Наш духовни отац постао је Владика Српски

Архијереји Руске Истински Православне Цркве са новохиротонисаним епископом Акакијем

Драги наши пријатељи у Христу, браћо и сестре, молимо за опроштај због овако дугог кашњења текста о нашем ходочашћу у манстир Лесна, ради хиротоније нашег Српског Владике преосвећеног Акакија. Због тежине и бројности обавеза овај задатак је одложен али никако не и заборављен. Детаљним приповедањем покушали смо дочарати узвишеност и суштински значај овог догађаја. Ипак нисмо могли изоставити ништа, јер сваки детаљ је преиспуњен силом и смислом у односу на оно што се збивало. Сматрали смо да овај историјски догађај захтева и исцрпан извештај. Са великим усрђем желимо да вам представимо како је све то протекло, да вам пренесемо делић благодати и љубави које су грејале наша срца за то време као и силе чудесног покрова Мајке Божије, Која је све то устројила на добро.

  

Ово је повест, не само о нашем ходочашћу у славни и историјски манастир посвећен Мајци Божијој, Лесна, у Француској, него пре свега повест о најважнијем и најсветијем догађају за нас Србе у последњих више од пола века. Ово је повест о првој канонској хиротонији српског истински православног епископа од времена пада Српске Цркве у крваве и зверске руке екуменизма и комуниста, повест о Цркви удови која после 60 година опет постаје невеста. Започели бисмо са владикама - архијерејима Руске Истински Православне Цркве који су своје преосвећене руке положили на главу новог, дуго чеканог епископа српског. Не зато што владике, као највиши степен црквене јерархије, заузимају самим тим и првенство, већ зато што ови руски архијереји стоје на заиста завидној духовној висини и  сусрет са њима раван је сусрету са светињама, јер верно чувају и представљају лик Христов на земљи. И најкраће време проведено са њима или у њиховој близини буди у човеку све божанско, заспало од светске учмалости, и жељу за подражавањем њиховог смиреног и радосног хришћанског живота. Њихово јединство, међусобно једномислије у свему, до најситнијих детаља, њихов спокој, складно делање и видно узајамно поштовање, задивљујуће је, с обзиром да сва тројица епископа живе веома далеко један од другог, и ретки су овакви тренуци њиховог литургијског саслуживања, што такође наводи на јасно сагледавање дејствовања међу њима Руке Божије-Духа Светога.

Архијереји Руске Истински Православне Цркве

Када смо пристигли у манастир Лесна, 09.08.2011. (по новом календару) око 14 часова, после тридесетак сати путовања аутобусом из Србије, сазнали смо да су сва три архијереја РИПЦ већ ту: архиепископ Тихон, архиепископ Вењамин и владика Гермоген. Наравно, и отац (сада владика) Акакије је већ рано ујутру пристигао колима са нашом мати игуманијом Ефросинијом и још једном монахињом. Веома срдачно смо примљени, нас преко двадесет поклоника из Србије. Ручак је већ чекао, такође и брижљиво, сестриснким рукама спремљене собе и келије за нас. Колико само љубави и стрпљења су нам указале сестре ове свете обитељи са својом игуманијом матушком Макрином. Требало се побринути о толиком народу, деци, монаштву, клиру... Били смо гошћени изврсном манастирском кухињом и усрдним служењем око трпезе, топлим сестринским осмесима и пријатном и срдачном речју. Чинило се да бдију над нама! Њихово искрено гостољубље нас је више од свега окрепило, развила су се веома лепа пријатељства у Христу, а радост због напретка наше Српске Цркве, удвостручена је њиховом личном радошћу због нас и Цркве Христове. Касније, у току боравка у манастиру, ми смо им веома радо помагали у кухињи, а братија у другим пословима, како бисмо што више времена проводили са овим простим рајским душама.

