јеромонах Акакије
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ (ЧЕТВРТУ ВЕЛ. ПОСТА)
+ СРЕДОПОСНУ +Браћо и сестре, дошли смо уз помоћ Божију до четврте недеље св. Великог поста. Ево зима мало спорије али сигурно пролази, стиже нам пролеће, и ми ћемо видети како се сва природа обнавља и подмлађује, дрвеће ће полако почети да листа, из земље ће почети да ниче млада зелена трава и прво цвеће, птице ће радосно цвркутати прослављајући Животодавца Христа. Гледајући све ово прославимо Бога који сваке године премудро подмлађује и обнавља природу. Јер шта је на њему невидљиво, каже апостол Павле, од постања света умом се на створењима јасно види (Рим. 1, 20), тј. да преко видљивих створења Божијих и лепоте света, ми схватамо и оком душе, тј. умом, сазерцавамо онај други, незамисливи и неисказани свет: велику силу и славу Божију.
Зато, када, радујући се, гледамо ово прекрасно обнављање природе, не треба да се зауставимо само на прослављању Бога који је све овако премудро створио, него би требали да узнесемо ум у размишљање које ће нам донети не малу духовну корист. Овом обнављању, подмлађивању и украшавању света какво се догађа у пролеће, претходи зима. Јер да није наступила зима са својим ледом, снегом и ветровима, да није заледила земљу, замрзла и ишибала ветром растиње - природа на пролеће не би имала овакву лепоту. Исто се догађа и са нашим душама: ако се душа не освежи невољама, тескобом, напорима и злопаћењем, она неће процветати, неће донети плодове, неће се обновити и самим тим неће добити милост и благослов од Бога.
Стога, браћо и сестре поднесимо зиму патњи и невоља, претрпимо сва искушења видљива и невидљива, нарочито у време овог часног поста. Јер подсећамо, баш је време поста - време нашег обнављања, време наше зиме и време нашег пролећа и не смемо да заборавимо да време поста искористимо на нашу духовну корист, јер ако кроз пост не родимо плода и тиме се покажемо Богу као бесплодна смоква, онда смо узалуд постили (ако се задржавање, само и једино, на уздржању од мрсне хране, без духовних подвига, уопште може назвати постом?). Без уздржање од количине посне хране и не једење до одређеног времене (некада је било уобичајено је да се уздржава до три часа по подне, па и тада да се не једе до потпуне ситости) као и количинско смањење уношења у наш организам течности, тј. благог осећања глади и жеђи, немојмо се надати духовним плодовима који ће на нас привући Божанску благодат. Уз изостављање кроћења нашег стомака, ако запустимо исповедање наших грехова и причешћивање Телом и Крвљу Христовом и похађање црквених богослужења и испуњавање личног домаћег молитвеног правила, заиста нећемо бити далеко од јеванђелске бесплодне смокве коју је Господ проклео и која се потом потпуно осушила спремна да буде бачена у огањ. Немојмо, дакле, браћо и сестре да нам ово време поста прође узалуд, не опуштајмо се, него напротив обуцимо се у ова, страшна за наше непријатеље оружја - истинског поста и истрајног молитвеног подвига и само тако ћемо моћи да угостимо Господа прекрасним плодовима душа наших: Љубављу, радошћу, миром, дуготрпљењем, благошћу, добротом, вером, кротошћу и уздржањем (Гал. 5, 22-23). Блажен је онај ко се бори и труди на задобијању ових плодова душе, јер ако истраје у вршењу заповести Господњих, које доносе горе набројане плодове, удостојиће се јављања Господа свога Који Сам вели: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога ће љубити Отац Мој; и ја ћу га љубити и јавићу му се Сам (Јн. 14, 21).
Није случајно да је света Црква установила да се данас чита одломак јеванђеља који говори о великој сили поста када је спојен са молитвом: Овај се род, рекао је Господ Својим апостолима о духовима злобе - демонима, ничим не може истерати до молитвом и постом (Мк. 9; 29), јер као што смо из јеванђеља претходних недеља видели, нарочито из оне три припремне, које претходе посту, Бог прихвата пост када је спојен са врлинама покајања и милосрђа, када је од њега далеко свако лицемерје и славољубље и када је пропраћен опраштањем ближњима њихових сагрешења, а данас нам говори о његовој страшној сили када је повезан са врлином молитве. Пост са осећањем глади и жеђи даје трезвеност уму, а молитва је оружје ума којом он кроз општење и заједничарење са Богом, тј. уз помоћ Божанске благодати одбија од себе невидљиве супарнике - мрачне духове злобе.
