субота, 07. август 2010.

НЕШТО ВИШЕ О ЛЕСНЕНСКОМ МАНАСТИРУ

Новостјеничке сестре на челу са мати Ефросинијом и о. Акакијем у посети сестринском манастиру Лесна, 2009.


Леснинска Свето-Богородичина обитељ
и њена игуманија, преподобна матушка Катарина,
обновитељка женског монаштва у Србији

Јевгенија Борисовна Јефимовска рођена је 28. августа 1850. године. Њена породица била је веома побожна па је мала Јевгенија још у детињству заволела црквена богослужења. Касније је уписала књижевност на Московском универзитету. Током студија видела је како сирочићи у Москви бивају препуштени улици и пороцима, па је почела да се бави добротворним и педагошким радом. Истовремено, неуморно је изучавала богословску литературу и посећивала многе духовнике. Почела је да објављује и богословске чланке, нпр. "О ђаконисама", и понекад да полемише са највећим теолозима оног времена попут архиепископа Антонија Храповицког.
У то време решила је да се посвети оснивању прихватилишта и школе за сирочиће. С тим циљем обишла је многе манастире, али није наишла на разумевање. Ипак, није одустала и њен труд је коначно награђен: добила је благослов старца Амвросија Оптинског да споји своја два идеала: монашки подвиг и служење деци без родитељске заштите. На монашком постригу благочестива Јевгенија добила је име Катарина и одмах се прихватила посла. Тако је 19. октобра 1885. година са пет монахиња и две девојчице које су остале без родитеља стигла у место Лесна на реци Бук у Седлецкој губернији. Ту их је дочекала чудотворна Леснинска икона Мајке Божије. Наиме, у суседном селу Буковичи, удаљеном око 2 километра од Лесне, постојао је дрвени православни храм из 16. века и у њему икона коју су у 17. веку у шуми пронашли побожни пастири како стоји у грању дивље крушке. Икона се прославила многобројним чудесима која су се пред њом догађала, што је изазвало завист Латина који су је отели и пренели у католичку цркву у Лесни. Руској Цркви икона је враћена 10 година пре доласка матушке Катарине и њеног сестринства.
Иако су живеле у трошним објектима који су некада били амбари, сестре су од првог дана, заједно са својим духовником оцем Матвејем, држале строга монашка правила. Матушка Катарина је у своје "вјерују" записала: "Што више добрих дела у име Божије, а што мање бављења самим собом. Јер по делима треба препознавати не само друге, него и себе". У цркву је долазила прва, још у 3 сата ујутро. Певала је за певницом обучавајући друге, организовала је наставу за дечицу које је било све више, поучавала је и нове монахиње. За кратко време Свето-Богородичина Леснинска обитељ препородила је читав тај крај. У оквиру манастира основане су основна и пољопривредна школа, болница и медицинско саветовалиште. Након 30 година постојања Леснинске обитељи резултат је био следећи: подигнуто је 6 храмова који су увек били пуни верника из читаве Русије (на празнике је долазило и по 30.000 ходочасника међу којима је било и доста покајаних унијата или католика), у манастиру је живело 500 монахиња и око 1.000 сирочића различитог узраста који су из Лесне одлазили као школоване учитељице, будуће побожне попадије, медицинске сестре или младићи спремни да помогну у просвећивању свог народа.
Од самог почетка манастир је уживао високо покровитељство Цара-мученика Николаја који је игуманију Катарину познавао још као грофицу Јефимовску, пратио је њен рад и често је позивао на разговоре у Петроград, а 1900. године заједно са породицом посетио је Леснинску обитељ и провео у манастиру неколико дана. Седам година касније Цар је матушки упутио писмо у коме је моли да упркос нарушеном здрављу не напушта кормило обитељи, него да настави са својим служењем, пружајући добар пример не само својим сестрама него и другим манастирима.
Духовни ослонац Леснинске обитељи био је свети праведни Јован Кронштатски. Ценећи подвиг матушке Катарине у писмима јој се обраћао са "Јекатаринушка" док је монахиње називао "моје Лесњаночке". Сви подухвати мати Катарине имали су његов благослов, а многи не би могли да буду остварени да није било и његове материјалне помоћи. У манастиру Лесна до данас се као светиња чува писмо светог Јована Кронштатског упућено једној побожној дародавки која се звала Пелагија, у коме је саветује да не оклева са слањем помоћи манастиру Лесна. Када је свети праведни баћушка посетио Леснинску обитељ 1899. године, привукао у манастир око 50.000 поклоника међу којима је био и велик број болесника и невољника који су веровали у његову молитвену помоћ. Тада је изговорио пророчанске речи: "Из твоје кошница Јекатеринушка, одројиће се многи ројеви...". Заиста, из Лесне је поникло десетак нових женских монашких обитељи у Русији, а касније ће у Србији Лесњанке обновити и подићи још око 30 манастира.
