ПОГЛЕД КРОЗ МИКУЉСКУ КЉУЧАОНИЦУ

Време, вечито недостижни показатељ наше непрестане трке за њим, јури неумитном брзином. Дани пролазе, нижу се један за другим као какав ланчић састављен од стаклених перлица које можеш једним несмотреним покретом у прах претворити. Живот нам пролази у непрестаној чежњи да достигнемо ВРЕМЕ , и умор који нас сустиже а да тога нисмо ни свесни јесте умор од  трке чији је циљ освојити време, али трке узалудне и унапред изгубљене, јер време за којим трчимо ( да не кажем каскамо ) јесте време ужурбаности и заборавности, јесте време претечи антихристових, који сасвим извесно обузимају целог човека, јер им он добровољно хрли у паклени загрљај. Вођен овом или оном страшћу, он пристаје на све компромисе са њима и изговара се пред својом, скоро угушеном савешћу, изношењем гомиле доказа о својој немоћи и слабости.
Следствено томе, само по себи намеће се питање : Зар и ми,  Православни Хришћани, жудимо и журимо за овим временом, временом антихриста и његових претеча и следбеника? Зар смо се и ми утопили у овај свет, или боље рећи, зар смо се и ми предали сасвим добровољно овом свету, мада говоримо да нисмо од овога света ? Не износимо ли и ми пред лицем наше тужне савести јадне доказе о нашој немогућности да се одупремо духу овога времена?  Тужно је прихватити потврдан одговор на ово питање, али он је наша реалност. То смо ми. Савремени Православни Хришћани. Не могу да се отргнем громким речима из Откровења Св. Јована Богослова :
 '' Знам дјела твоја, имаш име да си жив, а мртав си! Прени се и бди... јер не нађох твоја дјела да су савршена пред Богом мојим. Памти дакле, како си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не бидеш бдио, доћи ћу ти као лопов, и нећеш знати у који час ћу доћи на те. '' ( Откр. 3: 1 – 3 ) Не односе ли се ове речи управо на нас, не говоре ли оне  о нашој, на жалост врло извесној будућности?
Шта ме је навело да пишем текст оваквог садржаја ? Управо наша будућност, које се врло плашим.
Живот савременог човека, односно хришћанина, посматран кроз микуљску кључаоницу  као кроз какав дурбин,  постаје огољен од свих лажи под којима се крије и човек бива приморан да призна себи ко је, ма колико то болело његову сујету. Није лако признати себи сву испразност досадашњег живота, јер човек увек жели да оствари овај или онај циљ, жели да достигне '' успех '' у овом животу, али је тешко признати себи да смо целог свог живота, у ствари циљали на супротну страну и трпели поразе, док нам се чинило да су то победе.  Није лако ставити пред себе сваки изговор због којег се нисмо обраћали Богу,  сваки компромис који смо склопили са светом, сваку мисао, сваку жељу, свако дело, сваку реч... који су били у сасвим супротном духу од духа Православља, а којих је заиста много, премного.
Испитивање своје савести је врло озбиљан и одговоран задатак. Бити искрен према самом себи и признати свој пад  данашњем сујетном и раслабљеном човеку равно је чуду Божијем. Некада основно дело Хришћана сада се посматра као нешто за нас немогуће и просто је сулудо упустити се у такав '' подвиг ''. Зато само разговарамо о подвизима Преподобних отаца и матера, и дивимо се њиховој узвишености али да сами подражавамо њихово делање, или да макар усвојимо њихове идеале, у себи за то не налазимо снаге. Радије се препуштамо духу овога времена који немилосрдно меље сваку идеју о високим хришћанским идеалима, о ангелоподобном  животу кроз испуњавање Јеванђељских заповести..На жалост, ми радије остајемо да лежимо у блату својих грехова и сву узвишеност хришћанског живота свoдимо на ниво симпатичне руске бајке, која се данас никако не може остварити. И тако нам пролазе дани у небризи за наше спасење и мада имамо име да смо живи, духом смо давно умрли.
Живот проведен у манастиру пружа човеку могућност да увиди своју грешност, што даље подразумева труд на исправљању самог себе. Тек у манастирској заједници може се сагледати потпуна искривљеност наших погледа на реалност у којој живимо, сви наши неприкосновени ставови у одбрани себе и своје сујете бивају оборени, наша недодирљива личност бива згажена а мали хришћанин унутар нас тек тада почиње да плаче и расте. Наравно, све ово јесте тако уколико у нама постоји јасна слика због чега смо дошли у манастир и који је циљ нашег боравка у њему. Уколико нисмо изричити у томе, тешко да ћемо моћи понети благи јарам Христов, јер непристајањем на логику која није од овога света, ми преузимамо тешко бреме света под којим нам ноге клецају и дрхте.
Бити монах  велико је достојанство и част. Господ нас је изабрао не зато што смо бољи од других људи, већ напротив, видећи нашу слабост да се одупремо духу овога времена, склонио нас је у мирно пристаниште где не витлају љуте буре света који у злу лежи. Борба коју водимо за спасење своје душе није нимало лака нити безазлена. Ипак, у односу на борбу коју имају људи који свој живот проводе у свету јесте доста олакшана самим испуњавањем манастирских правила која су типиком одређена. Чувањем и строгим испуњавањем благослова, монаху је немогуће да доживи велике падове уколико има искрену исповест, а што подразумева стражење над собом и својим помислима. Ми смо изабрали пут којим се ређе иде, узак је и тесан, посут  оштрим трњем наше сујете и закрчен густим шипражјем гордости, ипак мали трачак светлости Христове допире до нас кроз духовну мати којој свакодневно исповедамо своје помисли и која неуморно бди над нама. Монаху је пут доста олакшан уколико се потпуно предао духовном старатељству своје ( у нашем случају ) игуманије, јер она води битку за нас а ми јој сарађујемо. И тако се савршава дело спасења наших душа, кроз духовну мати која живот свој полаже за овце своје.

