Како ћемо стати пред њих?
„Никад
нисам ни слутила да ће доћи овакав дан када ће од мене бити тражено да прекршим
главно учење Светог Писма и Исуса Христа
о браку. Било би противно мојој савести да издам брачну дозволу, са мојим
потписом, која је супротна Божијој дефиницији брака.“
Ким
Дејвис, службеница у округу Роуан, Кентаки
Медији и активисти за права хомосексуалаца са
одушевљењем јој се ругају и износе њену брачну прошлост која укључује четири
брака и децу зачету у прељубничкој заједници. Након што је провела пет дана у
затвору због непоштовања суда, пристала је да се не меша у издавање брачних
дозвола истополним паровима, иако њено име неће бити на њима, што би могло да
угрози њихову валидност јер само изабрани службеник округа може издавати брачне
дозволе.
Ипак због свега тога, Ким Дејвис, службеница округа
Роуан, Кентаки, учинила је нешто вредно нашег дивљења: у држави у којој, према
последњем испитивању јавног мњења, 41% Американаца се не слаже са одлуком Врховног
суда у случају Obergefell vs Hodges (која је једнострано легализовала истополне бракове у целој земљи,
укидајући забране које још постоје у седам држава), и где 56% верује да верска слобода треба да има предностнад правима хомосексуалаца, врло мало људи је устало и успротивило се новом „закону“ – у ствари креацији
пет појединаца у Врховном Суду, а не закону који је усвојио Конгрес – са
непријатним последицама.
Бела Кућа на дан „легализације“ истополних бракова
Није било лако када је Дејвисова била суочена са
дилемом да ли да изда дозволе које су биле директно у супротности са њеним
хришћанским уверењима. Током свог сведочења пред судом изјавила је да је
постила и молила се да донесе праву одлуку и решила да слуша своју савест, али
није желела да прихвати „лагани излаз“ из ситуације и да отказ (као изабрани
званичник она не може добити отказ, може само бити опозвана, што је мало
вероватно јер су већина званичника Кентакија сличног мишљења). Иако је Дејвисова
могла да има неку наду да ће моћи да се извуче са својим делањем јер неки
окрузи у Алабами и Тексасу такође не издају брачне дозволе хомосексуалцима,
ипак је била суочена са затвором и неизвесном будућношћу.
Такође је искусила медијске нападе, изношење пред
јавност њеног приватног живота, подгругљиве билборде и протесте у њеном родном
граду, претње подметањем пожара, силовањем и смрћу. Њеном мужу је речено да ће
бити претучен, а онда присиљен да гледа како му силују жену. Интернет је био
преплављен коментарима пуним мржње, тако вулгарним да чак ни не могу да буду
цитирани овде. „Неко би просто требао да убије Ким Дејвис,“ рекла је једна
особа на Твитеру. „Свету нису потребни људи попут ње.“ Дејвисова је била
принуђена да промени број кућног телефона да би избегла позиве пуне мржње.
Где су толеранција и љубав коју хомосексуалци тако ватрено
проповедају?
Упркос многим обећањима државе да нови закон о браку
неће нарушити верска права, Дејвисова није једина мета и жртва мржње
хомосексуалаца зато што живи у складу са својим хришћанским уверењима, нити ће
бити последња.
Постоје многе приче о томе како је хомосексуални лоби
уништио породичне бизнисе – а тако и породице – зато што нису хтели да испоручују
храну за њихове „свадбе“. Арон и Мелиса Клајн, родитељи петоро деце, су кажњени
са 135,000 долара, довољно да банкротирају, и присиљени су да затворе пекару у
Орегону, након што су одбили да направе торту за лезбејску свадбу. Сада Арон
ради као ђубретар, а Мелиса школује децу код куће да би их заштитила од
злостављања у школи. Они су такође примили многобројне претње смрћу и
подметањем пожара, а њихов пекарски камион паркиран испред њихове куће је два
пута оштећен у нападима. Након што су те нападе пријавили полицији, једини
савет који су добили је био „набавите пиштољ.“ Породична пицерија у Индијани је
затворена као и цвећара у Вашингтону из истих разлога. Можда је највише
узнемиравајући случај у Ајдахо Ситију, где су протестантски свештеници били
суочени са затвором од 180 дана и казном од 1,000 долара за сваки дан одбијања
да обаве церемонију хомосексуалног венчања.
