МИСЛИ ПРЕ МОНАШЕЊА

   Драга браћо и сестре у Христу, Христос Воскресе! Поводом бројних писама која сте нам упућивали током протеклих месеци, а која се односе на питања о монаштву и монашком животу уопште, предлажемо вашој пажњи нека наша размишљања која су се одигравала у данима пред сам чин монашења, а која вам могу макар мало приближити овај на изглед врло тежак али у суштини веома лак начин живота јер " јарам Христов је благ, и бреме Његово лако ". Искрено се надамо и верујемо да ћемо овим текстом, писаним из самог срца једне наше монахиње, ободрити многе душе на подвиг, а које већ размишљају о узвишености и достојанству монашког лика.

   " Како се осећаш? "

  Да видимо. Овог тренутка сам до лаката у ренданом кромпиру, док ме чека још пуна канта, чији се садржај, како се чини уопште не смањује. Једва да чујем своје мисли од буке агрегата, мешалице за бетон и бушилице. Као да су ми ножеви у грлу, што од певања што од узбуђења. У мојој глави је километарска листа ствари које треба да урадим у следећем минуту,сату, дану, недељи, од којих тешко да ће и једна бити завршена. Mогу да набројим на прсте једне руке, колико сам пута прочитала нешто или завршила молитвено правило последњег месеца (месеци)!

  " Ужасно се осећам! ", био  би мој непосредан одговор.

 Невероватно је, међутим, како Господ открива истине о животу кроз различите околности.Тренутно имамо у гостима младу жену која се распитује о нашем животу.Васпитана у побожности, али уз стални притисак родитеља према монаштву, она гаји у себи одређени страх и отпор према тој идеји, мада у исто време и извесну привлачност. Видећи по први пут овај начин живота " изблиза " са нама,  још увек је уплашена,  али и заинтригирана. Иронично  можда, али сва њена питања, која се већином односе на тешкоће овог живота, уствари нас потсећају зашто га толико волимо. Све што објашњавамо, без обзира колико тешко изгледало, на крају је ипак слатко ако се ради за љубав Христа. У манастиру је живот заиста једноставан и прост, јер кад монах своје обавезе испуњава са непоколебљивошћу и радошћу, он  зна да служи Христу.

  Свако од нас је, при ступању у манастир имао различите идеје, углавном нејасне, о томе шта га очекује – које су скоро све, у свим случајевима биле погрешне. Већина нас је мислила да ћемо проводити време у тихој молитви, читању и богоразмишљању. Ја сам свакако имала ову идеју, иако сам донекле могла да увидим да су услови живота овде екстремни; Знала сам да ћу морати тешко да радим...али нисам схватала сасвим колико много. 

   Навикнути се на тежак рад, међутим, далеко од тога да је то једина или најтежа борба.Требало је много тога да се научи и многа испитивања да се прођу. У почетку не можеш да верујеш колико досадна и исцрпљујућа послушања могу бити. Затим када схватиш да никад више нећеш бити близу своје породице, то сазнање пече те као ватра. Може да ти недостаје твој стари посао, или да пожелиш да причаш са старим другарима. Тешко је прихватити да те непрестано исправљају, а  број манастирских правила изгледа бесконачан и тегобан. Монашко понашање је толико далеко од понашња особе у свету, чак и верујућег хришћанина, тако да задуго остајеш запрепаштен чињеницом да не треба да радиш ово или оно. Потребно је да се обликује савим другачије устројство ума. На крају, самo  ако је неко јако храбар и упоран, и верује својој духовној мајци и сестрама (тј. оцу и браћи) и ради све оно што му кажу најбоље што може, онда се његово срце мења. Све оно што ти говоре и што у почетку изгледа тако ужасно и немогуће, почиње полако да има смисла. Што си више вољан да се смираваш, све брже стичеш монашки начин размишљања. Сваки пут кад учиниш неку жртву,  када принесеш као жртву паљеницу своју вољу и самољубље, добијаш нову благодат. Понекад осетим огроман духовни пад; гордост ми толико помрачи ум да скоро потпуно заборавим зашто сам овде и шта бих уопште требала да радим. Међутим, кроз искрену исповест нашој духовној мајци, Бог врати  светлост моме разуму, учврсти вољу и намеру.

   Када се разочараш увиђајући да не можеш да подражаваш идеал монашког живота, чак ни да одржиш манастирска правила, онда ипак схватиш да је то у суштини јако добро,  јер не можеш никад да паднеш у обману у вези сопствене, наводне духовности. Слава Богу да Он уређује наше животе на наше спасење. Кроз искуство заиста научиш да се најискренија молитва излива из срца које пати. Истинска љубав се рађа само кроз бол и жртву. Твој крст скоро никад није онај који си очекивао да буде, али ако га прихватиш, постаје лакши. Једна проста духовна формула гласи: ништа није добро, ако није тешко! Ипак, било шта тешко, ако се ради за Христа, доноси утеху, знатно већу од сваког труда, чак и у овом привременом животу.

   После три године, кад погледам око себе, видим да иако имамо много борби, наша обитељ је срећна и једни друге заиста волимо. Христос је увек присутан творећи чудеса која увек изнова задивљују нас слабе у вери. Наша Пресвета Владичица нас никад не напушта, наш небески заступник св. Јован Крститељ увек је са нама помажући нам да градимо наш манастир, а у исто време храмове наших душа.

   После неколико дана пошто су ми рекли да ће ме замонашити, сањала сам да сам срела св. Јована Шангајског. Стајао је у огромној цркви, држећи крст да се верни поклоне и целивају. Преплављена усхићењем, пожурила сам да му приђем и узмем благослов. Када сам му пришла изненадила сам се како сићушан и слаб изгледа, док ипак у исто време огромна сила избија из њега. Међутим могла сам да осетим његову уздржаност коју је свакако проузроковало моје узбуђење, а које је одбијало његову смирену душу. Није ми пружио крст да целивам, него га је држао подаље само ме посматрајући продорним погледом. Показао ми је на неку омладину са стране.

" Зашто се не упознаш са овим младим људима тамо? ", питао је доста иронично.

" Не, Владико, ја хоћу да будем са Вама ", узвикнула сам.

" У реду онда ", рекао је слежући раменима, и  дозволио ми да целивам крст.

   Када сам се пробудила осећала сам се лако, расположено и срећно, али у исто време изненађена како ме је св. Јован испитивао. Када сам рекла другима за сан то их је подсетило на анегдоту из живота св. Јована када је убедио извесног тврдоглавог Србина да постане монах тако што му је то забранио. :)

   Читала сам, а и друге сестре су ми рекле, да свако пролази врло тешка искушења посебно убрзо  после монашења. Изгледа да је искушеништво уствари портрет монаштва у малом: иста благодат на почетку, затим иста велика борба, испресецана тренуцима утехе, у монаштву је све то само у већем интезитету.

   Увек ћу чувати у срцу као благо, Матине речи када ми је саопштила да ћу ме монашити: " Драго чедо моје, време које смо провели заједно је показало да си успела да савладаш сва искушења на која си до сад наилазила на овом уском путу, која су испитивала твоју душу, снагу и оданост ка Христу, нашем Женику. Сада, међутим ћеш тек схватити, какав је пут страдања којим је Господ ходио. Тек сада треба да се успнеш на Голготу и примиш трнов венац, али неизрециве су и утехе и благодат које ће те пратити и крепити твоју душу. Са ступањем у ангелски чин, сви твоји греси ће бити опроштени. Подвизавај се! "

   Слава Богу! Амин