ЛЕСНА септембар - октобар 2009.

ДНЕВНИК ХОДОЧАШЋА  
МАНАСТИРУ ЛЕСНА

Петак 25.09.2009. године.

Полетање авиона Београд - Париз - 11:30 часова. У Париз смо слетеле око 14:30, где нас је на аеродрому дочекао отац Јефтимије, некадашњи катакомбни свештенослужитељ, а сада служашчи јеромонах Лесненске обитељи.

Стигли смо у сеоце Provemont где се налази манастир Руске Заграничне Цркве Лесна. Игуманија и сестре су нас дочекале са великом пажњом и љубављу. Игуманија Макрина је лично бринула да се лепо сместимо и да имамо све потребно за угодан боравак у њиховом манастиру.

Лесненска игуманија Макрина

Нашој мати Ефросинији била је додељена посебна келија а нас четири смо смештене у пространој светлој соби препуној предивних икона која је иначе некада била игуманијска соба. Биле смо истински поражене лепотом овог старог имања: конака, цркве, предивног парка у коме се налази и не тако мало језеро.

Мати Ефросиније, заменик и десна рука Игуманије, Руска Американака од малена верно чедо Руске Заграничне Цркве, све време нашег боравка тамо, била је наш ангео чувар који је бдио над нама.

Две Ефросиније, Српска и Руска

Мати Ефросинија Руска као мала девојчица у Америци са светим Филаретом

Тај први дан смо присуствовале првом богослужењу (без седења) које нас је потпуно опчинило. Руски богослужбени обичај је да се служи вечерња и јутрења служба увече заједно, као неко полу бденије, а литургија са претходном полуноћницом и часовима ујутро. Руско благочешће и благољепија храма и самог богослужења ни у једном тренутко се не може окарактерисати као формално испуњавање обавезног богослужења. Не, апсолутна преданост молитви и дубока вера која сваки покрет на богослужењу чини Богопрожетим, са осећањем страха Божијег, уз отегнутост богослужења до у недоглед, у свакој присутној души буде молитвено расположење и постичу душу на скрушено покајање пред тајном храма Божијег и богослужења.

СУБОТА 26.09.2009.

Велико звоно које нас је пробудило позивало је на јутарње богослужење – полуноћницу, коју манастир Лесна започиње у 04:30 изујутра.

Полуноћница се врши у зимској Капели која се налази у конаку. У овој капели иконостас је насликао брат Јосиф Муњоз, чувар чувене Иверско-Монтреалске мироточиве иконе. Иначе, овде се чувају мошти светог Атанасија Брестског као и многих других светитеља.

У 07:00 у великом храму се свакодневно служи Литургија. Ангелски хор Лесњанских монахиња је сваку службу чинио посебном. Лесњанско појање је познато по свом умилном трогласном појању - појању која се негује и чува већ вековима преносећи се са колено на колено.

После Литургије служи се доручак уз обавезан црни чај. Мати Ефросинија нас је тог дана провела по манастиру.

У великој цркви поклонили смо се мноштву моштију разних угодника Божијих којих Лесњанска обитаељ има много. Ипак, све остало засењује највећа Лесњанска светиња, древна чудотворна икона Мајке Божије - Лесненска Богородица.

Стајање пред њом је посебан духовни доживљај који прожима цело биће благодаћу Пресвете Богородице. Од овог дана смо се укључиле у спремање славе помажући сестрама на свим послушањима. На овај начин смо се удостојиле да се биско упознамо и сближимо са Лесненским сестрама. Познанство са њима је такође веома богато духовно искуство. Већина сестара су већ по двадесет година у монаштву и од сваке по наособ се могло нешто корисно научити.

То вече пред Крстовдан на бденију је изнешен стари дрвени Крст украшен цвећем, а у њему велика светиња честица самог часног Крста Господњег.  
 
КРСТОВДАН 27.09.2009
 
Јутро је почело тако што смо сишли раније у кухињу да би смо помогли матушки Ефросинији да спреми ручак за све нас после Литургије која је требало да почне у 10:00.