Ако хоћемо да заједничаримо са Христом, како сада тако и у сву вечност, ако заиста желимо да се спасемо, пригрлимо са радошћу сваку жалост и невољу и придодајмо томе, по сили сваког од нас, и мала злопаћења Христа ради: кроћење стомака и његове незаситости, као и трпљење подвига молитве. Трпећи зиму таквих наших малих страдања, надајмо се и пролећу, тј. нашој духовној обнови, што и јесте уствари сврха овог светог Великог поста на чијем нас завршетку чека светла и преславна победа над смрћу - Васкрсење Христово.
Време поста је време покајања, врема духовног делања, а појам покајања које и јесте духовно делање, се изражава грчком речју МЕТАНИЈА. Ова реч - ПОКАЈАЊЕ може буквално да се преведе као измена ума, мишљења. Другим речима, покајање је промена настројења, начина размишљања, измена човека унутар њега самога, преображај властитог живота, укратко и буквално - П Р Е У М Љ Е Њ Е.
Олакшавши постом, који још увек траје и који је пред нама, наша тела, олакшавши њиме и сам дух наш, омогућимо и уму нашем да се ПРЕУМИ и привеже за Господа чистом и постојаном молитвом, јер молитва онога који постом кроти незаситост стомака, постаје нарочито снажна, не изговара се површно, него из саме душе, из дубине срца, управља га и узноси Богу - Оцу и Сину и Духу Светоме Тројици јединосушној и нераздељивој за кога живимо и јесмо, коме приличи свака слава, част поклоњење и величање, сада, свагда и у сву вечност. Амин!
ДОДАТАК
Преподобни Јован Лествичник. Писац знамените Лествице. Дошао однекуд на Синајску гору као шеснаестогодишњи дечак и ту остао, најпре као послушник, потом као отшелник и најзад као синајски игуман до своје осамдесете године, када је и скончао око 563. године. Његов животописац, монах Данило, каже за њега: "Узнесе се телом на Гору Синајску а духом на Гору Небесну". Код свога духовног оца, Мартирија, проведе у послушности деветнаест година. Анастасије Синајски, видевши једном младог Јована, прорече о њему да ће бити игуман синајски. По смрти свога духовника Јован се повуче у једну пештеру где у тешким подвизима проживе двадесет година. Његов ученик Мојсеј заспа једног дана у хладу једног великог камена. Јован на молитви у својој ћелији виде да је његов ученик у опасности, и поче се за њ Богу молити. Када доцније дође Мојсеј, паде на колена и заблагодари своме духовном оцу што га спасе од сигурне смрти. И исприча како у сну чу где га Јован виче, па скочи, и у том часу онај камен паде. Да није скочио, камен би га убио. На наваљивање братије Јован се прими за игумана, и управљаше спасењем душа људских са ревношћу и љубављу. Чу једном прекор од неких, као да је он многоглагољив. Не расрдивши се нимало, Јован заћута и целу годину не проговори ни речи, док га браћа не умолише да проговори и настави учити их својом богоданом мудрошћу. Једном дође шесто поклоника у манастир Синајски. При трпези сви видеше једног окретног младића у јеврејском оделу, који служаше и другим слугама заповедаше и распоређиваше. Наједанпут тога младића неста. И кад се сви обзираху и распитиваху, рече Јован: не тражите га, то пророк Мојсеј послужи на своме месту. За време свога молчања у пештери Јован написа многе корисне књиге, од којих је најславнија, и дан-данас много читана Лествица, у којој се описује метод узношења душе к Богу као уз неку лествицу. Пред смрт одреди Јован за игумана брата свог по телу, Георгија. Но овај туговаше много због растанка са Јованом. Тада му Јован рече, да ако се он удостоји близине Божје у оном свету, молиће, да и он, Георгије, те исте године буде узет на небо. Тако се и зби. После десет месеци и Георгије усну, и усели се међу грађане небеске као и велики му брат Јован.
Нема коментара:
Постави коментар