 |
Ова прича о завејаној новостјеничкој пустињи, почела је
сасвим лаганим падањем снега, идилично подсећајући на руске бајке, мада смо сви
знали шта се иза тога крије. Велике снежне пахуље полако су засипале планину, и
тако крхке и нежне веома брзо су непробојним зидинама оковале целу планину и
нашу микуљску пустињу учиниле неприступачним белим царством, за дужи период.
Моторне санке још увек су
функционисале повезујући нас по потреби са остатком света. У великој неверици
посматрали смо како снег данима не престаје да пада, да се гомила у незамисливо
великим количинама, и нико се није надао да ће снежни путеви од сада бити
затворени и за санке. Не само да аутомобили и пешаци нису могли до нас, већ ни моторне
санке нису могле мрднути даље од конака, јер би се одмах укопале у дубоком али
лаганом,прашкастом снегу. Потпуно
смо остали одсечени, чак и од осталог дела планине. Отпочело је свакодневно
проверавање снега, утврђивање проходности и чекања да временске прилике
обликују снег тако да санкама буде пролаз омогућен, и то је потрајало
неочекивано дуго.
 |
| Прва неуспела проба надомак манастира |
Са помало стрепње, али и спремни за борбу, са
трепетом, смо ишчекивали само да започне силно дување наших домаћих и љутих
ветрова. Наравно да нису окаснили. Сачекавши да се тло преиспуни снегом,
започели су љуто и оштро преслагивање снежних слојева и снажно ковитлање истих,
јасно нам представљајући сву силину и моћ орканских ветрова. Манастирско
двориште и околина врло брзо губили су сваки изглед, ископане стазе су нестајале
затрпаване, и више нису постојали никакви закони кретања за нас.
 |
| Препуно манастирско двориште |
 |
| Снежни тунели |
 |
| Само сјај сунца ублажава призор |
Наше обимно и
разноврсно искуство планинских житеља (стечено током задњих неколико година
живота у екстремним условима) већ нас је
научило да спремни дочекамо зиму, која је овде готово увек (наизглед)
несавладива и сурова.
Знали смо да
почиње екстремни, ванредни период манастирског живота, који наше сестринство
преживи у току сваке године, и потпуно спремни смо се препустили темпу који је
диктирала планинска сибирска зима. Јер заиста је од велике важности опустити се
у рукама сурових зимских таласа и смирено пратити њена дешавања, покорно и
трпељиво савлађујући сваку препреку и ситуацију коју она зада. Зима у планини
учи сваког човека, ма како он невољан ученик био- стрпљењу и трпљењу. Овде је
то много пута преживљено уз мање или веће недостатке, тако да у случају да
нисмо имали и оно мало телефонског и интренет домета око пола километра од
конака, не би смо ни знали, ни приметили, да је свуда, како нам рекоше, у целој
земљи и шире, ванредно стање, услед велике количине снегова и ниских
температура. Нашу пустињу је уствари „заобишло“ ванредно стање - овде је готово
увек тако.
На
време смо провериле и организовале нашу зимску, планинску опрему: планинске
јакне, камашне, водоотпорне панталоне, алпинистичке чизме, крпље и остало, и као
праву специјалну војну опрему - сместиле на дохват руке, за свакодневну
употребу. Овде је без такве специјалне опреме живот зими незамисливо отежан,
можда и немогућ, а са њом не само да неопходне спољне послове обављамо
задовољавајуће лако, сигурно сачувамо здравље које је увек на удару у оваквим
зимама, већ понекада себи приуштимо и шетњу
у сусрет најљућим ветровима, који су
овде чести. Тако да се са усрдним молитвама сећамо наших драгих пријатеља и
приложника ове специјалне зимске опреме.
 |
| Наоружани у сусрет љутим ветровима и снеговима |
Из зиме у зиму, као упорни
житељи мистичних Кучајских планина,
полако стичемо психичку - умну и душевну - срчану чврстину, у неодступном
подношењу свих њених зимских пројава и поигравања са природом, било да су то у
питању неописиви ветрови, који су још љући у комбинацији са снегом, или огромни
сметови, велики минуси... Баш та специјална духовна опрема, неопходна је у овим
увек ванредним зимским дугим данима и ноћима, вероватно и потребнија од све
зимске опреме. Она се и стиче храбрим - не само подношењем, већ саживотом са зимском
пустињом. Јер велика је упорност потребна да би човек у дужем периоду, изнова
стао, сваки дан, пред исту количину снега, на истим местима и стазама, коју
треба неопходно уклонити, врло често и под ударима снажног ветра, који је понекада
наоружан и леденим, стврднутим пахуљама, или самим ледом, и немилосрдно бије у
лице. За свакодневни одлазак до штала врло често је потребна потпуна
планинарска опрема, чак и крпље; кофа са водом која се носи животињама често
стигне празна, услед несигурног хода под ветром и по неравном снежном тлу, тако
да се мора бити спреман и на неколико одлазака. Наше домаће животиње толико
храбро подносе и одолевају овим условима, да могу стати раме уз раме са дивљим
зверима.
 |
| Никуда без снежне лопате |
 |
| Ослобађање сена, неопходног за животиње |
Није нас збунио ни
недостатак пањева неопходних за одржавање ватре у дугим зимским ноћима, али нам
је то задало нови екстремни посао. Пар дана смо ископавали у невиђено дубоком
снегу метрове који су припремљени и сложени пре снегова, затим смо их и
припремили за коришћење.
