недеља, 27. децембар 2009.

ЗИМСКА РАЗГЛЕДНИЦА

ЗИМСКЕ МИСЛИ НОВОСТЈЕНИЧКИХ СЕСТАРА 

Микуљска зимска бајка

Било је једном једно место и још увек постоји, наша вољена Микуљска пустиња, наизглед сурова и дивља, али ипак тако питома и нежна, јер нас већ дуго верно чува у свом наручју од саблазни и таштине овога века.
Плашим се да би ми могло нестати лепих и снажних а довољно јесних речи, у веродостојном описивању чудесне лепоте наше планинске пустиње, посебно сада – зими. А ипак, ово божанско и нестварно задивљујуће место то и заслужује.


Стрпљиво и мудро чекајући да сви, па и најупорнији сељаци и дрвосече, ловци и случајни пролазници оду, и напусте је пре зиме, она – Микуљска пустиња, отпочела је да нам приповеда своју дивну дугу зимску бајку, само нама њеним најупорнијим и верним житељима, нама и по којим дивљим животињама. Свако јутро, сваки дан, сваку ноћ, неизменично и непрестано показује све своје лепоте и изазове, облачећи и украшавајући се најразноврснијим одорама, сатканим од префињених богомданих природних стихија. Стидљиво се скривајући током године, од радозналих погледа, она сада наступа у пуној својој снази и красоти, а у сваком њеном атому избија и проистиче сила заједничког нам Творца. Засувши тешким и дубоким снегом сво своје тло, и све путеве ка расејаном, испразном, убрзаном свету, као да нам жели показати да није од овога света и века. Велике разноврсне и меке пахуље падају тако брзо, брзо и густо да за час наслажу велику количину снега свуда око нас. Тада се открива у свој пуноти спектар боја, са уметничким преливима и нијансама, али те дивоте бивају удостојени само најревноснији ранораниоци, јер се оне показују само кратко, мало пре него што зимско излазеће сунце открије заслепљујући сјај бело - снежних дина и ливада. 


Зими врло често нас посећује наш сада већ драги сусед и гост, јак, брз и суров, хладни северац - од милоште звани Микуљац! Некада се задржи у посети и више дана. Навикли смо на њега, тако да он много не ремети наш свакодневни живот! Тако је чудесна његова мелодија, мистична композиција коју плете од најдубљих баритона до високих сопрана, доминирајући пустињском тишином. Неретко се толико оснажи, да својом хладноћом доказује надмоћ, чинећи да наша ватра наложена у кући изгледа као да је насликана, немајући своју функцију; чини ми се као да се разљути ако се не обазиремо на њега! Ипак му морамо одати хвалу! Али када почне своју узбудљиву игру заједно са навејалим влажним снегом, више нисмо сигурни да нисмо у води, јер снег се ковитла свуда у ваздуху, без правца и смера, одузимајући дах, скидајући покривало са главе, улазећи слободно у очи и уста, као када се зарони у воду. Врло често улази кроз затворене прозоре и врата, надмоћно се поигравајући са пламеном свеће. Напуштајући нас, за кратко, оставља успомену на себе, велике непроходне сметове свуда, задајући нам из часа у час нови посао.


Свакодневни манастирски живот је сада веома отежан због снега, за сваки посао сада је потребно бар дупло више времена и физичке снаге. Да би се нахраниле животиње мора се мукотрпно пробити пртина до њиховог пребивалишта; да би се изашло из куће такође мора да се пробија пролаз, а овде је Микуљац (ветар северац) толико јак да стално прави у грандиозним ковитлацима огромне сметове који, како смо већ навели, увек изнова, сваки дан или више пута дневно, морају да се чисте. Унети дрва или отићи било где око куће опет подразумева чишћење снега, а за прање посуђа или веша снег мора да се топи. Најтеже али и најлепше је ићи по пијаћу воду када је дубок снег. Извор са ког узимамо воду удаљен је од манастира неких 300 м. Обични одлазак по воду није неки проблем, али зими тај послић уме да потраје и више од сат времена у зависности од дубине снега и висине сметова. Зимско водоношеније када је време лепо и сунчано може да буде и веома пријатан „планинарски излет“; сви обучемо своју зимску опрему, чизме, камашне, водоотпорне јакне и тако кренемо у зимску шетњу. Али ако је напољу мећава и невреме, што често бива, онда се лепа шетња претвара у прави подвиг, ипак тај посао врло брзо горштацима постаје рутински неприметан. Ове године смо се добро опремили врхунском планинарском опремом, добротом и љубављу наших драгих верника; тако да је заиста олакшан сваки посао и свака шетња по снегу...


