У том се тамничка врата отворише, и Јован виде људе, где улазе к њему. У рукама једнога од њих виде он празан тањир и помисли најпре, да му он доноси правду на тањиру, но зачуди се, кад виде, да је тањир празан. Нашто ће томе човеку тај празан тањир? У горњим одајама настао је тренутни тајац. Иродијада је чекала с нестрпљењем. Ирод је тупо кружио погледом по гостима. Салома је стајала на степеницама и очекивала повратак џелата. Око ње стајала је поворка робова и лакеја. После мале паузе џелат се врати и предаде јој тањир са црном, сухом главом пророковом усред једног круга усирене крви, и Салома весело појури право мајци својој, и предаде јој необични дар Иродов.

Иродијада победоносно принесе тањир гостима и стави га на сто, поред слатких јестива и поред ливанског и феничанског вина. Изненађење трајаше само минут-два, и оргија се продужи, и умногостручише се клицања.

Сласти, више сласти! А у тамници је лежао обезглављен човек у камиљој длаци, и није на ту грају одговарао никаквим ехом од себе. Сласт је победила правду.

Иродијада и Салома изиђоше на кров Иродове палате, и пркосно, и презриво погледаше по Јерусалиму. Сунце је залазило, и сав се запад руменио као крв пророчка, или као да је обасут стидом због невино проливене крви. Чобани с јелеонске горе видели су Јерусалим у танкој магли; палата Иродова чинила им се као један мали мравињак; а два жива зрна песка на крову те палате, мати и кћи, били су са свим невидљиви за њихове очи. Човечанство се уопште није видело с планине.


Време је пролазило и пролазило, и ронило по један камен из палате Иродове и по један зуб из главе Иродијадине. Узалуд су се и мермерна палата и горда Иродијада одупирали времену; обоје су најзад подлегли његовој власти. Једнога дана и Иродијада је била под земљом, заједно са својом лепом ћерком. И потомци оних црви, који су исисали тело Јованово под земљом, дошли су и исисали су до костију и два женска тела: тело царице Иродијаде и тело лепе Саломе. И прах њихових костију помешао се с прахом костију Јованових и развејао се по свету.

Ја не знам, да ли је који трун праха њиховог довејао ветар случајно и у Београд, но знам сигурно, да и у Београду има доста и од духа Јованова и од духа Иродијадина. Ја знам, као и ви сви што знате, да се и у Београду посведневно одигравају драме, сличне драми, одиграној у двору Иродову и различне од ње само у степену трагичности, - драме, које произилазе од судара нагона за личним уживањем и тежње за правдом. Те драме нису увек крваве, но увек су необичне и страшне. Те драме не одигравају се само по домовима и на улицама, - оне се одигравају и у душама нашим, унутра, у нама самима. У већини од нас није потпун дух ни Иродијадин ни дух Јованов, но једна мешавина од једног и другог. Жеђ за слашћу и тежња за правдом стално се боре у нама, стално нас лелујају тамо-амо, и болно нас растржу.

Иродијада и Јован то су два полуса људске природе, Опростимо Иродијади, драга браћо, опростимо јој, јер у царству духова извесно јој је опростио и велики пророк: опростимо јој, да би се и нама опростило. Опростимо јој, то је она заслужила, јер кроз 19 столећа служи она хришћанском свету за углед тога, како не треба живети овде на земљи. 19 векова изложена је она осуди и презрењу света. Опростимо јој, јер јој немамо шта више ни опростити, - јер грех је њен већ довољно кажњен.

Боже, који си гледао драму Јована Крститеља у Иродову двору, и који нас данас истим погледом посматраш, дај нам снаге, да победимо дух Иродијадин у себи, и да следујемо примеру твога праведника. Изведи нас из заблуде, Боже, увек онда, када крв наша збуни разум наш. Нека би мисао на тебе, велики Боже, вечито светлила нам у тами наше мале животне драме, која је ради тебе приређена, и коју ти боље видиш него ми. Амин.