Путопис

МИСТИЧНА ЛЕПОТА ИЗАЗОВА
Корак по корак - километар


Субота 21. март, први дан пролећа. У нама је чврсто формирана одлука да кренемо у планину. Журимо да се вратимо у манастир да би отац Акакије служио сутрашњу (недељну) литургију на празник светих 40 мученика Севастијских („младенци“). У Деспотовцу из кога полазимо, време је суво са јаким ветром. Охрабрени чињеницом да је наше возило, лада нива, уз помоћ ланаца, много пута пробијало мање сметове и прелазило већи део пута ка манастиру; журили смо, јер смо очекивали мања заглављивања у сметове, које ћемо уиграно откопати и наставити пут.


Кањон Ресаве, предворје друге димензије, одаје слику различите климе од досадашње. Леденице различитих величина украшавају камене зидове кањона. Снежни покривач износи 15 – 20 цм. Пролазимо шумске бараке у којима викендом само два човека чувају коње које користе за извлачење дрва. Наилазимо на групу људи, љубитеље планине, скијања и лова, који су јуче колима пробијали пут до Крње Јеле. Они нам не препоручују пут у планину, јер је снег уз јаке ветрове вејао целу ноћ. Нисмо обесхрабрени њиховим саветом, већ одлучно крећемо њиховим траговима ка Крњој Јели. Збуњени траговима, скрећемо са правог пута и упадамо у бару и блато, које је својом дубином покрило готово читаве предње точкове аута. Поменути љубитељи планине, дозвани, покушали су да извуку нашег теренца својим теренским возилом, које се том приликом такође заглављивало у снегу. На наше велико изненађење у помоћ притичу дрвосече из оближње шумске секције са својим товарним коњима. Фасцинантно снажни и прелепи коњи. Искусни и веома пожртвовани чувари коња, везали су их за задњи део аута. Почели су да вичу на коње: - "ија"; "ија"; на сав глас, ударали су их, махали штаповима, коњи су потегли свом снагом, али свезе су пукле. Све су морали поново везати. Уз поновљени поступак, задивљујућом снагом, коњи су померили ауто, све док предњи точкови нису застали пред великим степеником од земље. Више ништа нису могли учинити. Морали смо се вратити у Деспотовац. 22. март – освануо је миран и сунчан Божији дан - недеља.

Наша Лада у глибу снега и блата после свих могућих покушаја извлачења
Више није било избора. Горе је пао огроман снег на и онако велики претходни слој. Када би чекали да се планина отвори за кола, можда би и Васкрс дочекали у Деспотовцу. Осванула је чврста решеност да кренемо у планину пешке. Наше моторне санке су остале горе у манастиру, када их се „дочепамо“ све ће бити лакше. Очекивао нас је пут од 20км умереног и не много стрмог пењања на 1000м. Полазна тачка би била, место где се заглавило наше возило (бараке шумске секције Србијашуме), преко Крње јеле до манастира. Пред нашом одлуком планина открива своју малу тајну овенчану неизвешношћу и малом дозом нашег страха - мистичну лепоту изазова. Колико је лепа, толико је непредвидива, колико је питома, толико је сурова, као нека предивна звер која нас својом неописивом лепотом изазива, а никада не знате какво ће вам лице показати. Она заводи и очарава својом лепотом, али вам леди крв и одузима снагу. Њено дрвеће трпи кидање силином ужасних планинских ветрова и тако задивљује својим страшним призором. Дивље животиње се у њој крију као у крилу брижне мајке, а могу се видети при бучним потоцима који просецају целу планину.

Љубазно испраћени, са пуно подршке од простодушних горштака, последњих људских житеља на прагу дивљине - бабе и деде (како их ми из милоште зовемо), у 12:30 кренули смо на пут.


Деда Томина колиба
Наша опрема за целодневно пешачење по дубоком снегу, могла је изазвати срдачан, али и забринут осмех искусног, прекаљеног планинара, док је у онима који сву наду своју полажу на Христа, Творца свих, изазвала радост и поштовање. Једино је отац Акакије имао планинарске ципеле и камашне. Ова опрема на предводнику који је све време пртио снег нама двема много је олакшала цео овај подвиг километарског пешачења.

Отац Акакије великим корацима задаје брз темпо
На самом почетку пута снег је био дубок 40 цм, а сметови до 60 цм, тако да је план о путовању колима заиста био наша пуста жеља. Покрет ногу приликом корачања, био је налик вожњи бицикла.

Првих 5км кретали смо се лако. Срдачна радост сијала је на благо заруменелим образима и скромним осмесима. Сунце нас је тако пријатно грејало да смо ходали без јакни. Нама већ давно познати призори и красота творевине, изнова је извлачила издисаје одушевљења који су се преплитали удасима оштрог и чистог ваздуха. Тако корачајући... приметиле смо да нас отац Акакије чека показујући нам руком да пажљиво и тихо ходамо. У загрљају бреза и као по простртој стази, потоку, својим копитицама чепркало је сензибилно биће, срндаћ. О шта се то десило бедном човеку, те све што је природно у њему окренуло се у неприродно, једино што смо могли да учинимо је да га уплашимо, а човек је саздан да влада свом творевином. На месту где је стајао срндаћ направили смо малу паузу и окрепили се посним слаткишима и свежом водом.