Када је 1914. избио Први светски рат манастир Лесна се изненада нашао на самој линији фронта. Власти су наредиле евакуацију, па је матушка Катарина повела своје сестринство и сирочиће у дубину Русије. Нико тада није могао да наслути да ће њихово лутање трајати пола века, да ће проћи Русију, Србију и друге европске земље, сејући за собом нове и обновљене женске манастире где год прођу. На пут су понеле само чудотворну Леснинску икону Мајке Божије.
Најпре су стигле у Петроград. Пошто због бројности нису могле да буду примљене на једно место, са тугом су морале да се раздвоје. Сирочићи су примљени у различите добротворне и васпитне установе, а монахиње су пронашле уточишта у манастирима, но главнина сестринства – матушка Катарина и око 200 монахиња – смештена је у Свето-Јовански манастир на Карповки, задужбину светог Јована Кронштатског, где су почивале и његове мошти. Старије монахиње из овог манастира присетиле су се баћушкиних пророчких речи из времена подизања конака, које тада ико није могао да схвати: "Већи, конак треба да буде већи... и Лесњаночке треба примити..."
А онда је избио грађански рат и револуција. Сестринство је на позив епископа Кишњевског Анастасија (Грибановског) прешло у Бесарабију, да би се убрзо потом нашле у Румунији. Ту су им постављени неприхватљиви услови: да служе на румунском, да пређу на нови календар и друго. Као избављење стигао је позив српског патријарха Димитрија да пређу у Србију и покушају да обнове женско монаштво које је у турско доба ту потпуно замрло. Матушка Катарина прихвата позив и у јесен 1920. године са шездесетак монахиња и њиховом заштитницом чудотворном  Леснинском иконом Мајке Божије на обичном шлепу Дунавом стиже у Београд. На београдском пристаништу дочекао их је епископ Доситеј, потоњи митрополит загребачки и мученик, а некад ученик и студент руских духовних школа и велики пријатељ Руса. Тако је започео тридесетогодишњи "српски период" у историји Леснинског манастира. Сестре долазе у манастир Хопово. Матушка Катарина све почиње изнова. Иако је већ у годинама и тежак инвалид, јер 1917. јој је ампутирана нога, она се опет одушевљено прихвата посла. Главна помоћница јој је игуманија Нина (Косаковска).
Поред патријарха Димитрија посебну благонаклоност према руским монахињама показује краљ Александар Ујединитељ који је матушку Катарину познавао још из Петрограда, где су се сретали на двору светог Цара-мученика Николаја. Велико олакшање за сестринство представљало је то што су на Фрушкој Гори, као уосталом и свуда у Србији, дочекане са великом љубављу народа – као своје, као најрођеније. Врло брзо Леснинско-Хоповски манастир постао је важно духовно средиште где су често боравили велики духовници попут архимандрита Кирика из светогорског манастира Светог Пантелејмона, који је око себе нарочито окупљао православну омладину, или највећи руски богослов митрополит Кијевски Антоније (Храповицки), али и остале руске владике које су биле смештене по фрушкогорским манастирима. У манастиру је обновљена стара леснинска традиција прихватања сирочади, али због нових услова било је највише до педесет девојчица и дечака). У Хопову су монахиње наставиле да негују своје знаменито "леснинско" појање, јединствено у православном свету и очувано до наших дана. О мудрости матушке Катарине сведочи и једна епизода из живота Леснинско-Хоповске обитељи. Састав монахиња био је врло шаролик: било је жена са високим образовањем и познавањем неколико страних језика, и жена које су имале само "манастирско" образовање. Подела послова се наметала сама по себи. Али једном приликом монахиње које су имале послушање да раде код стоке, на њивама и у баштама побуниле су се, јер макар у манастиру нема поделе на "раднице" и "госпође". Игуманија је одмах наредила да се изврши замена послова. И гле чуда: стока је била намирена, у пољу и баштама нормално су обављани сви радови, али рад у школи или на пример у издавачкој делатности пошао је наопако. И "побуњене" сестре убрзо су саме од матушке затражиле да се све врати на старо. Последњи организаторски подвиг матушке Катарине био је "Светски конгрес православне омладине" одржан у Хопову у јесен 1925. године.
Матушка игуманија Катарина тихо се упокојила 28. октобра / 10. новембра исте године. Сахрањена је у порти манастира Хопово близу јужног зида храма Светог Николе. Једна од њених главних заслуга свакако ће остати обнављање женског монаштва у Србији.
У спомен на своју "мајку" Катарину, Леснинско сестринство на челу са игуманијом Нином продужило је њену свету мисију. Бригу о деци преузела је мати Теодора (у свету Нина Тунковска, удовица кнеза Љвова), духовна кћи митрополита Антонија и чувеног старца схи-архимандрита Амвросија (Курганова). Она је спадала у ред високо образованих леснинских монахиња, са великим педагошким искуством и дивним односом према деци. До почетка Другог светског рата из Леснинско-Хоповске обитељи "одројило се" тридесетак нових сестринстава широм Србије. Последње од њих било је сестринство манастира Ваведење на Сењаку у Београду који је подигнут 1936. године. Прва и дугогодишња игуманија Ваведења била је "Лесњаночка" мати Ангелина (Грачева) која је са неколико сестара ту стигла из Хопова.