Радовао нас је сусрет са свима, а посебно са леснинском сестром, послушницом Екатерином, званом Катја, која нас је и раније када смо долазили увек тешила својим поукама, прозорљивим саветима и веома привлачним јуродивим понашањем. Она је блиско чадо светитеља Јована Шангајског од свог најранијег детињства. Са њим је провела велики део свога живота, сам он ју је довео у манастир Лесна, и по великом послушању према светитељу Јовану она живи овде преко педесет година, никада не напуштајући манастир. Катја нам увек топло саветује да се молимо њему јер каже да је он чудотворац овог последњег доба, и она је сигурна у његово свето заступништво и помоћ. Према нама је и раније када смо посећивали Лесну показивала отвореност и приврженост, на свој начиин. Пре две године, боравили смо у манстиру Лесна приликом канонизације преподобне матере наше Екатерине Леснинске. Иако смо знали да сестра Катја никада ништа неради случајно и неком грешком, већ све има свој дубоки смисао, зачудило нас је што је упорно простирала владичански орлец (округло платно са симболима орла и града који се иначе поставља само на место у црвки где ће стајати владика) испред тадашњег јеромонаха Акакија, док још није било помена о његовој хиротонији. Једном, двапут па још много пута она је то упорно чинила, иако је он избегавао и заобилазио постављене орлеце...она се није љутила, али је наставила да то чини за све време Владичиног тадашњег боравка у Лесни... схватили смо да ни то није случајно... она је већ тада знала да ће он постати владика.

Св Јован Шангајски са верном прислужницом Катјом

Сестра Катја са орлецима на архијерејској служби

Убрзо, после кратког одмора, сусрели смо се са лесниснском црквом. Већина нас, Срба, скоро никада није ни било на богослужењу у већем, „правом“ храму, тако да смо треперели од узбуђења и захвалности Богу чега смо удостојени, не верујући ни сами где смо се нашли, тако неочекивано, али ипак дуго прижељкивано! Неколико векова стара црква, широка, висока и дугачка и више је него импресивна за нас навикле на катакомбне, ограничене и скучене услове. У великом дрвеном постољу, пред самим олтаром, смештена је чудотворна икона леснинске Мајке Божије. Тајанствено и мистично посредништво Пресвете Богородице преко Њене чудотворне иконе на сваку душу немогуће је описати речима. То једноставно свако мора да осети ко јој прилази. Цело биће се изненада потересе пред њеном божанском величином. Саме од себе из срца се пред њом изливају све молитве и све боли, и сигурно свако разуме да она све прима, да излива милосрђе и благослов Божији на душу (али тако је све то тајанствено). И опет срце пожели изнова да јој приђе, да јој се клања, да је умољава, можда би се најрадије човек само скупио у њеном подножју и ту тако остао дуго, дуго, док Мајка Божија нежно милује и исцељује душу оболелу од греха. Ова икона није насликана, сама Мајка Божија из превелике љубави према роду људском, утиснула је свој лик у камену који се обрео на дрвету крушке пре неколико векова, и сада је она ту да чува православни род. Монахиње је свако вече из главног храма уз појање преносе у параклис, домаћу цркву, која се налази у самом конаку, тако да је Мајка Божија стално уз њих. Леснинска црква, као и параклис, чувају велики број честица моштију (преко 100) разних светитеља, веома познатих и прослављених као и мање знаних, доста вредних и значајних сликаних икона. Имали смо времена да се полако поклонимо свим светињама ове свете обитељи, молећи се угодницима Божијим за посредништво у овом, за нас најважнијем моменту, са страхом, као недостојни, благодарећи Богу, незаборављајући због чега смо ту и шта се има савршити.

 Хиротонија нашег духовног оца и оснивача Српске Истински Православне Цркве у последњих 15 година, заказана је за 12.08. –спомен свете Ангелине српске, на предлог настојатељице ове свете обитељи монахиње Ефросиније, која је видно сво старање стрпљиво, с радошћу уложила како би се овај чин достојно испратио. У манастиру Лесна посебно се прославља преподобна матер Ангелина српска, што су монахиње наследиле из манaстира Хопово у Србији, где је ова светитељка посебно слављена као мајка ктитора овог манастира, светитеља Максима. У манстиру Хопово избегло из Русије, лесниско сестринство нашло је уточиште пуних 30 година. Радовало нас је то што смо сазнали да је игуманија леснинска, мати Макрина, чим смо је упитали да хиротонија буде обављена у њиховом манастиру, одмах и веома радо то благословила, рекавши нам да је то част и велики благослов за њих. Тих дана на црквеним богослужењима, у разговорима, као и у самоћи, сви смо се припремали и трудили да узрастемо на висину овог светог часа, где се Господ смиловао на многонапаћену обезглављену Српску Цркву и њен народ. Ово време било нам је дато да се концентришемо на озбиљност  и величину благодати коју Господ има спустити на нашу Цркву и на нашег Владику, како бисмо своја срца која су сва ту била окупљена зарад једног циља, отворили за један (сасвим нови) употпуњен црквени живот, кроз жртву која је неминована за свакога који носи крст свој, а мислимо на исповедништво за сада немногобројне Српске Истинске Православне Цркве. 