Многи нас питају и многим људима није јасно због чега смо изабрале да живимо на тако удаљеном месту, где у пречнику од 50 км нема ниједног становника, где не можеш доћи обичним возилом, где су услови живота доста отежани, без струје, воде, телефона...Где су временске прилике јако непредвидиве, удари ветрова који достижу невероватну брзину нарочито у зимским месецима, многима није јасно како можемо живети током  зимског периода ( а што је у просеку 5месеци ) одсечени од света због снежних падавина које тада постају непремостиве..Шта ако се тешко разболимо, шта ако паднемо, сломимо руку, ногу...немогуће је тада отићи до лекара, набавити неки лек,  како у тим случајевима припремити себе да се у потпуности предамо у руке Божије? Јер ништа  друго и не преостаје...
Управо у томе се и састоји циљ нашег боравка на земљи. У потпуном предавању себе у руке нашег Створитеља, без резерве. Цео живот наш на земљи јесте једна вежбаоница у којој се вежбамо како да остваримо тај циљ. Јер тај тренутак ће неминовно, свакоме од нас једнога часа доћи, тренутак када ћемо предати душу своју, и да ли ћемо тада бити спремни да кажемо : '' у руке Твоје Господе, предајем дух свој '' ? У микуљској вежбаоници све је подређено том циљу. Подвигом се надамо доћи до циља, Божијом помоћу. Новостјенички манастир је познат по свом подвижничком настројењу, али то не подразумева само спољашње испуњавање форме, већ духовно делање које свако од нас у свом срцу мора усвојити. А када у себи имамо јасан циљ, онда ни подвиг није тежак.

 Манастирски живот је тврђава у којој налазе уточиште сви они којима је живот у свету постао претежак и који немају снаге да се одупру духу овог времена. Он пружа утеху и заштиту свима онима који су изранављени грехом и светом који у злу лежи. Ретки су духовни горостаси који могу издржати на светској ветрометини те љуте ударце и шибања. Својевремено, када смо се тек биле доселиле на ово Свето место, послале смо Владики Акакију поруку, тадашњем јеромонаху, о временским (не)приликама на Микуљу и ветру који је дувао незамисливом брзином, јер је  за нас тада то било сасвим ново искуство.  Његов одговор је гласио : '' Колико год је суров, страшан и неподношљив Микуљски ветар, он је ипак у поређењу са демонском, смрадном, преиспуњеном греховном прљавштвином и страстима – ветруштином света овога, само умилни поветарац или чак ветар – заветрина. Заветрина од смртоносне ветруштине светске. Свети Микуљски ветар – заветрина вам је дат да никада не заборавите ону светску ветруштину која вечну смрт носи и од које вас он заклања.''  
Живећи тихо и не обазирући се на спољашњи ветар, у нашој милој заветрини све је мирно и спокојно, осим када снажни, унутрашњи ветар  покрену наше страсти. Трудимо се да га обуздамо постом, молитвом, смиравањем и понизношћу пред другима и осталим монашким добродетељима. Труд на задобијању молитве и хришћанских врлина, а са друге стране  одбацивања грешних навика старог човека наша су главна занимања. Достизањем успеха у макар једној добродетељи, Божијом помоћу, велико је дело за нас раслабљене. Ипак, само наше настројење срца да желимо да се мењамо и кајемо због свог досадашњег немарног живота, умилостивљава Господа да нам помогне и учини могућим оно што је за наше ништавне снаге немогуће.
 Ако погледате својим срцем са оне стране врата Микуљске кључаонице, видећете један сасвим други живот који се одвија у овоме свету али није од овога света. Уколико се пажљивије загледате видећете да је логика монаштва сасвим супротна од светске логике на коју сте навикли, схватићете да такав живот захтева пуно одрицања, и да су та одрицања тешка и болна, јер се тражи од нас да се одрекнемо света са којим смо се  чврсто спојили.  На крају, кад сасвим спознате дубину хришћанства и монаштва схватићете да се и од вас исто тражи, да одбаците од себе свет који је окупирао ваше душе и да се заједно супротставимо свим силама духу овога времена. Једино тако могуће нам је опстати у заједници и у сили Духа Светога, који нам даје снаге да истрајемо у борби против греха и света у себи.
На вама је са које ћете стране кључаонице посматрати свет или ћете склопити очи и наставити живот као до сада...
Ваше сестре из заветрине