Беседа Владике Акакија изговорена на монашењу мати Екатерине (Allen) на вечерњој 6/7 октобра (грађ. кал.), манастир Нови Стјеник
Данас прослависмо празник Зачећа Часног Претече
Јована, преславу наше од свих нас вољене и поштоване, Носвостјеничке
Светојованске монашке обитељи. Прославили смо сећање на прво чудо у низу
мноштва превеликих чуда из живота Часног Претече - небесног заступника овог
манастира јер како смо видели његовом зачећу претходило је од стране архангела
чудесно разрешење неплодности његових остарелих родитеља Захарије и Јелисавете.
Архангел је при томе објавио још чудније ствари везане за његов живот, рекавши
да ће он бити велики пред Господом и да ће живети строго подвижнички и да ће се
испунити Духа Светога још у утроби матере своје, и многе ће синове Израиљеве
обратити ка Господу Богу, и он ће ићи пред Господом у духу и сили Илијиној. Он
ће бити девственик као што је био и Илија, па чак и већи житељ пустиње него што
је био он, и разобличиће безаконе цареве и царице и ту ће учинити више него
Илија. Али посебно ће га превазићи по томе што ће бити Претеча Господњи јер ће,
како каже архангел, напред ићи пред лицем Господњим. Ту чудима није крај: зачет,
свети Јован је још у мајчиној утроби био помазан за пророка. Јер када је
Пресвета Богородица са Богомладенцем у својој утроби стала пред његову мајку
Јелисавету, он је, иако још без гласа, прославио Бога језиком своје мајке, а
поигравањем својих тек формираних удова славио је присуство Божије. И као што
се од самог свог зачећа ово божанствено дете од мајчине утробе показало као
живо оруђе благодати, будући њоме покретано и испуњено Духом Светим, тако је, и
када се родио, растао и крепио се Духом. Пошто га свет не беше достојан, он је
још од детињства постао житељ сурове пустиње, водећи безметежан живот, без
додира са сујетним и ужурбаним светом, живот узвишенији од земних и телесних
жеља које заводе тело и телесна чула.
Вечерас смо присуствовали надасве благодатној и
потресној служби пострига у монашки чин сасестре Новостјеничког сестринства
послушнице Саре, а сада већ монахиње, мати Екатерини којом је ова света монашка
обитељ, као и сви ми, обогаћена са још једном ангелоподобном молитвеницом пред
Богом јер, како је познато, поред молитава за самог себе, за манастир у којем
борави, за духовне старешине, за своју родбину, ближње и отаџбину, монах је и
молитвеник за цео свет. Сетимо се само православних самодржаца византијских и
словенских православних царева који су нештедимице градили и веома помагали
манастире и монаштво у својим царевинама, а то стога што снагу и стабилност своје
државе нису сагледавали само у материјалном богатству, војној сили и наоружању
него у количини манастирских или отшелничких молитвеника - монаштва. Таква слика о монаштву у очима савременог
хришћанина одавно је у потпуности исчезла.
Преподобне сестре, новопострижена мати Екатерино ви које живите узвишени монашки живот и чији се начин живота,
самим тим, разликује од световних обичаја и ствари, ви које се већ трудите да
подржавате светог Претечу злопатничким животом у овој Микуљској пустињи знајте
да на небу имате великог и моћног заступника јер се по предању свети Претеча
сматра заступником женског монаштва, док се Пресвета Богородица сматра
заступницом мушког. Интересантно је и то, да је Претеча као Пророк, прозрео да
ће постојати монашки чин и он није био Претеча само Христу, него и монашком
начину живота. После његовог рођења, прогонио га је Ирод јер је, гонећи Христа,
желео да га погуби. Међутим, пустиња је била његово скровиште, његово
спасоносно уточиште баш као и вама сада ова света Микуљска пустиња. И нас
монахе после нашег духовног рођења, напада духовни Ирод, и он у нама прогони
Христа. Због тога је веома пожељно да се монаси што више физички удаљују од
света и налазе у дивљим планинама и пустињама своја тиха пристаништа – баш као
што је овај богомспасавани манастир Нови Стјеник, место неприступачно, сурово,
тешко за живот посвећено молитви и богомислију. Живећи на таквом благословеном месту
монаси успевају да побегну од Иродових крвожедних копљоноша и мачевалаца, тј.