Већину времена проводили смо у храму, јер браћа и сестре Руси, посвећују највећу пажњу и усрђе црквеном богослужењу. Они су се потпуно сродили са црквеним животом. За нас су били учитељи благочешћа и побожности. Њихово предано служење, усредсређене, дубоко побожне молитве оставиле су на нас дубок утисак и ново духовно искуство. Пун круг богослужења у оваквом благољепију, за нас српске поклонике, била је велика утеха и подршка. Умилно појање монахиња леснинских јесте лествица, која води од низине слабости до највиших духовних висина. У њиховој молитвеној песми уткана је сва њихова жртва и свакодневно самоодрицање у подвигу очувања овог манастира, који одликује чврста вера и љубав према Богу и ближњима. Време између богослужења користили смо у веома пријатном и побожном дружењу са руским паломницима, свештенством, монаштвом, радујући се и славећи Бога, јер сви окупљени живе прилично удаљено и осамљено. Како је велика и надахњујућа сила јединства и јединомислија, заиста је Црква Христова једна и саборна, и сва сила речи Божијих се испуњава на делу. Питамо се да ли је Господ још игде на свету створио два народа као руски и српски, толико блиске и једномислене, а толико различите да се те разлике савршено надопуњују, где је узајамна (просто) потреба да се угоди и све жртвује за своју браћу и сестре у Христу.

Истовремено монахиње, искусне у црквеном животу, поучавале су нас шта и како ваља чинити у пратњи новог епископа, у богослужбеном животу такође и у свакодневници. Пажљиво су припремале одежде за новог епископа и све што је потребно у оваквој прилици. Нови српски владика добија на дар од лесниснког сестринства комплетну архијерејску одежду блаженопочившег епископа Серафима, који је живео и упокојио се ту у манастиру Лесна. Он је још као веома млад мирјанин, дочекао леснинске сестре на железничкој станици у Паризу, када су оне пред комунистима и екуменистима избегле, тј. протеране су из Србије. Од тада, он их није напуштао и усрдно им је помагао. Ту, на манастирском гробљу је и сахрањен. Такође су монахиње леснинске припремиле за Српског Владику панагију и архијерејски крст, који су део њихове вредне музејске ризнице; питали смо се који их је све архијереј Руске заграничне Цркве, можда и светитељ носио. 

По благослову архиепископа Тихона, у среду, 10.08. 2011, ради прислуживања на самој хиротонији, стигао је из далеке Одесе, јеромонах Поликарп, чувар чудотворне благоухајуће копије мироточиве иконе Иверске Пресвете Богородице. Како људским језиком описати човека којег је Мајка Божија изабрала за свог чувара? Свака реч би умањила његову ангелолику појаву, просто, то је небеска доброта. 

Јеромонах Поликарп са благоухајућом иконом Иверске Мајке Божије

Задивљујући је страх Божији с којим он чува чудотворну икону, никада је не остављајући, и усрђе са којим јој се поклања сваки пут као први. Од тога дана почели смо сви заједно свакодневно у храму певати акатист Иверској икони Мајке Божије, и песме у њену част и славу, која нас је присутвом своје две чудотворне иконе и више него тешила и бодрила, показујући јасно вољу Господњу и Њен свети покров на овом месту. Ову чудотворну копију Иверске мироточиве иконе Мајке Божије, по посебном унутрашњем призиву насликао је иконописац, брат Јосиф Муњоз, решивши да је преда Русији, у коју никада није донешена оргинална икона. Када је икона била готова и стављена у стари рам оргиналане иконе, у сну му се јавио духовни отац, архиепископ Леонтије Чилеански и рекао да икону преда стубу Истинске Цркве – блаженопочившем архиепископу Лазару. Цело виђење било је пропраћено потврдним знамењем. Брат Јосиф је тако и поступио, архиепископ Лазар са паством ју је радосно примио и од тада она чува и крепи Руску Истински Православну Цркву у ово страшно време. Брат Јосиф је мученички скончао, оргиналана икона је нестала када се РПЦЗ зближила са светским православљем, а благоухајућа копија је остала као једино светило Истинске Цркве. Наследник архиепископа Лазара је данашњи архиепископ Тихон, а чувар иконе је духовни син архиепископа Лазара – јеромонах Поликарп. Брат Јосиф је осликао и иконостас у параклису лесниског манастира.