Матушка је спремила БОРШЧ, тако типично руско јело. Иначе је у Лесни кухиња апсолутно Руска. После празничне литургије дан смо провеле у разговорима са сестрама, уз неизбежан црни чај.

  
ПОНЕДЕЉАК 28.09.2009.

Овога дана смо после Литургије имали послушање да оперемо све огромне прозоре у трпезарији, ходнику. После бденије и вечере, стигле су Руске владике Тихон, Вењамин и Гермоген, са нашим оцем Акакијем који су се вратили са уједињујућег Сабора из Грчке.

Срећни и благодарни Богу што нас је удостојио благослова ова три Истински Православна епископа, пошле смо на починак.

Сутрадан после ручка у великој трпезарији окупили смо се сви и сестре и сви присутни гости, где су Руске владике изнеле своје утиске из Грчке. После тога о. Акакије је замољен да каже неку реч о Истинском Православљу у Србији и Новостјеничком сестринству. Том приликом је поклоњена игуманији Макрини икона св. Саве Српског, рад Новостјеничке иконописачке радионице.

Сви ови дани пролазили су у неизменичној смени богослужења, разних послушања спремања манастирске славе и братског дружења. Гости су све више и више почели да пристижу.

 

Између осталог, јако леп доживљај био је пловидба у чамцу по Лесненском језеру, нарочито до острва свете Јелисавете.

На овом језеру пуном риба свети Владика Филарет имао је обичај да пеца и да се вози чамцем. То му је било јединствено време одмора. Отац Акакије нас је две по две сестре веслајући одвезао до тог острва које се заправо налази одмах преко пута маленог пристаништа. Били смо радосни што се можемо возити чамцем у коме је некада седео сам свети Филарет.

Свети Филарет, у ретким тренуцима одмора пеца на Лесненском језеру

Сваког следећег дана нашег боравка тамо у нама се будило осећање огромне недостојности што уопште стојимо на таквом историјском месту, што ходимо земљом куда су ходили светитељи. Толико нас је све то сећало на Царску Русију, на славни период Руске Заграничне Цркве, на наше Српске Цркве, на саму борбу за Истинско Православље кроз цео 20 век. 

Дошао је и петак – дан када треба да идемо у град Amiens на поклоњење великој Француској хришћанској светињи Часној глави светог Јована Крститеља. Већ смо били довољно потрешени тиме што нас је Господ удостојио тако велоког благослова, али још лепша вест која је јако обрадовала наше ништавне душе је била да ће са нама ићи и три Руске владике. После ручка кренули смо са двоје кола и једним комбијем пут Amienske велелепне катедрале где се чува ова велика светиња. Возио нас је отац Јефтимије, а са нама у колима су биле владике Тихон и Вењамин, тако да смо имали прилику да неколико сати са њима попричамо и да се их упознамо са животим нашег манастира.

Иза нас су ишли отац Акакије са групом Руса размештених још у двоје кола у којима је био и владика Гермоген.

Када смо стигли у град Amiens већ издалека смо виделе огромну катедралу која је штрчала над целим градом. Наравно катедрала је римокатоличка.

При самом уласку човеку може да се заврти у глави од висине сводова које држе стотине врсно исклесаних камених стубова који се преплићу са свих страна и углова ове монументалне базилике. Прво на шта смо наишли била је мала честица моштију светог Јована Крститеља. Целивали смо је са великим трепетом, прислонили на њу бројаице, и продужили даље. Иако смо знали према чему идемо приближавање Часној глави светог Претече све нас је затекло у великом изненаљењу.

Велико страхопоштовање и умиљење нису могли да се сакрију код никога од нас. Иза дрвених врата, на којима се налази стакло са тешким гвозденим решеткама пред нама се налазила на златном тањиру са украшеном драгим камењем, глава светог Јована Крститеља. Тачније предњи њен део, цело лице.

За нас је ово био посебан тренутак јер наш манастир слави овог великог, славног Пророка.

После поклањања светињи стајали смо на том месту сигурно сат времена и молили се, молили се за спасење душа наших, наших ближњих и за наш народ Српски. Стајали би и више него се катедрала затварала па смо морали да је напустимо.

