ПОД ТАЈАНСТВЕНИМ ВЕЛОМ

...Чини се као да давно минуше ужарени летњи дани, и непрекидни радни темпо брзопролазног лета. Жарке боје, ужурбана кретања, непрестане промене, гласови, све оно што раздрагано лето допушта и захтева од нас... све као да није ни било, као да се није ни дотакло ове, самом даљином и дивљином освештане пустиње. Јесен је полако заоденула, прво сву бездахну природу а сад тјанственим велом полако се увлачи и у свако створено биће. Шта она тако мистично носи са собом... мир и смирај пред силином која наступа, пред снажном и непоколебивом зимом. Учи оном закону, који је неминован, где се сва твар повинује јачем и силнијем од себе и од све твари. 

   

Порта овенчана магленим венцем

Већ данима манастирска порта и околина овенчани су пенастом али тмурном, тешком, непробојном маглом, која наводи поглед да се враћа у себе, у душу. Ништа привлачно нема споља, и душа остаје пред собом као пред каквим огледалом, очи у очи... 

сунце у магли

Микуљски камен, планински горостас уздиже се високо, пресецајући густу маглу, до небеса, строго затварајући видик, бранећи било какво лутање мисли, кроз поглед у даљину... и он се опет враћа себи, урањајући дубоко у душу. Влажан, хладан и тежак ваздух; прљаве, блатњаве стазе и путеви око нас, смањују потребу кретања; живахну, истраживачку природу човека на озбиљност опомињу. Физичка кретања, послови, потребе тела...све је скучено оковима умируће природе. Простор нестаје, време измиче, све матријално и видљиво губи се из вида и могућности додира... али баш ту се изражава оно духовно, свет, који је мало познат овоземаљском човеку. Ту у скромној, убогој тишини   под велом суморних јесењих нота, открива се тајна будућег века... Како је то било када ништа није било...? ништа осим Творца... Вољно-невољно, душа остаје сама са собом... и са Богом... тајанствено беседи са Недодирљивим, излива благодарности, своје боли, своје патње и радости... и  нечујно почиње живети за вечност!

доминира, заклањајући сваки други поглед

Пробијање сунчевих зрака

игра светлости

...али понекада, у праскозорје дугих, тмурних јесењих дана, влажно и магловито сивило потпуно растерају звуци синфоније летњег жара, који и даље тиња, повремено се распаљујући под ударом силног ветра, изасланика леденог краљевства зиме.... и ненаметљивих а величанствених јесењих боја. Игра контраста и прозирно обојених светлости, откривају нестварни спектар најпрефињенијих микуљских боја. Допуштајући души да се наслади мислима о светлости небеској, која се одражава у овој надземаљској револуцији јесењих боја.

...небо и земља...

јесењи зраци

Величанствено, узвишено, преиспуњено мистиком небоземне светлости и тајанственом тишином која се у душу увлачи... све чиме одише једна јесен, далеко од света, неукаљана тежином бетона и мраком сурове стварности. Величанствени мирис јесењих боја... ипак поштујући у себи суштину првостворене покорности Творцу и Светој Вољи Његовој, достојанствено ће своју величанственост поклонити и полако повући пред белим снежним царством, скривено чекајући од Бога јој дато, своје време, да опет наступи у свој својој пуноти.

Бесконачни круг! Рађања, живота, умирања и васкрсења једне исте твари, једне исте природе. Која, авај бесловесна, али непоколебиво, већ дугим вековима, креће се и постоји по заповести заједничког нам Творца! Слава великој Милости Божијој, која нам је слабима, дала такав непоколебиви доказ свеопштег васкрсења, који никада неће престати изнова да нас подсећа ка чему се све коначно креће и зашто постоји!

    

Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века