Некако истовремено сазнајемо да делегација из Лесне, коју чине владика Гермоген, протопрезвитер Виктор Мелехов и наш отац Акакије, одлази за Грчку. Још једном ће се састати са архиепископом ИПЦГ Калиником, још једном ће разговарати о предстојећој хиротонији, да ли ће и они дати своје учешће у томе, не знамо... за нас је најпотресније што се хиротонија одлаже. Али уздамо се у покров Пресвете Богородице који је сада скоро опипљив. Она  нас већ сасвим видно укрепљује и показује да сама брине о свему што се дешава, од најмањих ситница па до најузвишенијих ствари.

Ми који смо остали у манастиру Лесна, чекајући да се врати делегација из Грчке, скупили смо се у храму, усрдније него икад молећи се, са надом и вером да се хиротонија више неће одлагати, да никаква сила вражија неће стати на пут препорода наше Српске Цркве. Служено је архијерејско свеноћно бденије и света Литургија у част преподобне матере наше Ангелине, чији се делић моштију налази у овој светињи. Наши домаћини су нас толико охрабрили и духовно напојили кроз велелепно торжествено прослављање српске светитељке, да смо се питали прославља ли ко у Србији овако узвишено и предано свету Ангелину, која је прва међу познатим Србима затражила државну и црквену помоћ од браће Руса. Многи Срби су се причестили. Дирљива је за наша рањена српска срца њихова очинска и сестринска љубав и пажња према нама недостојнима. Сутрадан за свечаном трпезом у манастирској трпезарији читано је житије светитељке на српском језику.

Делегација се вратила из Грчке на сам дан Свете Ангелине. Хиротонија се одложила, и због прослављања предстојећег празника Часног Крста и  светих Макавеја, као и почетка Успенског поста некако је природно, премештена на дан светог првомученика и архиђакона Стефана, чесна слава српских краљева благородне лозе Немањића и такође крсна слава нашег духовног оца-Владике Акакија. Знамо како је свети Првомученик, млади Стефан љуто страдао благосиљајући у лице непријатеље и молећи се искрено за њих. Застрашила нас је подударност, јер прећутно сви знамо какав крст следује духовном вођи српског народа у ово време свеотпадништва, када је више непријатеља него добронамерних, али се радујемо знајући да су радости веће што су страдања тежа. Благослов светог Стефана да буде са нашим Владиком како би га упутио на сваку мудрост при предстојећим одлукама.

За празник Часнога Крста, саслуживали су сви присутни архијереји, свештеници и чтечеви. Олтар је био препун клира, у најлепшим одеждама са савршеним кретањем у црквеном благољепију и појању. Били смо затечени, не престајући да се дивимо торжествености, лепоти одежда и служби са толико клира где је све у савршеном реду и поретку, а ипак тако све природно и опуштено, да је душа сама просто приморана да се моли, благодари и упија сву благодат коју грешном човеку пружа богоспасавајућа Црква Христова. А сузе радости, али и туге, јер ово неможе да потраје вечно, не престају да се лију све време из присутних душа. 

Торжествена служба клира СИПЦ и РИПЦ уз умилно појање леснинских монахиња

Празник над празницима за наше душе, док трепет у нама расте у ишчекивању предстојећег догађаја. Да ли ће Господ заиста до краја показати и остварити своју милост на нама, и нећемо ли ваљда својом недостојношћу спречити испружену десницу Божију којом Он васкрсава измучену Србију.