Породица Клајн
Хришћански свештеници и власници радњи, међутим, нису
једини који пате: у отвореном писму Петом Федералном Окружном Суду, које су
потписали Кејти Фауст, Б.Н. Стајн, Дон Стефановиц и Роберт Оскар Лопез, четири
одрасла детета, одгајена од стране истополних парова, пишу у детаље зашто су против истополних бракова. Њихова
искуства потврђују све „хомофобичне“ страхове и претпоставке традиционалиста о
таквом детињству. Дон Стефановиц описује како је, док је расла у кући хомосексуалца,
била одвођена на места где се састају хомосексуалци, где је била изложена
голотињи, содомији, порнографији, групном сексу и садомазохизму. „Партнери“
њеног оца су јели и спавали у њиховој кући, и чак иако нису били ту дуго
времена, морала је да их слуша. Ако би довела кући неког мушког пријатеља, њен
отац и његови „пријатељи“ би га сексуално узнемиравали.
Зашто више деце не проговори о овоме? Дон објашњава:
„Док смо деца, није нам дозвољено да изражавамо наше неслагање, бол и
збуњеност...Већина оних који одрасту у хомосексуалним домаћинствима се не осећа сигурно
или слободно да јавно изнесе своје приче, животна иску; пшења плаше се да не
изгубе професионалне дозволе, да им неодбију запослење у области у којој желе,
да не буду одсечени од неких чланова породице или да не изгубе сваки однос који
имају са њиховим геј родитељем (родитељима). Неки геј родитељи су претили да им
неће оставити наследство ако деца не прихвате њиховог партнера.“
Док Стефановицова описује злостављано детињство,
Роберт Оскар Лопез, кога су отхраниле две лезбејке, потврђује да је имао
„идеално детињство“ према идеалима ЛБГТ пропаганде, али да је ипак патио од
сексуалне збуњености и окренуо се мушкој проституцији као тинејџер у потреби да
осети да је „вољен од очинске фигуре“. Он сматра да је проналазак оца и то што
је развио однос са њим залужан за његов каснији стабилан живот, брак и
породицу.
Ове трагичне приче су само детаљи велике слике, чији
се обриси могу наћи у потпуно нерелигиозном социолошком истраживању, као што је
оно које је урадио социолог Марк Регнерус са Тексас универзитета у Остину, а
које је објављено у Social Science Research (Социолошко
Истраживање), које показује да деца која одрастају са хомосексуалним родитељимапролазе много горе него она из хетеросексуалних породица у свим сферама живота,
укључујући образовање, запослење и емоционалну добробит. Супротно тврдњама хомосексуланог естаблишмента, деца одрасла у тим породицама ће много вероватније бити
сексуално збуњена: деца из лезбeјских домаћинстава имају 75% веће шансе да буду
у хомосексуалној вези кад одрасту, а деца из мушких хомосексуалних домаћинстава
имају три пута веће шансе да буду у хомосексуалној вези кад одрасту. Статистика
која највише узнемирава је она о сексуалном злостављању: деца коју одгаји мајка
лезбејка имају 10 пута веће шансе да их родитељ или хранитељ сексуално
узнемирава (додирује), док у мушким хомосексуалним домаћинствима имају три пута
веће шансе да буду злостављани. Уопштено говорећи, деца која су одрастала у
хомосексуалним домаћинствима су далеко промискуитетнија било да су
хомосексуалци или хетеросексуалци кад одрасту. Оваква открића потврђују да је
искуство које је кратко описала Б.Н. Клајн далеко од необичног:
„Од једанаесте године сам схватила да је геј заједница има опсесивну,
нездраву и агресивну преокупацију сексуалношћу њихове деце. Они су у ствари
охрабривали сексуалне активности јер 'су отворени'...Моја мајка ми је често
говорила да је бити девица за глупаке...“
Тако да ми не бисмо требали само бринути о нама и хришћанима
који неће погнути главу пред хомосексуалном агендом (плановима) већ такође о
будућности пуној „пресексуализоване“, злостављане и занемариване деце која ће
одрасти без бар једног биолошког родитеља. Лопез потврђује да се његово мишљење
о истополним браковима променило од позитивног ка негативном, јер, иако је
видео да ће то учинити живот његове мајке и њене партнерке лакшим, то би га
спречило да успостави однос са својим оцем што би му евентуално помогло да води
стабилан живот. Као што је Кејти Фауст закључила у писму судији Кенеди, једном
од судија Уставног Суда који је пресудио у корист истополних бракова:
„Ми смо само врх леденог брега деце која тренутно одрастају у геј
домаћинствима. Када постану пунолетни, многи ће се питати зашто је одвајање од
једног родитеља који им је бескрајно много значио слављено као тријумф
„грађанских права“ и обратиће се овој генерацији за одговор. Шта ћемо им ми
рећи?“
Овде, у „православној“ Србији, задатак да се Срби
упозоре на опасност од хомосексуалне револуције можда се не чини тако хитним.
