На сајту Руског Истински Православног манастира ЛЕСНА (Француска), недавно је постављен текст о нашем сестринству и о нашој недавној посети овом историјском манастиру Руске Заграничне Цркве. Тачније, ту су изнети утисци Лесненских монахиња, тј. како су нас оне доживеле током ове наше посете. После кратког увода о историјату Новог Стјеника, Лесненске сестре настављају да описују свој лични утисак и виђење нас - њихових сестара у Христу из Србије. Овде вам доносимо превод овог текста са Руског језика под њиховим насловом "Српске сестре".
СРПСКЕ СЕСТРЕ
Ми смо са нестрпљењем ишчекивале долазак српских истински-православних монахиња. М. Магдалина и м. Амвросија су за њих припремиле две велике келије на нашем "главном" другом спрату, где се налазе канцеларија, библиотека, кројачка радионица, и где живе матушка игуманија, као и м. Ефросинија и три деведесетогодишње монахиње. У септембру су на том спрату биле две слободне келије. У једној од њих, у оној коју по традицији називамо игуманском, јер су у њој раније живели игумани, дуго времена је лежала м. Олга, тако да се традиција прекинула, па ту келију нисмо наменили за схиигуманију Ефросинију, или "Мати" како је називају сестре, него за четири схимонахиње: Нину, Исихију, Јелисавету и Алипију. За "Мати" смо припремили другу келију – ону којој је раније живела м. Александра, и у којој смо неко време чували светиње и читали полуноћницу. Обе те келије су огромне, са тако високим плафонима и прозорима да је то савременим градитељима непојмљиво, са зидовима обложеним природним дрветом, мермерним каминима и старинским намештајем. Уочи самог доласка српских сестара наша Матушка је обишла обе келије и понешто у њима поправила: додала је иконе и затражила да се нешто замени или другачије размести како би гошћама било што удобније.
Сестре су допутовале пред саму вечерњу службу и одмах су пошле у храм. За себе су изабрале места како и доликује правим монахињама – на зачељу. Мати је стала само мало испред њих. Тако су одстојале читаву службу не померајући се. На крају службе дошле су да се поклоне иконама, у паровима, брзо и окретно. Такође необично за нас. Ми смо наравно знатижељно посматрале њихова дугачка и мека покривала за главу, која су нам изгледала необична, без клобука или кукуља, али зато са маленим капицама (или марамама?) које заклањају чело испод апостолника. На сваком том покривалу извезен је мали црвени осмоугаони крст. Оне међу нама које познају грчко монаштво после су нам објасниле да је то знак схимонахиња. "Како, тако младе а већ схимнице?" "Да, код Грка монахиња и јесте схимница!"
Лица сестара су нам се чинила толико сличним (све носе наочаре!), да се нисмо ни надале да ћемо научити да их разликујемо. Али, наравно – научиле смо. И поред неспорне сличности њихових лица, показало се да им се карактери ипак разликују. Заиста, уопште није било тешко разликовати енергичну, свуда присутну и речиту м. Нину, од тихе и замишљене м. Алипије. А за м. Јелисавету се испоставило да није тако млада, касније су нам рекли да је она рођена мајка игуманије Ефросиније. М. Исихију су сви одмах запамтили по томе што је увек срдачна и спремна да услужи.
Током боравка у гостима код нас, сестре су посетиле православне светиње Амијена и Париза, беседиле су са архијерејима РИПЦ који су стигли на нашу манастирску славу, и веома активно су учествовале у животу нашег манастира – у богослужењима и у свакодневном животу, помажући нам да се припремимо за празник. Сви гости из Србије посетиле су цркву у Амијену где се чува део часне главе светог пророка Јована Претече. Касније су о. Акакије и м. Алипија, обоје иконописци, посетили Париз како би купили неопходни прибор за иконопис и посетили православне светиње: поклонили су се моштима преподобне Геновеве и свете равноапостолне Јелене.