Хиротонија - одевање створења Божијег у Лице самога Христа, ради пуноте непогрешивог вођења верних у Истинитој Православној Цркви ка вечном спасењу. Само по себи узвишеније и не може бити, али сада смо сведоци једног за нас још значајнијег догађаја. Наш духовни отац који је нас верне Србе, остављене тако дуго без Тајни Цркве Христове и који борависмо у тами пола века, одгајио у црквеном благочестивом и монашком животу, нахранио Светим Тајнама, да можемо духовно прогледати и живети за Христа, он сада постаје законита глава и женик  наше одавно рањене и дуго обудовеле Српске Цркве. На његову смирену главу излива се изобилно благодат Духа Светога – царујућег у Цркви Христовој кроз све векове. Прима власт да дејствује али и снагу да поднесе сва страдања која га на овом крстоносном путу чекају. Свесни смо да је изабран од Бога као наследник духовне силе тамо где се она зауставила - код наших славних исповедника и мученика овога века: светог Владике Николаја, патријарха српских Варнаве, Гаврила, Јоаникија... и других славних Срба, наших храбрих и одлучних јунака јереја, монаха, лаика... који напунише Небесну Србију страдајући за Истиниту Веру Православну и своје отачаство. Знамо да је и њихов благослов сада са нама, са ово мало хришћана који увидеше где да утоле глад духовну, да се баш овде остварују њихове молитве и жеље да Српску Цркву, до тада силну исповедницу, сачувају и одвоје од крила отпадника и издајника... али Воља Божија је благоизволела да Србију прво овенча миомирисним венцем мучеништва и да одвоји кукољ од чистога жита.

У недељу, 14.08. на почетку самог Богородичиног поста, обављено је наречење новог српског епископа. Јеросхимонаха Акакија, у монашкој мандији, пани и епитрахиљу из олтара извели су протопрезвитер Виктор Мелехов и ђакон Аполос, и привели тројици епископа Руске Истински Православне Црквке, архиепископу Тихону, архиепископу Вењамину и владики Гермогену, који су стајали на солеји окренути ка истоку. Тада су читали молитве Царју Небесни, Оче наш... и све редом призивајући Духа Светога. Будући Владика је на руском језику изговорио за ту прилику уобичајено слово на наречење, између осталог о почетку своје побожности и трагања за Истинским Православљем и очувању истог у својој отаџбини, као и израз радости и страха који су истовремено присутни у његовом срцу ради примања овог узвишеног чина, који и јесте нераздвојни спој љубави према Богу и ближњима, праћен самораспињањем.

Наречење за епископа Ресавско Шумадијског...

 После тога је званично прочитано наречење да Сабор епископа Руске Истински Православне Цркве рукополаже јеросхимонха Акакија у Епископа богоспасавајућег града Деспотовца, за Ресавско-шумадијску област. Верујемо да то и јесте васкрсење Православне Србије, која након дугих деценија стењања у мраку екуменизма и духовној глади и жеђи светотајинској, опет добија пуноту црквене јерархије. Жао нам је што овако узвишени догађај настојимо уопште описати речима и тако умањити сву његову за наш ум непојмљиву величину и значај.

Ујутру, у понедељак, 15.08.2011. отпочела је свечана архијерејска литургија са хиротонијом. Ту су сви архијереји, сви свештеници, чтечеви, свећеносци... леснинске монахиње, умилни појци, и наша срца отворена и жељна ове благодати која се изобилно осећа и излива на присутне. Сама ова служба и чин хиротоније, не може се детаљно описати јер су осећања превирала не могавши јасно да прате ток дешавања, а огромна благодат која се спустила, изменила је сваки реалан осећај за простор и време. На самом почетку чина, тадашњег јеромонаха Акакија извели су из олтара свештеник Виктор Мелехов и јеромонах Поликарп, чувар чудотворне иконе, и привели тројици Руских архијереја, који су га по протоколу самог чина хиротоније, питали како верује, тј. како веру исповеда. Прочитавши Симбол Вере изложио је тачно Православну Веру са свих седам Васељенских Сабора. Потом су га вратили у олтар, а хиротонија је настављена. Мати игуманија леснинска Макрина је нас, српске монахиње, сместила око слободне леве певнице, одмах до олатара, како бисмо што боље могле да пратимо хиротонију свог духовника. Посебно сам чин облачења новог епископа, када се црквом орило једнодушно и снажно АКСИОС!

Руски архијереји и клирици облаче новог епископа српског

 Када су сва тројица епископа положили своје свете руке на главу новог Владике који је клечао пред жртвеником наслањајући се главом на Часну Трпезу осетила се велика сила Божија, која се свих нас коснула, самим чином рукоположења нашег епископа. После тога архиепископ Тихон је, узевши за руку новорукоположеног епископа, на самим Царским Дверима окренуо и представио га верном народу изговарајући његову титулу- преосвећени Акакије, епископ Ресасвско- шумадијски. 

