МАНАСТИРСКИ ЛЕТОПИС
11 / 24. ЈАНУАР 2009.
Благословите. Мирно теку јануарски микуљски дани, пуни благодати и
топлине. Напољу је такође топло, снег се доста отопио, чак је и киша падала. Отац
Акакије се јуче вратио из своје колибе посвећене Св. Јовану Богослову у којој
је тиховао већ дуже време. Након пар сати проведених у манастиру, морао је кренути за Београд на прославу Светог Саве, а нас неколико сестра
иде да га испрати. Са њим ће поћи и мати
Касија.
Испратити оца подразумевало је да понесемо тестеру моторну,
лопате, секире..Отац је носио акумулатор од ладе ниве, која нас је чекала ниже
манастира заробљена од стране једне букве. Снега није било пуно, али зато
попадалог грања услед ледене кише која је данима падала, је било у изобиљу. Да би
отац могао путовати, морали смо прокрчити наш пут, који је био најкритичнији.
Као и сваки посао који смо отпочели – био је отежан. Временске
прилике су га отежавале јер је почела да пада киша, притом врло јака, а ми смо
сво време ишли испред аута и склањали гране, тестерисали, секли...Такође, и
густа магла је дала свој не мали допринос у отежавању рада. У једном тренутку
морали смо и очистити прилично велики смет на који је лада безазлено насела, умишљајући
да је она неки моћан џип а не само обична лада нива. Но, ни њој високоумље није
страно, као ни нама уосталом.
Наше " путовање " до дела када смо видели да се број
попадалих букви знатно смањио, је трајало око три сата и јаче. За то време
прешли смо тричавих 3 - 4 км. Још којих стотинак метара смо прешли да би се уверили
да је пут проходан, и већ смо наишли на скретање које је водило пречицом до
манастира. Отац је благословио да се ту растанемо, он ће даље продужити сам са
мати Касијом, а ми ћемо се вратити пречицом у манастир. Упознате са планинском ћудљивошћу и њеном непредвидљивошћу, бринуле смо се како ће се надаље одвијати њихово путовање, а са
друге стране ми смо требале проћи кроз набујали поток, који у ово доба године није
био баш мали. Киша је и даље немилосрдно лила...
Бог који је свевидећи и свудаприсутан, омогућио је оцу да
пут до града буде знатно лакши, а нама је већ при првим корацима ка манастиру
растерао маглу, зауставио кишу, температура се подигла тако да је све подсећало
на пријатну шетњу по планини.
Ипак, спуштајући се ка потоку, све нас је прожимала тиха
језа, јер сам жубор потока наговештавао је његову величину и дубину. Већ је
скоро био пао мрак када смо стигли до њега, и како смо му се приближавали
остали смо запањени његовом величином, обзиром да лети ( када смо га ту
последњи пут видели ) ниси могао ни ноге да поквасиш. Сада је досезао до
половине бутина и док је весело жуборио , одлучно нас је позивао да закорачимо
у њега, јер другог пута није било. И док смо немо стајали залеђених срца, одлажући
ту неминовну одлуку - " крени сад! ", сестре
су радосно и у узбуђењу повикале: " Хеј, погледајте мостић, мостић!! "
И у неверици и сумњи да нам се од толике силне жеље за
другачијим решењем од јединог могућег привиђају разне ствари, м. Јулијана је
рекла: " Ма какви, то је вероватно све труло и чим закорачиш пропашћеш или
одшетати заједно са том даском која глуми мостић! " Но, све смо се брзо
сјуриле ка том месту. На најужем делу, потпуно занемарујући величину набујалог
потока, стајао је поносно мали мостић, метар и по – два дужине, позивајући нас
да закорачимо на њега. У почетку бојажљиво и са сумњом, лагано куцкајући по
њему штапом, испитивале смо његову издржљивост, и већ након трећег лупкања биле
смо сигурне да неће пропасти под нама. Још неверујући, прешле смо преко њега
весело скакутајући, док је иза нас остао поток са жалосним хуком својих таласа,
тужан што нас он, који је тако велики и снажан није пренео на другу стране
обале.
Даљи пут ка манастиру био је изузетно лак, јер нас је овај
неочекивани мостић сасвим ободрио и просто нисмо ни осетиле тежину и напор
узбрдице која нас је чекала. Биле смо поражене очевом добротом и љубављу, који
је тај мостић и направио претходних дана не говорећи нам ништа о томе. Наш повратак
ка манастиру трајао је три сата, а исто толико требало је и оцу да стигне до
града, све је прошло у најбољем реду, у славу Божију.
Сестре су нас у манастиру дочекале са топлим чајем и укусном
вечером, радосне што се све добро завршило, јер су се и оне јако бринуле. Чинило
се у тим тренуцима, да просто можеш опипати ту њихову љубав, коју заиста ничим
нисмо заслужиле. У овој пустињи, далеко од градске вреве и урбаности, можеш да осетиш и додирнеш љубав неземаљску, љубав којом опстајемо, и којом живимо, љубав која нас спаја а
која се Христос зове.
Молитвама сестара, оца Акакија и мати Ефросиније, Господе Исусе
Христе помилуј и спаси нас. Амин!
Нема коментара:
Постави коментар