Други светски рат је донео нове невоље. Фрушка Гора улази у састав нацистичке Независне Државе Хрватске. Монахињама се отима летина и стока, прети им се протеривањем па и логором. Осим усташа манастир су узнемиравали и комунисти. На благовести 1943. партизани су упали у манастир и опљачкали све што је могло да се однесе. Вратили су се на Велику Среду и запалили манастир. Сестре су потражиле уточиште у домовима верних који су и сами били изложени усташком прогону. Данима су монахиње из згаришта извлачиле оно што је могло да се спаси. А онда су по наређењу немачке команде сестре камионима пребачене у Београд. Смештене су у руски старачки дом на Сењаку и у бивши студентски дом у улици Милоша Поцерца.
По завршетку рата, када су на власт и у Србији дошли комунисти, Леснинско сестринство се суочило са новим недаћама. Ускраћени су им бонови за храну, прећено им је избацивањем на улицу, полиција их је претресала јер су сматране за "пету колону". Године 1949. упокојила се игуманија Нина. Наследила ју је игуманија Теодора. Избављење је стигло изненада. Једна од монахиња, веома учена жена, мати Магдалина (у свету Нина грофица Грабе), давала је часове страних језика деци француског дипломате, па је успела да издејствује одобрење да се сестринство исели за Француску. Игуманија Теодора се није двоумила. Читаво сестринство са духовницима, валаамским старцима Тимолајем и Никандром, пошло за Париз. После Божанствене Литургије у Иверској капели на београдском Новом гробљу одслужили су помен у крипти капеле, на гробу свог духовника митрополита Антонија (Храповицког), и то баш на дан његовог упокојења, а затим су целивали крст на гробу игуманије Нине која је сахрањена уз олтар Иверске капеле, и тога дана, 10. августа 1950. године, напустиле су Србију отиснувши се поново у неизвесност. Опет су са собом понеле само икону своје небеске заштитнице – чудотворну Леснинску Богомајку.
Затим су сестре петнаест година живеле на малом имању у месташцу Фурке надомак Париза. Ту су добиле новог покровитеља и молитвеника. Убрзо по њиховом доласку у Француску, на чело Западно-Европске епархије Руске Заграничне Цркве постављен је светитељ Јован Шангајски. Он се и сам настанио у Леснинском манастиру, па је лично духовно руководио сестрама. Вратио је у употребу и стари Леснински типик, који је силом прилика био напуштен у ужасним условима живота у ратном и поратном Београду. Међутим, Париз се брзо ширио па су услови за уобичајени монашки живот на њиховом скученом имању постајали све неподеснији. Након дугог тражења 1967. године пронашли су дивно и пространо имање са некадашњом старом католичком црквом у месту Провемон, стотинак километара северно од Париза. Поред светог Јована Шангајског манастир је често посећивао и у њему је радо боравио и првојерарх Руске Заграничне Цркве митрополит Филарет (Вознесенски).
Игуманију Теодору наследила је мати Магдалина (Грабе), њу је наследила игуманија Анастасија, а од 1993. године па до данас на челу Леснинске Свето-Богородичине обитељи налази се шеста по реду игуманија, матушка Макрина. У септембру 2005. године манастир је свечано обележио 120 година од оснивања. А у пролеће 2007. године, након уједињења Руске Заграничне Цркве и Московске патријаршије, Леснинско сестринство је, остајући верно учењу својих духовника, јерараха и првојерараха Антонија (Храповицког), Анастасија (Грибановског), Филарета (Вознесењског), светитеља Јована Шангајског и других – објавило да прелази под омофор Руске Истински Православне Цркве чијим Синодом председава високопреосвећени Тихон, Архиепископ Омски и Сибирски. "Одлуку нисмо донеле лакомислено, него после дугог размишљања и много саветовања, након многих молитава, туге и суза" – написале су леснинске сестре тим поводом. "Изабрале смо Црквени Организам и Пут који на најбољи начин и најдоследније чува и продужава учење и традиције Руске Заграничне Цркве... – стоји даље у њиховом обраћању вернима – Смирено тражимо Ваше молитве за нас на нашем новом путу. Владика митрополит Филарет, који је наш манастир сматрао својом летњом резиденцијом, заповедао нам је да 'чувамо оно што имамо'. Трудимо се да тај завет испунимо. Недавно почивши владика митрополит Виталије, који је два пута сазивао архијерејске Саборе унутар зидова наше обитељи, скончао је у изгнанству и беди, и ми се не плашимо сличне судбине. Осећајући свагдашњи покров Пресвете Богородице у Њеној светој икони, ми чувамо и писмо светог праведног Јована Кронштатског са обећањем да неће оставити наш манастир. Јављање светог Јована Шангајског посетиоцу његове капеле са подсећањем да Лесни треба да се пружи помоћ, као и недавни извештај о проналажењу нетљених моштију приснопамјатне игуманије Катарине, оснивачице наше обитељи, уливају нам наду и крепе нашу веру у небеско старање и молитве за нас. Тражимо и ваше свете молитве за нас грешне" – завршиле су своје обраћање игуманија Макрина и сестре славне Леснинске обитељи.