 

Потрешени и ганути величином и благодаћу ове велике светиње напустили смо ову катедралу са жалошћу што се таква светиња налази код јеретика. А још је страшније сазнање да је ова светиња дошла у Француску после пљачкашког пустошења Цариграда од стране Папиних „крсташких“ похода.

Мозаик папског крсташа. Вероватно је у питању личност која је мошти покрала из Цариграда.  

Још један велики благослов Божији дошао нам је у суботу - благоухајућа Иверско - Монтреалска икона Пресвете Богородице (насликана руком брата Јосифа Муњоза).

Зачуло се звоно. Сви смо потрчали у Цркву. Стигла је из Русије чудотворна благоухајућа икона Мајке Божије, са њеним нераздвојним чуварем јеромонахом Поликарпом. 

Све сестре су певале тропар до су звона радосно звонила. Икона је са великом чашћу унета у храм. Иако се благоухање осети и преко стакленог рама, отац Поликарп је отворио стаклени поклопац тако да смо при целивању иконе могли осетити изразито јако благоухање које је буквално запљуснуло наша лица. Таква милост Пресвете Богородице према нама грешнима је само подстицала на још већу љубав према Њој - Царици неба и земље.

Не може се речима описати миомирис те иконе као ни његов интезитет. Све иконе и бројанице које смо на њу прислонили благоухају до данас, много дана по нашем повратку из Француске. То је нешто невероватно.

Замолили су нас мати Исихију и мене недостојну да од 15:00 – 17:00 часова будемо у цркви чувари те иконе, јер је они никада не остављају саму. Ми смо радосно прихватиле послушање и били смо све то време поред иконе. Ту је све време била и Леснинска чудотворна икона. Молили смо се Пресветој Богородици и Њеним чудотворним иконама колико ми грешни и недостојни то можемо верујући да ће Мајчица Божија услишити наше молитве.

Уследило је бденије (вечерња са јутарњом), посвећено наступајућој Слави Манастира, а то је чудотворна Леснинска икона Мајке Божије.

Служили су сви Руски Архијереји: Тихон, Венијамин и Гермоген. Било је предивно, неописиво. Велика благодат архијерејске службе са чудотворним иконама. Владика Тихон нас је помазао са уљем из кандила Пресвете Богородице.

Торжествена служба, благољепије, Владике, појање монахиња као и ревност верника који непомично стоје непрестано се осењујући широким крсним знамењем, онако по руски. Мноштво свећа, кандила, икона и моштију. Као да нисмо у Француској као да нисмо у овом времену. Чини се као да смо се пребацили у време царске Русије.

СУСРЕТ СА ЧУДОТВОРНОМ ИКОНОМ

Један од најтежих за описивање доживљаја, али изразито снажан, дубок и неизбрисив утисак оставио је наш сусрет са чудотворним иконама Пресвете Богородице. Неке од сестара су први пут имале (окусиле) такав сусрет. 
Прво смо угледале славу и покровитељку Леснинског манастира, необични образ уклесан (утиснут) на камену. Велико изненађење и интересовање у почетку изазива њена неодредива лепота. Она је преукрашена драгим камењем, сва је окована сребром, сузним, срдачним и захвалним даровима оних који су свемилостивој вапили за помоћ.

Сваке вечери после богослужења свештенослужитељ ове обитељи као и све сестринство, торжествено у литији са појањем Царици Небесној, ради безбедности саме иконе, односе икону у зимски параклис који се налази у њиховм конаку. Пре одношења она се може целивати директно, у личном сусрету, без стакла којим је заштићена. Свехвалана – Мајка Божија стоји пред вратима и крепи вас својим умилним погледом. Овај образ је Њоме благословен, Њеном преблагом вољом утиснут и остављен као источник милосрђа онима који јој са вером притичу. Ако пожелите да целивате божанствену димензију, доброту и љубав, Мајке Христове, ако желите да прислоните главу на бездан разумевања, учинићете то на овом чудеснном изображењу из 17 века, јављеном смиреним чобанима. Дан уочи славе, ова древна светиња, као најмилијег госта, уз славопој и одјек звона, дочекала је још једну чудотворну благоухајућу икону Мајке Божије Иверске. Две иконе, али јединствена целина благодати Пресвете Богородице, обасјавале су својом красотом нашу недостојност. На једној опипљива врлина свемилостиве и свесажаљиве доброчинитељке а на другој ћете сигурно осетити и сам миомирис врлине Пречисте Дјеве. Као у мајчинском загрљају, сигурно пристаниште, пожелећете да се више никада не одвојите од Ње. Утешно благоухање доброте и љубави, образ и сведочанство Божанства узводи вашу душу у умиљење. 

Пресвета Богородице слава Ономе који се у Тебе усели, Који нас је удостојио овог виђења. 

ПОКЛОЊЕЊЕ МОШТИМА СВЕТЕ ГЕНОВЕВЕ И СВЕТЕ ЈЕЛЕНЕ

Дан уочи славе отац Акакије и мати Алипија су са још пар верника отишли у Париз да би се снабдели прибором за иконопис, а који је у Паризу најквалитетнији. Ево њеног доживљаја и описа овог путешествија:
"Док смо били тамо Рускиња сестра Јелена, рођена парижанка, иначе наш водич на очев предлог одвела нас је у Велику Катедралу посвећену светој равноапостолној царици Јелени на поклоњење њеним моштима. Велики део моштију држи се по древном православном обичају који су католици сачували још из времена пре отпадања од истине, испод олтара. У крипти где се чувају мошти, на наше изненађење, налазе се дивне иконе урађене у чистом православном руско - византијском стилу, свете Јелене, Господа, свете Тројице.

Мошти се чувају у богато златном кивоту чији је један зид од стакла, али пошто су саме мошти прекривене скупоценим украсним платном не могу да се виде. Иако тако не могу да се дотакну и виде ипак се на том месту осећа велика благодат и сила светитељке.

Након тога смо отишли у другу катедралу где су мошти преподобне Геновеве, заштитнице Париза и Руса емиграната, како пише на једној мермерној плочи поред њених моштију. Мошти ове, већини мало познате светитељке су спаљене за време француске револуције, а једина два делића која су остала чувају се у овој катедрали близу самог центра Париза.

Овде смо се поклонили и помолили, опет можда још више изненађени јер се и овде поред моштију налази потпуно православна икона светитељке. Заиста је задивљујуће како су католици као јеретици и потпуно од давнина отпали од истинске вере и благодати са пажњом и љубављу украсили и златом и драгим камењем окитили мошти ових православних светитеља.

Код моштију је заиста велика благодат али потпуно је неприродно и узнемиравајуће што се те светитељке налазе на несветом месту, у католичким катедралама, те је нешто што нас православне боли, јер је ужасно непријатно ући на такво место без обзира на богатство унутрашњости и лепоту архитектуре.  

Иако из јеретичких цркава отишли смо испуњени благодатним дејством светих моштију. Невољно нам пада на памет и трагедија савремених екуменистичких цркава, такође отпалих од истинске вере у којима се налазе безбројне мошти и светиње. Имали смо прилику да колима обиђемо Париз, а сестра Јелена нам је показивала неке од знаменитости. Све је старо, велико, лепо, богато, преукрашено. Укратко, сјај овога света у коме просијава бунт против Бога оличен кроз грозну француску револуцију. По моме мишљењу све је потпуно празно и бесмислено. Изгледа да је православни монах најпогрешнија особа која може да се нађе у Паризу.

Уз жртву и помоћ нашег верног брата и доброчинитеља Григорија - Грише, Руса из Америке, купили смо потребан иконописачки прибор, удостојили се поклоњења светитељкама и журно кренули у наш драги манастир, да би стигли на празнично бденије. 

Слава Богу који нас потпуно незаслужено обасипа својим Даровима и када даје, даје преизобилно!"

НЕДЕЉА – СЛАВА МАНАСТИРА ЛЕСНА

Јутро је почело са освећењем воде које Руси обавезно раде пре почетка Литургије када је слава храма. Воду је осветио отац Јефтимије, заједно са оцем Поликарпом. Литургија је била архијерејска.