Међутим, искуство Америке би нам свима требало бити лекција: иако има већу
популацију искрених хришћана свих деноминација, заједно са многим
организацијама посвећеним одбрани породице и верских слобода, земља је доживела
осетан пад доминације хришћанства и осетан раст моћи хомосексуалног
покрета. Хомосексуални лоби је изузетно
одлучан и моћан, и после неколико година може потпуно променити законе
хришћанске земље и чак је застрашити да промени мишљење
и понашање једног друштва – са катастрофалним
последицама, посебно за децу.
Нажалост, Србија нема много чиме да се похвали кад је
у питању морал, са једном од највећих стопа абортуса у Европи и где се разведе
један од пет бракова, да не спомињемо неистражену неморалност у другим врстама
блуда и прељубе. У Галуповом истраживању, 41% Срба каже да „религија игра
значајну улогу у њиховом свакодневном животу“ – али шта то стварно значи? Да ли постимо, да ли се молимо као наши преци?
Сигурно је да само мали број Срба живи минимум православног живота. Испуњавамо
речи нашег Господа о последњим временима „безкоње ће се умножити а љубав многих
ће охладнети.“ (Мат. 24:14). Хоћемо ли
имати моралне снаге и благодати која се задобија праведним животом, да
наставимо да се боримо да задржимо бар неке остатке етике у нашем друштву? Или
ћемо кукавички кренути путем патријарха Иринеја, када је његов једини коментар прошле
године о содомској паради био „Пустите их да то раде њиховим новцем.“? Наравно,
они то НИСУ УРАДИЛИ њиховим новцем, урадили су то новцем пореских обвезника – јер
ко је други платио 6,000 наоружаних полицајаца, силне тенкове и хеликоптере да
миле по нашем главном граду као освајачка војска? Ми бисмо бар требали бити
поносни на то што је власт сматрала да је неопходно да предузме такве мере и
настојаћемо да тако остане докле год је то могуће. То није зато што ми
намеравамо да физички повредимо те несрећне, демонизоване људе, већ зато што
желимо да покажемо нашој антисрпској власти да је српски народ још довољно жив
да би се борио за здраву и сигурну будућност своје деце.
Као нација, свесни ниског стања нашег морала, ми смо
још више криви јер за разлику од већине Американаца, ми имамо праву веру, и требали
бисмо бар следити пример једне некада врло проблематичне протестантске преобраћенице
у Америци, и заузети став како год можемо, без обзира на последице. Ким Дејвис
је водила грешан живот, али када је прихватила Христа на начин како јој је
представљен, она се у ствари променила – од тога да је престала да се шминка,
почела да носи сукње и пушта косу, до озбиљнијих промена које се тичу
стабилности њеног брачног живота и редовног присуствовања богослужењима. Током
времена које је провела у затвору, почела је да проучава Библију са другим
затвореницима, што наставља да чини са њима и тренутно када је (бар за сада)
слободна жена. То коренито покајање дало јој је моралну снагу да уради то шта
је урадила. Ми треба да испитамо наше животе и дела и заиста размотримо да ли
живимо за своје спасење и добро оних око нас, или смо на себичном и осуђујућем
путу мањег отпора. Чак иако наше жртве и патње не спасу ову нацију, бар ће нам
савест бити мирна и нећемо стати пред Господа постиђени као издајници Његових
Светих Заповести, нити ћемо бити осуђени од будућих генерација као сарадници у
стварању друштва пакла и ноћних мора у којем морају да живе. Ови људи и они
који их подржавају можда имају другачији изглед и оружје од Турака, али су
њихови „укуси“ врло слични, као и њихова немилосрдност, а они су на нашим вратима.
Клетва светог Лазара нас позива на борбу.
Монахиња Екатерина Ален
Манастир Утешитељево
Нема коментара:
Постави коментар