22. маја навршава се три године од блаженог упокојења слушкиње Божије схимонахиње Ипомоније - наше сасестре (1973. - +2006.). Тим поводом постављамо текст беседе коју је изговорио наш духовник јеромонах Акакије на њеном четрдесетодневном помену. У текст су придодате и фотографије којих већину нисмо поседовале. Својом љубазном добротом братија Светокирилометодијевског манастира са Фрушке Горе уступила нам их је из свог фото - архива. Благодаримо братији на овим предивним фотографијама које нам на веома сликовит начин изнова враћају живо сећање на нашу упокојену сасестру мати Ипомонију.
Јеромонах Акакије
БЕСЕДА НА ЧЕТРДЕСЕТОДНЕВНИ ПОМЕН СХИМОНАХИЊИ ИПОМОНИЈИ НОВОСТЈЕНИЧКОЈ ПОДВИЖНИЦИ
Данас смо се браћо и сестре састали да се помолимо Господу за душу наше незаборавне сестре у Христу мати Ипомоније. Четрдесетодневни помен је као што знамо веома значајан јер данас душа коначно предстаје Христу Који јој одређује привремено место све до Његовог славног Другог доласка и Страшног Суда на којем ће се коначно и неповратно одредити место пребивања душе за сву вечност - или у рајским насељима вечног блаженства или у аду преисподњем вечног мучења. Ето, колико је важан данашњи помен за душу наше мати Ипомоније. Данас Господ одређује место њеног вечног пребивања и јако је важно да знамо да ми православни хришћани можемо утицати на ову страшну пресуду праведног Судије Господа нашег Исуса Христа. Иако нико од нас стопроцентно не зна каква ће пресуда бити над њеном душом, убеђени смо и чврсто верујемо да схимонахиња Ипомонија не само да је спашена него и то да је задобила милост код Бога и да ће од данас она да се моли за нас да се и ми заједно са њом нађемо у рајским насељима. Но, као што су наше молитве за њу, због њене праведности, ништавне или чак непотребне, тако исто немојмо заборавити, ако хоћемо да се у рају нађемо са њом, њене молитве без обзира колико она била близу Бога неће нам много помоћи ако наставимо да живимо раслабљено и ако не будемо променили наше животе угледајући се на њу.
Браћо и сестре, подсетићу вас какав живот је водила мати Ипомонија. Ја недостојни од самог почетка, тј. њеног преласка из екуменистичке Српске цркве у Истинско православље био сам удостојен да гледам промену и преображење једне просечне, добре младе жене хришћанке у веома ретко врлинску монахињу – подвижницу која је пламтела љубављу и чежњом за Христом. Та љубав Божија ју је учинила да у потпуности презре сујету овога света да га остави неповратно за собом и да се свом својом душом, свом својом снагом и свим својим умом прилепи Господу Христу. Одрекавши се света и зажелевши да у монаштву послужи Богу, одрекла се и саме себе препустивши се у целости светом послушању и светом трпљењу као и жељи за строгим аскетским животом који је уз благослов мене недостојног са времена на време и упражњавала. Највећа врлина је по светим оцима живети у одрицању од своје воље. Овај подвиг је заиста изнад свих подвига и уз помоћ њега, онај ко га ревносно упражњава бива врло брзо удостојен великих дарова Божијих на првом месту светог и спасоносног покајања пропраћеног бујицама грехоочишћујућих суза, а за светим покајањем и свих осталих врлина и добродетељи којима се чистимо и на такав начин постајемо достојна обитавалишта светога Духа. Њена неизмерна љубав према Богу се преливалa у изобиљу у љубав према ближњима. Ко ју је и на тренутак упознао могао је то да осети. Прве дане свог искушеништва је провела у једној скромној виноградарској кућици на домак Врдничке Кирилометодијевске келије.
Искушеница Наталија са својим духовним оцем јеросхимонахом Акакијем на улазу у своје аскетско обитавалиште - малу камену виноградарску кућицу.
Њену ревност да следује строгом монашком животу који је сав проткан трудом и мноштвом лишавања није могуће у потпуности описати. Хтела је у свему да подржава нас монахе, строгим уздржањем у храни и пићу, спавањем на поду, испуњавањем дугачких ноћних молитава као и мноштва метанија, ношењем дрва за огрев из оближње шуме као и воде из бунара који није био ни мало близу. После овога по послушању је била послана у потпуно друге услове живота, у Грчку, у женски манастир Живоносни источник надомак града Патре на Пелопонезу у коме је било доста удобно и комфорно и у коме се живело много умереније, што се њој наравно, није свиђало али је све то безпоговорно примала као из саме руке Господње. Засијавши тамо још већим трпљењем, љубављу према ближњима и потпуним сламањем своје воље – горуће жеље за строгим подвижничким животом. Заиста је тешко срести данас једну тако благородну, благочестиву душу, као што је била мати Ипомонија. Њен боравак у Грчкој је учинио да су сви који су живели са њом и упознали је осетили у њеном присуству силу Божанске благодати и без обзира што је прошло много година од њеног одласка из Грчке она је по сведочењима многих Грка и Гркиња остала неизбрисиво у њиховом памћењу као светли пример истинске хришћанске љубави и истинске побожности.
У Грчкој је замонашена у велики ангелски образ – схиму са монашким именом Ипомонија, што преведено са грчког значи ТРПЉЕЊЕ и после се испоставило да је заиста то име и била достојна да понесе јер је врлина ТРПЉЕЊА у њој заиста достигла свој врхунац.