Одмарање на ногама
Других 5 км који воде до Крње Јеле наставили смо сличним темпом и расположењем. Како одмичемо који километар, снежни покривач одмиче по који сантиметар. Радосно кретање почео је да омета прилично непријатан осећај већ сасвим мокрих ногу. Као да сте за своја стопала привезали добро натопљене сунђере, а при том их заштитили непропусном гумом, те при сваком кораку они испуштају и изнова увлаче у себе воду око ваших стопала. Пред чињеницом да нисмо ни на пола пута, прећутно смо се запитали: хоће ли ноге издржати такву хидромасажу, нарочито при нижим температурама које нас очекују када сунце зађе иза планинских врхова. Тога дана, како је речено, Црква је славила 40 мученика севастијских који су мучени тако што су дан и ноћ стајали у залеђеном језеру при најсуровијим условима зиме и љутог мраза: "Љута зима, али је сладак рај" – клицали су они. Ободрени овим храбрим страдалницима, корачали смо као да нам је пријатно. Гребен ка коме смо се успињали био је изгледа изложен неком нарочито силном налету ветра. Суров потез створених стихија задржао је наш поглед, снажни ветар је као српом у руци џиновског земљоделника, прецизно равно; одсекао врхове стотину столетних букви.

Раскрсница на Крњој јели: лево је Дубашница (Борско језеро), а десно је Велика брезовица (правац ка Ртњу) - правац манастира
Стигли смо до Крње Јеле у 15:00 часова. Нисмо могли сакрити забринути израз лица, видевши пред собом дупло тежи пут. Снег је дубине од пола метра, а сметови који личе на таласасто, шлагом, украшену торту, износе 1м и дубље. Морали смо се кретати ван путева. Напуштају нас веома добри пријатељи овог подвига, а то су топли зраци сунца које се креће ка западу. Све је нижа температура, стопала почињу да трну, нисмо више свесни њихових облика, али усрдно пратимо трагове очевих стопа које он оставља нама на корист. Крећемо се веома отежано, бедемима и брдима, кроз грање младих букви и трње честих дивљих ружа, избегавајући пут, по коме би морали пробијати сметове у висини препона и струка.

Трећих 5 км који воде до скретања које ми интерно зовемо – Милетово скретање (Лучак) – представљали су велики напор и исцрпљивање. Стичемо искуство да као окрепљење телесних снага поред слатког, веома користи и слана храна. Маштамо о врућим кифлицама које су сестре припремиле да нас дочекају и у топлом конаку манастира окрепе. 


Снаге полако понестају, а температура пада
Милетово скретање; 18:30, вече. Отац, који је веома искусан водич, ставио је лампу на чело, коју смо у почетку штедели јер нам је она једино осветљење у преосталих 4 км. Температура се спустила у минус, памучне ствари су личиле на пластичне сукње, а на ногама као да сте обули порцуланске ципеле, тешке и круте, или штуле са нестабилним дугачким продужецима. Ветар је све јачи, и све више шиба по нашим лицима. Нисмо више могли разговарати од силине ветра. Заштитили смо главе капама и капуљачама. Тамна ноћ, без месечине, изузетно нас је обасјавала својом ведрином као и мноштвом блиставих звезда, у чијој лепоти смо уживали док смо правили кратке паузе, малаксало седећи на снегу. Пут од овог места креће низбрдо, што нама не представља посебно олакшање, јер површина снега, због ниске температуре, постаје тврда, те при корачању када желите да извучете ногу из рупе, обавезно се саплићете бијући као батином по цеваницама. Стигли смо до потока који је набујао. Морали смо проћи кроз воду. Вода је била топлија од ногу и од спољашње температуре. На тренутак је пријало, али наредних 400м до манастира изгледало је као 400км - ходали смо више од једаног сата. Та последња узбрдица према манастиру била је најкритичнија трпеле смо бол у стопалима, отац Акакије су мучили зглобови и почели су да га хватају грчеви, ноге су изнемоћале од дуготрајних пробијања снега и сметова. Ипак, пред очима се у даљини назирао манастирски конак који је из ситних прозорчића исијавао својом топлином. Прво су нас приметили манастирски шарпланинци, а потом и сестре које су нам сишле у сусрет.
Ходочашће вољеном манастиру трајало је 10 часова. Топла кухиња, топли чај, топла вечера, сува пресвлака - оаза у сред снежне пустиње. Напољу је ветар наставио да завија целу ноћ.


Монахиња Исихија
У прилогу је и краткометражни документарни филм