ПОСЕТА ПОКЛОНИЦА ИЗ ГРЧКЕ, ПРЕКО СНЕГА, НА САМОМ КРАЈУ МАРТА
Крај марта месеца, а манастир је још увек опкољен снегом. Гошће из Грчке у доласку превезене моторним санкама, у повратку морале су пешачити око десетак километара да би сишле са планинских врхова.
Уторак 24. марта (по световном календару) био је дан превоза моторним санкама наших гошћа из Грчке којима је есфигменски игуман, њихов духовник, благословио да нас посете. Не много дана пре тога пао је (неочекивано за март месец) велики снег. На и онако велики ранији не отопљени снег сручио се нови метарски слој. На неким местима сметови су прелазили висину и од цела два метра.
Мислећи да је да су и врхови Српског Кучаја прихватили пролеће оне су, иако смо им говорили да је долазак до манастира неизвестан, инсистирале да дођу. Отац Акакије је дошао по њих до Винатовачког крста моторним санкама (до тог места је снег очишћен из стране Деспотовца).
Са два рутинска силаска отац Акакије је врло брзо истог дана превезао обе гошће са нешто ствари до манастира.
После пет дана боравка, за које су гошће рекле да су заиста незаборавни (једна од њих иначе није први пут била на Микуљском камену али у зимским условима свакако да) требало је испланирати силазак.
Манастирска послушања била су одређена и гошћама
Имале су шта и да виде: манастирски подмладак шарпланинаца и срндаћа надомак манастирске баште
Санке је планина уз помоћ наглог отопљења онеспособила (на неким местима се снег отопио или се претворио у безобличну масу дубоке снежне бљузгавице), а теренац свакако није могао да прође веома дубок снег и сметове које су на многим локацијама одлучно одолевали ударима пролећа. То је најтежи период кретања по планини.
Неочекивано и ненајављено, два дана пре него што су оне по плану морале да сиђу доле, планинску тишину запарало је тутњање булдожера. Из правца Борског језера Србијашуме је послала булдожер да „отвори планину“. Булдожер се са снегом борио до самог заласка сунца, а његове фарове по суседним планинама пратили смо до позне вечери. Сутрадан смо назвале Борску секцију Србијашума и распитали се како и докле је пут очишћен на шта смо добили одговор да је булдожер, не баш детаљно, разгрнуо снег све до Слатине (раскрснице на којој се налази последње скретање за манастир). Мати Ефросинија се налазила у Деспотовцу. Договорили смо се да у недељу после литургије гошће крену пешке у правцу Крње Јеле (главна планинска раскрсница), а да мати из правца Борског језера крене према манастиру па, где се сретну. Тако је и било. Снег иако је разгрнут, није био потпуно очишћен. На неким местима манастирски теренац је наседао и заглављивао се (Мати Ефросинија је у једном од одглављивања чак поломила и лопату).
Умор од пешачења био је не примећен услед лепоте крајолика којим се ишло.
Гошће су уз пратњу неколико монахиња и оца Акакија препешачиле десетак километара, а на мати Ефросинију су наишле тек нешто мало пре Крње јеле и то заглављену. Откопали смо ауто и мати Ефросинија је са гошћама и о. Акакијем успела да се без неких већих проблема докопа Дубашничког асфалта. То је отприлике и био крај овог путешествија.
Манастирски теренац "Landy", веран помоћник по планинским врлетима
Нема коментара:
Постави коментар