Одласку до гостопримнице предходи дуго чишћење
сметова или планинарење по истим, наравно често уз шамарање микуљца. Када смо
требали да успоставимо телефонски контакт, да би смо се јавили забринутим
пријатељима манстира, морали би смо и по неколико сати провести недалеко од
манастира на једином месту где постоји сигнал, по најнижим температурама и
снажним ветровима.
 |
| Телефонски домет у белој пустињи |
Такозвани ноћни сметови, који нас већ чекају при изласку
ноћу из конака, најупорнији су и најбољи за савлађивање самосажаљења и гнева,
приликом њиховог чишћења у касне ноћне сате, јер се баш увек скупе и са своје
велике висине пркосе нам на путу неопходног проласка.
 |
| Увек више него духовна и физичка подршка, Владика Акакије |
Највећа подршка и утеха,
посебно у овако суровим неприликама, био нам је наш духовни отац и Владика,
који је сво ово време провео са нама у манстиру. Уз Његов будни духовни и
физички надзор и руковођење целокупног манастирског живота, све нам је
изгледало много лакше, лепше и потпуно савладиво. Редовни круг богослужења и
Свете Литургије у топлој кућној капели, на овом месту у крајње екстремним
спољним условима, били су изнад утехе и хране за наше душе. Једино дубока свест
о мада далеко предстојећем пролећу, које ће отворити пролаз у планину, спречавала
нас је да не помислимо да смо уопште на земљи. Велика је Божија Благодат и
веома снажан духовни свет, у оваквој тоталној одсечености од свега, Христа
ради. Уверени смо да напредан живот у оваквом пустињском манастиру, није могућ
без јаког духовништва, нашег Владике и Пастира, и мати наше Ефросиније, којих
нас је Господ и удостојио.
 |
| Утеха |
Наши једини сажитељи зими у овој питомој
дивљини, сем дивљих животиња, јесте једна руска благочестива породица, која
живи око три километра од манастира, на супротном брду. Знали смо да је пут
затворен, да су тамо четворо мале деце, да можда немају и потребних намирница.
Благословом Владике, осмелили смо се да пробијемо пут до њих, понесемо
им нешто основних намирница и које топло ћебе. После око два сата пешачења по снегу,
при којем смо пропадали у снег око пола метра, стигли смо до њих, и највећа
награда за то била су нам њихова насмејана, радосна лица. И они су уз Божију
помоћ добро подносили ову зиму.
 |
| Изненадна посета |
Пролазили су дани и ноћи ванредних
екстремних услова, са нашим активним
учешћем у њеној узбудљивој али и суровој представи. Потпуно смо се прилагодили
и саживели са новим изгледом наше беле пустиње. Ванредни мир и недоступност
који су овде сада изобилни, нахранили су наше душе изобиљем духовне утехе, а
топле манастирске просторије увек су нам биле право уточиште. Први сунчани дани
после дужег периода, рефлексно су измамили из нас танану радост и спокојство. Јаки
сунчани зраци обасјали су небројено много трагова различитих дивљих животиња
свуда око манстира и шире, који су били веома ретки у време снежних олуја, јер
чак ни најспретније звери, тешко се крећу и опстају у оваквим снеговима и
ветровима.
 |
| Мачија утеха у хладним зимским данима |
Температура је почела да
расте, снегови се полако топе и преобликују. Манстирски живот је постепено
почео да се враћа у свакодневну нормалу. Светлост и топлота јаког зимског сунца
у комбинацији са још великим снежним покривачем открили су најлепше неземаљске
призоре и пејзаже ове наше вољене планинске пустиње. Где год би се поглед усмерио
усхићење неби заостало пред незамисливо лепим призорима. Наша бела пустиња
прошарана је од земље до неба најсјанијим нијансама префињених колора.
 |
| Вреди чекати да се снажне олује стишају |
Веома брзо, снег је постао довољно добар за сарадњу
са моторним санкама. Уз сада, већ искуствено испитивање ситуација и услова
планинског пута од манастира до града, Владика Акакије, одабравши најподеснији
дан и време, упутио се дуж планинског снежног, рекло би се пре беспућа, него
пута. Ради превентивне безбедности, са
планине је кренуло у пару, двоје санки - са Владиком и наш пријатељ Рус.
 |
| Савлађивање Кучајских снежних беспућа |
Вешто
су пролазили све препреке и измене, које су настале од снега и ветра, на раније
познатом путу. Успешно савлађивање свих снежних таласа, дугих и великх нагиба,
који сада испуњени снегом спајају шуму са једне стране пута са литициом пута на
другој страни, великих сметова, оборених стабала... то открива заиста велику
умешност и вештину ових пожртвованих снежних возача. Али ко упозна
непредвидивост и разноликост планинских врлети и кањона кроз које пролази пут
од манастира к свету, схватиће колики је Божији покров на овом путовању, које
је под сталним ризиком, и које изискује велику концетрацију, окретност,
исцрпљује тело и бори се са вољом. Поред свега успели смо да прођемо кроз планину
и спустимо се до цивилизације, тиме је и објављен крај још једне сибирске зиме у Кучајским планинама, и
завршетак ванредног (редовног) стања у микуљском манастиру.
 |
| Микуљ - стамени чувар нашег манастира |
Нема коментара:
Постави коментар