Изненадна посета нашем манастиру владике РИПЦ Архиепископа Вењамина 03/16.10.2010.

Владика Вењамин са Новостјеничким монахињама на светковини Леснинског манастира
Сестре нису могле ни замислити да ће само неколико дана касније видети владику испод Микуљског Камена у Новостјеничком манастиру

Mанастирску јесењу кишну, блатњаву и магловиту свакодневницу прекинула је изненадна посета владике Руске ИПЦ - архиепископа Вењамина. Његов повратак са Леснинске светковине канонизације преподобне Екатерине Господ је и за самога владику ненадано усмерио преко Србије. Прво што нас је неочекивано обрадовало био је телефонски позив владике, који се нехотице обрео у Србији и то на аутопуту Београд – Ниш, случајно схвативши да се налази веома близу нашег манастира. Уз малу компликацију споразумевања прецизно смо му објасниле пут ка нама. Сам телефонски позив владике за нас Стјеничанке био је већ велики благослов, а кроз неколико часова смо биле спремне и да га лично угостимо у нашем манастиру.
Већина наших сестара још није познавала владику Вењамина, осим са фотографија и из приче. Знале смо да нам у посету долази неко заиста посебан, дугогодишњи исповедник вере православне, иначе, једини живи канонски епископ славне Руске Заграничне Цркве који је био члан Синода (хиротинисан за епископа 1990.г.) и који се није поколебао и издао завете приснопамјатних првојерараха РЗЦ – Антонија, Анастасија, Филарета и Виталија актом безбожне уније са екуменистичком и сергијанском Московском патријаршијом. Архијереј преиспуњен христоподражавајућом љубави што јасно одаје његов смирени, а у исто време непоколебиви изглед. Спокојна радост и благодарност Богу за такву утеху, помогле су нам да се у веома малом временском року у неколико брзих али промишљених корака припремимо за достојан дочек владике.

Владика Вењамин са ђаконом Виктором у дворишту манастира

Тога дана, очекивале смо и повратак у манастир наших сестара које су се враћале из Француске са Лесненске светковине, а које су авионом већ стигле у Србију. Наше тек допутовале сестре дочекале су Владику и његове сапутнике у Деспотовцу – предворју Кучајских планина. Испоставило се да наши неочекивани али драги гости поседују теренско возило, тако да су им сестре само показивале пут возећи испред њих, кроз планинске врлети, путем отежаним блатом и маглом, до самог Микуљског врха.

По традиционалном  српском обичају владики је одмах понуђено слатко

Тмурно јесење време вишедневна упорна киша која је путеве претворила у непроходне блатњаве каљуге са густом планинском маглом нису ни мало умањиле обострану радост ове посете. Уз уобичајену за дочек архијереја – звоњаву звона, појање; са - за нас највећом светињом - иконом св. Јована Крститеља у којој је уграђена честица његових чесних моштију, нога Руског Истински Православног Архијереја ступила је на тло слободних Српских планина.

Разгледање манастира

Поклонивши се у „великом“ светојовањском храму, владика је са својим пратиоцима обишао и нашу зимску капелу у манастирском конаку, у коме су већ премештена комплетна богослужења. Тамо се задржао доста дуго, беседећи са свим сестрама. Искрено, а и за самог владику неочекивано одушевљење његовим ненаданим обретењем у Српском Истински Православном манастиру, није могао сакрити ни његов строг, монашки аскетски изглед. Са великим интересовањем распитивао се за сваку икону која је насликана у нашој манастирској иконописачкој радионици, као и за сва остало монашка послушања која се одвијају у веома отежаним високопланинским условима без текуће воде и електрике. Располажући са сасвим мало времена за ову непланирану посету нашем манастиру Владика је инсистирао да се одложи спремљена трпеза како би одмах пошао у обилазак цеолокупног манастира и околине. Разлике између наша два словенска језика нису представљали проблем. Владика је крсним знамењем Архијерејским благословом благословио сваку просторију, обилазећи келије, помоћне просторије чак и штале. 

Манастирски водоноша сам прилази владики Вењамину

Манастирска крава на ливади надомак манастира

Владики се нарочито свидео скит Часног Крста при коме је смештена и главна манастирска башта

Изразио је дивљење када је сазнао да је за само пар година толико тога изграђено и то на тако суровом, неприступачном месту у шта је, по његовим речима, уткан дух древног подвижничког монаштва. Брижно се интересовао за услове нашег монашког живота у планини и уопште за Истинско Православље у Србији. У шетњи до Микуљског камена, владика је срео и благословио стоку која је пасла на ливадама, која је на то скоро као словесна одговорила чудном покорношћу и умиљавањем.
По повратку у топли манастирски конак, помало уморни, гости су се најзад окрепили манастриском домаћом планинском храном. Владика је затражио да попије чај са целокупним сестринством, задовољно нам уз објашњења показујући фотографије са тек завршене Леснинске светковине.
Присуствовали су нашој сестринској вечерњој и јутарњој недељној служби без свештеника, пошто се о. Акакије још није вратио из Француске. Непомично стајање, дубоки поклони, видно су говорили да Владика предстоји и живо разговара са Богом; владичанска величина није угушила силу смиреног монаха. Дубока руска побожност и молитвеност, природно се нису дале сакрити, већ су учиниле своје - ширећи свуда око себе скоро чулни миомир истинске вере и правоживља, силу монаштва и Божанску Владичанску благодат, владике истинског и смиреног слуге Божијег. На такав начин у свакој присутној души продубљивала се свест страха Божијег - пред Ким и зашто стојимо на молитви. О, чуда! Опитни Архијереј славне РЗЦ – васпитаник и наследник исповедника Руских катакомби, благородни изданак катакомбних родитеља и живи сведок и учесник црквене историје и канонског неокрњеног Апостолског прејемства Руског Истинског Православља сада смирено стоји на молитви у малој зимској капели у недођији Кучајских планина. Ипак, у његовој близини у нама није било ни трага неразумног стида, треме или нелагодности, напротив распаљивала се ревност за Православље, распламсала се молитва и ширио се у нама двиг на смирено служење Богу у духу и истини.
Нико се томе није надао, Господ нам је свима јасно показао колико је истинска небоподражавајућа црквена јерархија природна, и колико Истински Православан архијереј није обичан формални старешина, већ искрен душебрижан пастир у коме се однос владике и верних темељи на љубвеобилној душебрижној заинтересованој постојаности и чврстини, неопходним у здравом духовном животу Цркве и сваке душе понаособ.
Оно што нас је највише утешило и охрабрило, јесте то што се владика Вењамин интересовао за услове доласка из Русије у Србију, како би нас, када му то време и прилике буду дозвољавале чешће посећивао. Јасно нам је показао да се код нас осећао као у дому своме.

Код манастирског извора

Сутрадан, пошто су се задржали и више од планираног времена, поздравили смо се и уз звоњаву звона испратили владику и његове сапутнике, који су журно наставили свој многотрудни самопрегални пастирски пут кроз Бугарску ка Русији.
Ова изненадна посета Руског Архијереја нама је много значила и оставиће веома дубок и незабораван утисак у нашим срцима.
Благодарни смо Господу, што смо удостојене овакве посете, којом смо охрабрене и духовно утешене.