Милошћу Божијом епископ Ресавско-шумадијски преосвећени Акакије

Убрзо, у олтару леснинског храма, стајало је и служило Свету Литургију већ четири епископа. На крају овог чина примио је и жезал, а са њим власт и крст, давши при том многа обећања, као што приличи. Српски Владика је потом причестио све причаснике, а после свете Литургије уследила су честитања и поздрави радости, затим и свечана трпеза, за време које су деца организована од наших монахиња певала химне, руску и српску пред свим епископима, клиром и народом.

Српска и руска химна

 Цео овај свети дан провели смо сви на окупу, мирјани, монаси, свештеници, архијереји... пријатни духовни разговори, фотографисања, појање... У необавезном разговору са нама, српским монахињама, владика Вењамин нам је лепо предочио како се јасно пројавила Воља Божија у овом случају рукоположења нашег Владике, све је текло тако спокојно, мирно и радосно, уз присуство две чудотворне иконе Мајке Божије, Иверске и Леснинске, Која је сама све ово савршено уредила.

Наше сестринство са Владиком Вењамином

 Владика српски је овом приликом добио и изузетно вредне и драге дарове. Мати игуманија Макрина му је подарила, из манастирске ризнице стари влдичански штап, који су носили многи архијереји који су боравили у манастиру Лесна, између осталих светитељ Јован Шангајски чудотворац и светитељ Филарет. Епископ Саватије из Одесе, је по оцу Поликарпу послао архијерејску одежду, као лични поклон Владики.

 Добили смо велики, непроцењиви дар од Бога, са њим и силу ревности и обавезе да свој живот потпуно жртвујемо зарад вечног спасења и служења светој Цркве. Благодат и благослов Божији који је примио наш новорукоположени Владика излили су се и на нас, његову верну паству и духовну децу.

Новопросвећени Владика Акакије са Новостјеничким сестринством на дан хиротоније

Врло брзо уследио је и растанак, који је био толико потресан, колико су и ових неколико дана проведених у манастиру Лесна били дирљиво ван реалности, ван овога света и зла, како због саме величине догађаја, тако и по атмосфери и расположењу верних, где као да је постојало само једно исто стремљење у свима.

Одлазили смо у групама, неко аутобусом, неко колима или авионом, али све нас је ревносно са откривеном благоухајућом чудотворном иконом Иверске Мајке Божије, испраћао отац Поликарп, тако смирено, готово скривајући се иза иконе, као да и не постоји он сам, но само овај свети лик Мајке Божије. Било је тешко растати се од Ње, Која нас је снажним и интезивним благоухањем тешила свих ових дана.

Напустили смо манастир, и прва прилично дуга пауза била је у Паризу. Изашли смо на улице... невереоватно колико је приметан страни дух нама, који смо се напојили духом православља и правоживља, боравећи у срцу Русије овде у земљи страној, Француској. На лицима своје браће и сестара Срба, видимо исто што осећамо у себи; сви су дубоко задубљени у своја срца која су сада препуна умиљења и страха Божијег услед изобиља утисака са овог светог места, свако се закључао ту у своме срцу, не желећи да се отвара према овоме свету који у злу лежи. Са сетом напуштамо ове дивне људе и светињу, али ипак још више радости нас носи у нашу вољену Србију.

Преосвећени епископ Акакије, по уласку у Србију, пре свега, отишао је у манастир Милешеву да се поклони гробу светога Саве српског, оснивач Српске Цркве и великог покровитеља Србије и Срба. Његово свето заступништво да почива на новорукоположеном Епископу Српском!

Отпочели су и наши први дани у препорођеној Цркви. Наш манастир сада је постао владичански дом, и као да је и сам узрастао на ту величину владичанског достојанства. Чини се да све што се сада дешава у манастиру има посебан, директан Божији Покров. По Владичином повратку у наш манастир, све владичанске одежде, жезал, митру, дикирије... пажљиво смо припремили и сместили у олтар. Наставили смо детаљно проучавати српску праксу архијерејског богослужења, јер су сада све службе архијерејске и радосно настављамо службу Божију са нашим Владиком у пуноти Цркве.

Прва архијерејска служба у нашем манастиру

Нашем преосвећеном Владики и духовнику Акакију, желимо радосно и спасоносно старање за цркву Христову и поверену му паству, у усрдном живљењу и жртвовању за Христа и ближње.

АКСИОС!

АКСИОС!

АКСИОС!

На многаја љета наш Српски Владико!