Привођење за постриг у Велики ангелски образ. Мати Ипомонију приводе игуманија Николија и јеромонах Акакије
Постриг: молитве пострига читане су упоредо на Грчком и Црквенословенском
Мати Ипомонија после монашења у храму са словенском схимом на себи
Новопострижена невеста Христова схимонахиња Ипомонија са игуманијом и сестринством манастира Живоносни источник (Патра)
После монашења мати Ипомонија се опет по послушању вратила у Србију и настанила се у једној кући на Авали, надомак Београда, која је њеним усељењем постала први женски Истински православни манастир, а она прва Истински православна монахиња у Србији. Ово здање које је она наследила од свог рођака принела је Господу као своју задужбину, баш као што је њена небеска заступница света царица – монахиња Ипомонија Драгаш принела задужбину – манастир св. Јована Богослова (Поганово) у близини Пирота.
Светотројички манастир на Авали - задужбина мати Ипомоније
Она је око себе убрзо окупила неколико богобојажљивих девојака које су зажелеле монаштво. У то време, док монашки живот није стигао у потпуности да се устроји, због сталних радова на реновирању манастриског конака као и изградњи манастирског Храма посвећеног силаску Господа Духа Светог на свете Апостоле и светитељу Сави српском, одиграо се прелазак целокупног сестринства манастира Стјеник са планине Јелице из званичне екуменистичке СПЦ у Српску Истински Православну Цркву, те је опет по послушању са великом радошћу мати Ипомонија присаједињена Стјеничком сестринству са две своје искушенице, а Авалски Светотројички манастир био је преименован у мушки. Прошавши тако са Стјеничким сестрама голготу избацивања, као и период потуцања по приватним кућама учествовала је у изградњи Новостјеничког манастира у дивљини Кучајских планина. Њен сан о пустињском подвижничком манастиру удаљеном од саблазни овога света и саживот са подвижничким сестринством јој се коначно испунио. Њеној срећи није било краја.
И овде међу монахињама се она нарочито издвајала својим послушањем, смирењем и ТРПЉЕЊЕМ и заиста је била и остала пример наведених добродетељи. Мати Ипомонију је Господ на чудесан начин удостојио драгоценог времена од око пола године за припрему, за коначни одлазак Њему. Наиме, у јануару 2006. она се упокојила. Душа јој се сусрела са демонима (што иначе представља истинско загробно искуство које готово увек у ономе ко бива враћен у тело изазива покајање и промену живота), но, молитвама сестара и чудом помазивања њеног мртвог тела уљем светитеља Филарета Вознесенског она бива враћена у тело, но са потпуном увереношћу да јој се ближи коначан растанак од овога света, и са осећањем крајњег покајања праћеног потоцима благодатних покајних суза. Њена припрема је заиста била онаква какву би сваки хришћанин могао само да пожели, над њом је урађено неколико Светих Тајни Јелеосвећења, које по предању брише све грехове који су ненамерено и из заборава остали неисповеђени. Уз то је често причешћивана пречистим Христовим Телом и часном Крвљу. Упокојила се блажено, без муке и бола и овде са правом можемо навести речи псалмопојца Давида: часна је пред Господом смрт преподобних Његових. Те речи из псалма потврђује и њена сахрана у Новостјеничком манастиру која је код свих изазвала искључиво узвишена – не од овога света благодатна осећања, а не осећања духовне равнодушности и неутешне жалости и очајања.
Добар рат ратовах и трку заврших, имао је смелост да каже апостол Павле, а ја сам убеђен да то исто може да каже и мати Ипомонија јер је заиста извојевала победу над демонима, страстима и грехом, а трку за спасење душе успешно завршила, то нам потврђују и два њена јављања: једно – болесном слуги Божијем Михаилу, а друго – једној благочестивој девојчици Анђелији. Прво се десило у новосадској болници после операције док је слуга Божији Михаило био у веома критичној ситуацији – коми, пришле су му две прилике које су код њега изазвале осећај савршеног умиљења, после којега је дуго у полусвесном стању топло плакао, у једној од те две прилике препознао је схимонахињу Ипомонију. Друго се десило при самом истеку четрдесет дана од њеног упокојења, тј. пре неколико дана. Девојчица из Данске Анђелија која је дошла на летњи одмор у Србију у Новостјенички манастир, а која је иначе од прошле године познавала мати Ипомонију, после причешћа светим Тајнама уснула је сан у којем је заједно са Господом Христом видела схимонахињу Ипомонију у пуном монашком оделу са бројаницом и крстом у једној, а иконом Богородице млекопитатељнице у другој руци (иначе мати Ипомонија је годинама редовно читала акатист Богородици млекопитатељници). Девојчица је описује као озбиљну али у исто време веома радосну. Питала је девојчицу: „како су сви доле“? Девојчица је одговорила: „сви су добро“. На то је мати Ипомонија поручила: „Реци им да буду добро“. Ето нам чак и сигурног сведочанства да мати Ипомонија не само да је спашена него да је задобила и слободу пред Богом. Зато браћо и сестре помолимо се сада за душу слушкиње божије схимонахиње Ипомоније, а уз то се помолимо и њој да нас не заборави у молитвама пред Богом да се и ми удостојимо милости Божије и Царства небеског где да у сву вечност једним устима и једним срцем славимо пресвету Тројицу беспочетног Оца, сабеспочетног Сина и пресветог и благог и животворног Духа. Амин.
ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ и Бог да јој душу прости!
2 коментара:
Vjecni joj pomen.....Stefan
Добра матушка Ипомонија...недостаје ми....
чтец Стефан
Постави коментар