Сама служба је била врхунац и круна свих ових препразничних дана. Благољепије, појање Леснинских сестара, благоухање чудотворне иконе, храм пуна народа који се побожно молио, литија после Литургије у којој су ношене обе чудотворне иконе са Часним Крстом.

Све је то одјек у нашим душама првог и истинског мистичног присуства Мајке Божије са нама грешнима и недостојнима у ова тешка последња времена. На литургији смо се причестиле светим Христовим Тајнама из руку првојерарха Руске Истините Православне Цркве, архиепископа Тихона.

У нама се укрепила вера, нада, љубав, и жеља да будемо са нашом једноверном браћом Русима у пуноћи јединства - евхаристијском саслуживању.

После литије, када смо се вратили у Цркву, као печат целе Литургије била је проповед владике Тихона, пред препуним храмом верног народа, о узвишености монашког живота.

Након службе била је свечана трпеза љубави, коју су сестре са великим трудом и љубављу спремиле.

Након тога, уследили су чај и колачи, испред манстирске радње где су људи имали прилику да купе нешто из дивне манастирске продавнице. Уједно то је била и прилика за вишечасовно дружење верника Руске Заграничне Цркве расејаних по целој западној Европи.

Ту су биле присутне и владике, јеромонаси, а касније и наша матушка и сестре. Манастирска радња између осталог продаје и своје производе као што су мед, колачи, џемови, слатко а била је организована томбола на којој су извлачени поклони из манастирске продавнице.

Након тога причали смо са доста људи, заједно певали и крепили се благодаћу Светога Духа, која се изобилно излила на све нас тога дана молитвама Мајке Божије.
 

У 18:оо часова је почела вечерња, након које је уследио акатист Мајци Божијој који је читао сам владика Тихон испред обе чудотворне иконе а сестре су умилно појале припеве. Као и обично после тога је била јутарња. Пошто је ово било наше последње вече, били смо сви помало тужни јер смо знали да нас сутра чека растанак.

Чудо овога дана које такође заборавих рећи је да су се 2-3 дана пре саме славе скупљали облаци и сви су страховали да ће киша покварити славље. Међутим сама Мајка Божија је задржала кишу и одложила је за још један дан, јер у супротном случају не би могло бити ни литије, нити тако лепо дана проведеног напољу.

Увече су код нас у келију долазиле све сестре једна за другом да се опросте од нас и да нам свима дају по нешто на благослов и тако да смо увече пошли на починак јако касно, око 01:00 ноћу. Знали смо да ће сутра бити тешко растати се од тако духовно сродних сестара и њихове топлине у Христу Исусу Господу.
   
ПОНЕДЕЉАК – РАСТАНАК

 
Литургија је била свечана, и икона је и даље благоухала. Знали смо да нам је то последња Литургија на овом путешествију и у овом светом манастиру, тако да смо се усрдно молили Богу да све буде у реду у повратку. По изласку из цркве било нам је послужен доручак. Људи су прилазили да се поздраве, благосиљали нас, сестре су нас грилиле, ми смо свом снагом покушавали да задржимо сузе али неки од нас нису успели.

Задивљујуће је било то како нас је владика Вењамин срдачно благословио за пут. Испред конака су се окупили сви верни, игуманије са сестрама и сви нас грлили. А већ ту ноћ након славе, почела је да пада јака киша тако да је наш одлазак био пропраћен снажним пљуском.

Наша посета овој светој обитељи била је на обострану корист и радост. Колико су и оне нама значиле, толико смо и ми њима, јер ни оне, а ни ми немамо тако близак сестрински Истински Православни манастир. Показале су нам пример истинског пожртвовања за ближње, безроптног послушања, трпљења, смирења и међусобне љубави, као и ревности за молитву и благољепије у богослужењу и храму.

Овај Господњи благослов и драгоцено искуство кога смо се незаслужено удостојили стало је у наше срце и остаће ту до века.

Следеће шта очекујемо је њихова посета нашем манастру где ћемо се потрудити да им срдачно гостопримство узвратимо.

ПОЈАЊЕ ЛЕСНЕНСКИХ МОНАХИЊА (кликни на play)

Get this widget | Track details | eSnips Social DNA