Иако су ти уобичајени послови врло отежани и у недоглед продужени због сурових временских околности, ипак зима доноси са собом вишемесечни мир и самоћу која монаштву буквално даје крила. Самоћа и пресечен контакт са светом је монашки сан, многим савременим манастирима неостварив. Микуљска зима нам уз сву своју суровост, отвара врата монашког сна. Самоћа приближава Христу и отвара димензију духовног света. Уз то зима даје више слободног времена које проводимо у конаку. Више читамо, бавимо се ручним радом (плетење, шивење, крпљење, везење, прављење бројаница), а што је најважније зима је такво годишње доба које те, бар на овом месту, неминовно окреће ка себи, ка унутрашњем упознавању и спознаји сопственог бића, созерцавању Бога и молитви.

Микуљска зимска тешка тишина је неописива. Она подсећа на вечност, јер по светим оцима, тишина је тајна будућег века. Тишина која је тако силна као да окује простор око нас и не питајући усељава се у наше душе и ми, хтели не хтели, будећи духовна чула, почињемо да примећујемо своје недостатке, своје грешке и «ситне» страсти, у које када се искрено и дубоко загледамо, схватамо да су значајне и огромне и да заиста одвајају од Христа и пута спасења. Ипак познавајући колико толико хришћанску науку, ми се трудимо да не очајавамо, уздајући се у Господа гледамо напред и надамо се да ће нас Бог трпети колико год је потребно времена за нашу промену, за наше духовно сазревање и да ће нам дати снаге да извојујемо духовну победу над самим собом. Зимска тишина и планинска самоћа носе нам снагу за промену и борбу, а та снага и јесте у молитви која је лакша и чешћа када све замре и утихне. Пустињски ледени мир топи залеђена срца сузама покајања уготовљујући душу за Христа.
Слобода, никога нема...
Код нас је све спремно за дугу зиму, али овај пут промакао нам је један детаљ, сва дрва срезана и исцепана остала су непокривено распрострта и несложена у манастирском дворишту, изненада завејана великим снегом; али то никога није забринуло, зашто би смо у свему морали да се повинујемо поретку и протоколу овога света и логике, ...узимамо само неопходно и довољно...
Ништа се не чује, сем честог хучања горе, која нас опасују као природни гигантски бедем; Све је у страху журно нестало пред суровом красотом планине; све сем наших дивних неустрашивих саподвижника – малених чешљугара, жутих птичица попут врабаца. Како су храбре; оне и даље трпећи хладноћу и ветрове, остају овде уз нас служећи Творцу Своме, а нама за пример. Питам се чиме се хране, или можда посте строго, до пролећа када ће се пробудити скривене бубице? Задивљени њиховим слободним живљењем, често их гостимо мрвицама!

Наизглед стешњене суровошћу и зимским приликама у планини, оживљавамо све више за монаштво, 
Чини се као да лето није ни било и као да га неће ни бити, као да је време стало. 
Много и свакодневно учимо од природе на нашем месту живљења, дарованог нам од Бога!
Како само Микуљско оштро стрмо стење и вишевековне букве смирено и покорно трпе силину ветрова и тежину снега, покоравајући се пред њиховом силом и влашћу! А опет како сурова и надмоћна зима одлазећи оставља природу неповређеном! 
То је место где је свакој временској прилици и неприлици дозвољено да се испољи до свог максимума.


Могло би се овако у недоглед описивати сваки кутак нашег вољеног места. Али ипак то је само слаба и бледа праслика, Вечног Царства Небеског, коме се надамо... Ономе ко није био овде зими тешко је да наслути сву тајанственост догађања које нераздвојно прати нашу вољену планинску недођију.
  


4 коментара:

Aleksandar је рекао...

Predivan tekst, tako nadahnut i produhovljen!

Ako ikako bude moguće probiti se i ako se nađe vremena i odgovarajućeg društva, obavezno ćemo vam doći u goste i ove zime, barem jednom. Pojata je, nadam se, slobodna?

Анониман је рекао...

Drage nase sestrice,
drago mi je da ste dobro i da mislite na nas . Naravno da i mi stalno mislimo na vas i pitamo se kako prezivljavate ovu zimu,ali kada sam videla ove prelepe slike pozeleli smo svi da smo tamo.I kod nas je napadalo dosta snega tako da smo se i mi osecali kao u bajci.Ispred nase kuce je jela bila puna snega pa je ispod nje bio mrak - kao u bajci nesto prelepo.Videla sam i grobice sto me podseti na moju dragu i ustvari naj drazu Anisiju i Ipomoniju.Puno vas volimo i pozdravljamo svi i pomolite se za nas.

Boza & Suzy

Stjenichanka је рекао...

Појата је спремна са доста дрва за огрев. Тако да су FREEBIKING снежне експедиције увек добродошле. Тренутно се снег готово отопио али по прогнози се очекује велико захлађење и обилне падавине. Видећемо шта нам припрема планина ове зиме.

Велики поздрав Александру и његовим сарадницима.

Анониман је рекао...

Планино моја, планино туго, планино моја старино.

Колко сам пута ходио туго, комитске чете водио...

За слободне Српске планине и њихову одбрану!