Сестре су нас са живим интересовањем испитивале о историји нашег манастира и о јерарсима РПЦЗ из њеног славног исповедничког периода: о митрополитима Антонију, Анастасију и Виталију, а нарочито о светитељу Филарету. Много су се распитивале и о светом Јовану Шангајском и о брату Јосифу. Ми смо им са радошћу причале и показивале све што смо могле – и у главном храму, и у домаћој цркви, и у галерији. Желећи да упознају све што има везе са боравком светитеља Филарета у нашем манастиру током седамдесетих година, стјеничанке су предузеле и експедицију чамцем по нашем "језеру" на коме је владика Филарет волео да пеца.
Са изненађујућом предусретљивошћу сестре су се трудиле да ураде све што би их замолили: опрале су готово све прозоре у "званичном" делу главне зграде и у књижари, очистили су од јесењег лишћа травњак и све стазе, готово свакодневно помагале су у кухињи и приликом прања судова. И увек брзо, организовано, са радошћу, веселих и срећних лица. При томе је м. Нини још полазило за руком да све бележи фото-апаратом.
Уочи празника владике Тихон, Венијамин, Гермоген и о. Акакије су одржали беседу на теме које су актуелне за Истински-Православне. У трпезарији су се сабрале све сестре и искушенице. Прича о. Акакија о "октобарском отпору" стјеничанки дубоко је дирнула наша православна срца: биле смо усхићене непоколебљивошћу вере и духовном снагом наших драгих сестара! Након тога је о. Акакије предао нашој Матушки Макрини икону светог Саве која је насликана у иконописачкој радионици Новог Стјеника. Та икона сада лежи на централном налоњу код Матушке у келији, и ми се увек сетимо српских сестара када дођемо код Матушке и видимо је.
Наравно, стјеничанке су узеле живо учешће у припреми празника и на самој манастирској слави. Нарочито дубоко доживеле су долазак Иверске Благоухајуће Иконе 3. октобра. Тога јутра ми смо сви чекали икону и били спремни за њен свечани дочек, али ипак се све догодило некако изненада. Оца Поликарпа са иконом увијеном у плаво платно угледали смо када је већ био на степеништу храма. Тамо су биле Матушка и друге сестре које су украшавале храм поводом празника. Звона су одмах зазвонила, па су брзим кораком ушле и стјеничанке, а дотрчале су и наше монахиње које певају у певници. Оне су запевале тропар Иверској Богомајки и присутни су почели да се клањају Икони. Отац Поликарп је скинуо горњи стаклени поклопац и сви су осетили свеже, нежно благоухање. Стјеничанке су заплакале. Потом су оне стале мало подаље и почеле да прослављају Мајку Божију својим речима, које руском уху звуче некако "дечије", и својим напевима који су помало "тврди" за руско ухо.
Празновање је отпочело малим освећењем воде, и било је потребно брзо преточити воду из купељи у боце, како би се ослободио простор у храму до почетка Литургије. Притекли су у помоћ верници који нису били вични овом послу, па је настала мала гужва. А онда су се ниоткуда појавиле м. Исихија и м. Алипија: "Можемо ли некако да помогнемо?" – и брзо су све довеле у ред. Тако смо их све и запамтиле: увек спремне да помогну и увек у стању да то учине на прави начин.
На Литургији владика Тихон је изговорио проповед о смислу монашког подвига, и стјеничанке су после долазиле код нас да бисмо поделиле своје мисли и осећања о монаштву. Оне су сматрале да су се код нас научиле верности монашким традицијама, а ми сада потпуно искрено кажемо да су и оне нас много чему научиле: неустрашивости, побожности пред светињом, љубави према раду, љубави према молитви и подвигу, и оно главно – љубави према другима, по којој се одмах одмах види чије су ученице.
Сестре су отпутовале одмах после празника, у понедељак ујутро, након Литургије. Опраштале смо се већ као род рођени, са осећањем да се у души не растајемо, и са чврстом увереношћу да ћемо се поново срести.
Нема коментара:
Постави коментар