4 коментара:

Анониман је рекао...

Pomaze Bog! Lepo je sto nas tako detaljno upusujete u istorijat manastira al bi bilo pozeljno da objasnite kako to da se posecujete i molitveno opstite a jos nismo sjedinjeni sa njima?
Gospod sa vama svima!

Огњен НС је рекао...

Баш леп текст, а и потресна историја манастира, имао сам срећу да на тренутак будем у њиховом присуству и тада човек неможе а да не мисли на свете руске исповеднике последњих времене, Велика је утеха бити у молитвеном општењу са овим исповедницама.

Анониман је рекао...

Preporucio bi bratu anonimnom da procita tekst g. Dragoslava Bokana o novotarcima>
http://www.pouke.org/news.php?cid=0&id=4798&do=view

serbiantrueorthodox је рекао...

То је политика двеју Цркава које су се на званичном нивоу препознале као православне и канонске и сада се чека само да се формално озваничи њихово јединство. Већ одавно постоји незванично међусобно општење, па чак и обострано причешћивање верника.

Они су наша браћа у Христу - Истински Православни који су чак у једном тренутку пружили својој браћи Грцима руку пријатељства и обновили им апостолско прејемство.

Када би цепидлачили онда би дошли до закључка да се Грчко апостолко прејемство блаженим Хризостомом Флоринским угасило и да се поновило оно што се некада давно одиграло када су Византијци предали Русима Апостолско прејемство, а сада се десило обрнуто - Руси су Грцима предали апостолско прејество.

И те две Цркве су опет заједно у славу Божију и у славу Истинског Православља, а на посрамљење екуменистима.