од подстрекача страсти који, удаљујући човека од Бога и наносе му духовну смрт.
То је она смрт која у нас улази кроз наша враташца, тј. кроз наша чула. Посредством
њих, она је и на почетку лишила бесмртности наше прародитеље. Ева је послушала
злобни савет лукавога и посредством чула: слуха, погледа и укуса, појела и пропала,
а касније и обманула и Адама и учинила га заједничарем у окушању и паду. Они
нису могли да се супротставе једном једином искушењу и истог тренутка су свој
слух препустили варљивим речима змије. Победио их је и сам изглед забрањеног
плода, иако још нису познали страсти и обитавали су на месту чистом од страсти.
Зар онда можемо ми свестрасни, који се читавог живота крећемо по свету, да не
претрпимо штету од агресивних разноликих, страсних слика и призора, од
многоглагољивих и ништа мање срамних казивања и разговора, зар можемо, дакле, а
да не повредимо и не нанесемо велику штету свом унутрашњем човеку? Не, то је немогуће! Због тога су се и
Оци, подржавајући Претечу, одрекли света и побегли од живљења међу онима који
су свету привржени. Монаси су заволели пустињска злопаћења јер су увидели
колико велику духовну корист и сигуран напредак она доносе. Зато је неопходно
да не малакшемо у подржавању духа Отачке ревности и да без роптања и
самосажаљења спроводимо, наравно свако по својим силама, монашко житије у овом
монашком рају Микуљске пустиње. Ипак, није довољно само да живимо на овом месту,
него је насушно потребно да и наш живот буде саобразан светим Оцима и Матерама,
јер ни ти други рајеви (манастири), који су на земљи, нису лишени дрвета познања
добра и зла, а није одсутан ни лукави. Ми, међутим, будући поучени древним
примерима морамо обраћати пажњу само на добар мудар савет и, колико то можемо,
настојати да следимо оне који су га следили и некада и сада, подржавајући оне
којима, како каже апостол, гледамо на свршетак живота (Јевр.13;7). И као што у
пустињи постоје дивље звери и животиње, оне постоје и на тим освештанима
местима. Требало би да страхујемо да се не уподобимо бесловесним животињама и
да им постанемо слични, због чега ћемо, колико год то можемо, подражавати
Јованов начин живота. Он је живео тако да није имао крова над главом, а ви се
задовољите скромним конацима и келијама. Пошто понекад немате ни своје сталне
келије као у другим манастирима љубите свој монашки лежај, дат вам од настојатељнице,
помишљајући на то да свети Претеча читавог свог живота није имао дом. Он се
задовољавао плодовима са дрвећа, корењем биљака и дивљим медом. Имао је само
једну одежду и кожни појас око бедара који симболизује умртвљење страсти, а
такође и нестицање, тј. добровољно сиромаштво поучавајући нас томе и делима.
Док са друге стране вама Господ даје хране и одеће сасвим довољно за један
нормалан и чак безбрижан живот.
Ви које
сте се уневестиле Христу и прекрасно удаљиле од света у ову благословену недођију,
ревносно настављајте да се удаљавате од
света и својим мислима, настављајући ревносно да упражњавате ваше молитве тако што
ће те својим богослужењима, химнама, псалмима и молитвама ваше умове сјединити
са Христом и учинити себе обитавалиштем Његовог светог имена, непрестано се
опомињући Онога, због Којег сте и напустиле свет. Ако се, дакле, неко ради Њега
удаљио од света и удобности које у њему постоје он жели да се васцело сједини
са Њим, а то се постиже посредством непрестаног сећања на њега, јер се таквим
сећањем очишћује ум.
Заблагодаримо Дародавцу свих добара, Богу и
Његовом Претечи чијим нам се посредовањем дарују сва добра и духовна и
материјална и то без неког нашег великог труда, а новопостриженој монахињи,
мати Екатерини пожелимо да се спасава у монашком чину, да у смирењу и
послушању духовно напредује из силе у силу и да нас не заборави у својим светим
молитвама.
Нема коментара:
Постави коментар