понедељак, 09. јун 2014.

СХИИГУМАНИЈА ТЕОДОРА ЛЕСНИНСКА

Схиигуманија Теодора Леснинска са њеном будућом наследницом монахињом Магдалином Грабе
Схиигуманија Теодора (у свету кнегиња Нина Николајевна Лвова), родила се у Хабаровску (Далеки исток Русије) 29. Марта 1893. Године, у породици Николаја Тумковског, који је у то време био управник Канцеларије Сибирског округа. Породица се времениом преселила у Кијевску губернију, где је Нина Николајевна завршила виши женски курс у Кијеву. 1914.учествовала је у рату као милосрдна сестра. У време грађанског рата удала се за кнеза Константина Лвова и учествовала је заједно са њим у акцијама Беле Армије против Бољшевика. Осам месеци по свадби кнез Лвов је на фронту умро од тифуса. Нина Николајевна је заједно са Белом Армијом емигрирала из Русије у Краљевину Југославију.
Деветог марта 1928. године, по благослову Митрополита Антонија, Нина Николајевна је примљена у Леснински манастир, који се тада налазио у Хопову, на Фрушкој Гори. Тамо је после неког времена примила постриг са именом Теодора. Без обзира на све тешкоће емигрантског живота у Србији, леснинским сестрама је пошло за руком да поново успоставе неке из својих традиција. 1920. године у манастиру Хопово је отворен дом за сирочад. Монахиња Теодора је управљала овим домом у Хопову и довела га до стања потпуног процвата. Деца су била здрава и срећна, и за време њеног управљања ни једно дете није умрло. За 20 година кроз љубвеобилне руке хоповско-леснинских сестара прошло је више од 500 деце.
Потребно је нагласити, да се Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, позивајући леснинске монахиње у Србију, надао на помоћ обнављања женског монаштва у Србији, које је исчезнуло за врме турске окупације.
Долазак Леснинског манастира за Србију је имао огроман значај. Највише због тога што је у Србији женско монаштво изумрло.
Последњих неколико векова у Србији није било ни једеног женског манастира, и срби су почели сматрати да је то сасвим нормална појава. Често се могло на ту тему чути: „Наше српскиње су неспособне за монаштво“. Али Божији промисао је оваква убеђења оповргао, српско монаштво се уз помоћ леснинског сестринства изнова обновило.
Манастир Хопово је брзо постао центром духовног живота у Србији. Манастир је почео привлачити ходочаснике, ка њему је похрлила српска и руска омладина. Од 1920. до 1941. године заслугом леснинских монахиња „одројило се“ из Хопова преко тридесет нових монашких обитељи, односно обновљено је женско монаштво у више од тридесет манастира! Зато се манастир Лесна са правом сматра обновитељем српског монаштва.
Пошто је имала слух и предиван глас, монахиња Теодора је у храму појала и читала за певницом. Такође се са осталим монахињама трудила и на осталим манастирским послушањима. Још до свог доласка у манастир, а касније и као монахиња, мати Теодора се користила духовним наставништвом Митрополита Антонија Храповицког, а такође и Миљковског игумана архимандрита Амвросија, а била је и веома духовно блиска са познатим светогорским духовником архимандритом Кириком. Он ју је постригао у схиму.
У време Другог светског рата Хопово је потпало под окупациону зону хрватских усташа који су сестринство угњетавали а манастирска добра до крајњих граница експлоатисали.  
Године 1943. немачке власти су са циљем заштите од Титових партизана који су запалили манастир Хопово монахиње евакуисали у Београд.
Приликом успостављања комунистичког режима у Југославији Леснински манастир је под великим притиском и због слабости тадашње игуманије Нине прешао под духовну власт Московске Патријаршије. Радило се на томе да се цело сестринство пресели у Совјетски Савез. Сергијански патријарх Алексеј I планирао је да их насели у Новодевички манастир. 
Око леснинских сестара се водила борба. Руски Загранични Архијереји су уз помоћ американаца  организовали бесплатан прелазак у Америку али је игуманија Нина одбила те понуде уз одговор да она припада Московској јурисдикцији и због тога не може бити ни речи о преласку ка онима који су се отцепили од „Мајке-Цркве“.
Једанастог марта 1949. године игуманија Нина се упокојила, а на њено место је изабрана ревносна и храбра игуманија Теодора Лвова. Игуманија Теодора одмах враћа манастир под јурисдикцију Руске Заграничне Цркве и уз велике потешкоће око добијања виза уз помоћ епископа Руске Заграничне Цркве Натанаила Бечког и Аустријског успева да издејствује прелазак целог сестринства у Француску.
Игуманија Теодора са о. Никандром и леснинским сестринством пред само напуштање комунистичког Београда и прелазак у Француску
У Француској су нашле смештај у згради бивше католичке богословије у селу Фурке, које се налазило на 17 километара од Париза. Средином шесдесетих уз помоћ светитеља Јована шангајског сестринство је прешло на друго место – у село Провемон, где се и данас налазе.

Игуманија Теодора је била права монахиња, према себи строга, а према другима милосрдна и правична. Она је успела да у Леснинској обитељи сачува, како под комунистима у Београду тако и у слободној Француској, најбоље традиције руског манастира: свакодневне службе и молитве, рад при манастирским послушањима, љубазност ка многобројиним ходочасницима и као и указивање помоћи сиромашнима и страдалницима. Све сестре, како старе, тако и новопридошле, подстакнуте великом љубављу ка својој игуманији, поштовали су је и она је у потпуности уживала њихово поверење. У време њеног игуманства у манастиру су служили епископ Леонтије Чилеански, епископ Натанаил Бечки, свети Јован шангајски, архиепископ Антоније Женевски и светитељ Филарет. У току своје дуге и тешке болести Игуманија Теодора је била пример трпљења и кротости како за све сестре тако и за ходочаснике манастира. Често се причешћивала. Без обзира на велики труд доктора и сестара, болест се све више погоршавала тако да се навече, 21. децембра 1976. игуманија Теодора упокојила пре тога се причестивши окружена целокупним сестринством. Иако су срца свих била пуна велике жалости, сви су осећали да је она удостојена Царства Небеског и да је манастир добио своју нову небеску молитвеницу. Парастос је одслужио архиепископ Антоније Женевски уз саслуживање мноштва клира. За нову игуманију изабрана је њена духовна кћи и верна помоћница монахиња Магдалина Грабе.

Игуманија Теодора, мати Магдалина Грабе и мати Флавијана леснински иконописац

Игуманија Теодора, архиепископ Антоније Женевски и светитељ Филарет
иза светог Филарета у белом апостолнику данашња леснинска игуманија мати Макрина

Нема коментара: