Помаже Бог свима и срећан празник рођења св. Јована Претече!
Желим да наздравим и честитам свима присутнима манастирску славу и овај велики празник Рођења светог Јована Претече и Крститеља Господњег Јована. Драго ми је да смо се окупили у оволиком броју и желим да вам се захвалим за сву несебичну помоћ коју пожртвовано пружате овом манастиру. Морате знати да ваше помагање манастиру и монахињама није само проста људска пријатељска помоћ него нешто много више од тога. Сетимо се јеванђелске приче о Лазаревим сестрама Марти и Марији. Марију којој је била упућена критика да не ради него да само седи код Господњих ногу и слуша Његове поуке Господ је оправдао и похвалио за њену преданост духовној страни живота и рекао јој да је изабрала бољи део док је њеној сестри Марти која је служила око трпезе рекао: Марта, Марта бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети.
Господ овим није осудио дело служења него је једноставно дао првенство првостепеном у односу на другостепено. У овоме се може видети нераскидивост Марије и Марте јер се ове две опције међусобно надопуњују. Марија не би могла да седи код ногу Господњих да нема Марте која се бави служењем. Шта желим да кажем? Помагањем, тј. служењем манастиру, колико толико се олакшава живот монахиња и оне имају више времена за духовно делање. Сувишак од монахиња које се баве само духовним надокнађује недостатке оних који служе и материјално помажу манастир, и обрнуто та материјална помоћ надокнађује недостатке оних који се брину само за духовно - како да угоде Господу. Један од светих отаца је на ову тему рекао да монаси живе посвећени Богу у пустињама, тј. ненасељеним местима и већину свог времена проводе у молитвама и подвизима али имају и велику потребу за материјалним како би живот у манастиру што лакше функционисао. Дародавци се труде да ту материјалну страну манастирског живота колико је у њиховим могућностима покрију. И у том случају Господ дели трудове монаха , дајући половину манастирском дародавцу и његовим најближима. Тако да онај који помаже манастир треба да зна да дели од Божијих дарова, те да више на мистичан начин добија сам, неголи онај коме чини добро. Помагање манастиру треба да се упражњава Бога ради и за спасење дотичних помагача и њихових породица, а не због људске славе. Ви браћо и сестре помажете овај манастир који је по много чему издвојен и различит од других манастира у Србији. Прво, он се налази далеко од цивилизације високо у планинској пустињи ненасељеног Кучаја окружен непрегледним планинским пространством те је самим тим овде живот куд и камо отежан. Овај манастир је посебан и по томе што се он једини у Србији одважио да се суштински успротиви политици официјелне цркве која је кренула путем јереси екуменизма и путем сарадње и служења и то на велику штету вере, чистоте вере, са државом и безбожним властима неправославних, а некада чак и отворено антиправославних држава. На такав начин је СПЦ полако али сигурно ушла у апостасију која се препознаје нарочито по јереси екуменизма, а надам се да знате екуменизам се препознаје по томе што официјелна Српска црква – Београдска патријаршија саслужује и заједно се моли са римокатолицима, са протестантима, са англиканци, са новокалендарцима и свим могућим јеретицима који су вековима осуђени од стране Православне Цркве од стране Васељенских Сабора и уз то је органски члан јеретичког, антихристовог центра глобалне религије – Светског Савеза Цркава. Са јеретицима било које врсте по правилима православне Цркве забрањена је заједничка молитва и забрањено је признавати их као равноснажну хришћанску цркву јер су све то јереси и отпадништва која су током векова отпала од православне вере и православни немају шта да траже на њиховим молитвама или богослужењима или обрнуто да они долазе на православна богослужења и учествују у њима. Значи то је строго осуђено од светих отаца како васељенских тако и од наших српских светих отаца на челу са нашим првосветитељем и првопрестолником светитељем Савом првим Архиепископом Српским. А да не говоримо о нарочито безбожном екуменизму са другим нехришћанским религијама који такође практикује Београдска патријаршија. Данас је све то све више изражено јер СПЦ сваким даном све дубље улази у компромис са вером, тј. нарушава свету православну веру, а свети оци кажу да када је у питању вера – ту компромиса нема! Све више људи схвата и сагледава шта се то дешава у званичном екуменистичком православљу и све више људи сазнаје за Истинско Православље, Истински Православну Цркву која постоји и овде код нас у Србији. ИПЦ је велика и силна у традиционално православним земљама попут Грчке и Русије које су се успротивиле отпадничком курсу званичних екуменистичко – православних цркава. Прекинули су свако општење са њима и наставили да живе животом каквим је Црква и живела од времена самог Господа нашега Исуса Христа и Његових ученика светих Апостола па преко Апостолских ученика светих Отаца и тако све непрекинуто до појаве савременог новог отпадништва – свејереси екуменизма. Истински Православна Црква је само непрекинути наставак те Цркве. Ако пратите вести и актуелна дешавања у званичној СПЦ сигурно сте уочили спор са епископом Артемијем Рашкопризренским и све оно што се дешавало са његовим монасима и монахињама. Епископ Артемије није смогао снаге да прекине свако црквено општење са осталим епископима екуменистима и новаторима али је барем на речи, што није довољно наравно, критиковао екуменизам као јеретичку појаву у Београдској патријаршији и ево где је завршио. Најбезочније је избачен из своје епархије уз забрану да руководи своја духовна чеда која су у исто време и најбројније монаштво у СПЦ са којима се поступа најблаже речено нечовечно пошто су приморани да се потуцају по приватним кућама ван својих манастира само зато што су се успротивили заједно са својим епископом екуменистичкој политици Београдске патријаршије – екуменизму и осталим новотаријама. Опет наглашавам да то није довољно, да би се поступило онако како то канони, тј. правила свете Православне Цркве налажу и како је то била отачка пракса коју нам је предало црквено предање: Када се појави нека јерес или новотарија по питањима вере и благочешћа једини начин да се човек спасе од тога је прекидање општења са таквим епископима и таквом црквом. Значи, чак многи свети оци су говорили да је у случају да нема у близини православног епископа, боље молити се сам у кући, него ићи на богослужење епископа који су јеретици или саслужују са јеретицима. Сви ови догађаји само потврђују да ће се СПЦ оштро обрачунати са православним ревнитељима као што се 2003. и обрачунала са Стјеничким сестринством које је брутално избачено у шуму на снег. Истинско Православље и Истински Православна Црква у Србији је млада, постоји тек нешто више од десетак година и уз помоћ истинољубивих људи полако напредује, скромно али сигурно јер када је у питању истинитост цркве није важан број, тј. колики број људи јој припадају него је важно да људи макар их је и мало буду на страни истине, на страни правде Божије и на страни канона и предања свете Православне Цркве. Чак шта више, Господ је у јеванђељу не једном своје стадо називао мало стадо, пут спасења је називао уским путем којим мали број људи иде док своје ученике никада није бодрио да иду широким путем којим иду велике народне масе. Тако да никога не смути што је данас Православље у поређењу са светом тако мало, а са друге стране што је Истинско Православље у поређењу са званичним екуменистичким православљем још мање јер Господ је рекао када буде други пут дошао на земљу, о Другом свом славном доласку, да ли ће уопште наћи Цркву на земљи? Тако да вас не смућује што су данас православни у великој мањини, не признати од стране државе, не признати од света. Онда, за Истински Православне данас многи говоре да су секта или раскол, да су неправославни али те клевете немају никакав аргумент или основу јер сами ти клеветници знају врло добро ко су Истински Православни Хришћани, шта они заступају, какве ставове они бране. Потпуно је разумљиво да екуменисти не могу рећи похвалне речи о нама Истински Православнима јер је то потпуно неприродно јер када би нас похвалили да ми идемо добрим путем то би значило да они не иду добрим путем. Тако да од њих те похвале не треба ни очекивати. Они ће увек говорити да су они у праву и да је свако онај ко се одвоји од њих секташ и расколник али то је њихова празна људска памет, а ми се не држимо своје памети и свог расуђивања него пратимо, оно што пише у божанственим правилима православне Цркве, оно што су нам оставили свети Оци који су вековима уназад бранили својом крвљу веру од многих нападача, јеретика и од многих богобораца и тако чисту нам је предали на чување и зато и ми часни оци, браћо и сестре уважени гости не треба ту веру тек тако да бацамо пред свиње као што је Господ рекао да се бисери не бацају, тј. не дају свињама, тј. јеретицима него да је чувамо као зеницу ока свога и да ако је потребно и свој живот положимо за њену одбрану. То би било отприлике то што сам желео да вам кажем као славску здравицу, још поздрављам све госте, нарочито нашег уваженог госта преосвећеног Владику Фотија који је, као и последњих пар година уназад, дошао на нашу славу чак из Грчке, из Атине; оца Августина јеромонаха – пароха православне парохије у Гилфорду у Енглеској који је такође наш веома драг гост; братију из Кирилометодијевског манастира са Фрушке Горе, уважене добротворе и помагаче овог манастира као и све остале госте, а нарочито поздрављамо сестре монахиње – званичне представнице Руске Истински Православне Цркве као и Руске Катакомбне Цркве које су дошле из Француске из историјског Руског Заграничног манастира Лесне који је основао свети Јован шангајски који је био и данас остао један од највећих духовних центара Руске Заграничне Цркве. Оне су дошле да прославимо заједно празник и славу нашег манастира светог Јована Претечу и да покажемо и потврдимо наше јединство у вери да нисмо сами да поред Српске Истински Православне Цркве постоји и Грчка ИПЦ, постоји и Руска ИПЦ и само тако у заједничком антиекуменистичком фронту, у здруженој борби за православну веру, успећемо да одолимо свим искушењима јер како је Господ рекао тамо где су двоје или троје окупљени у моје име тамо сам и ја. Поздрављам вас све и желим вам срећан данашњи празник! Живели на многаја љета!
Господ овим није осудио дело служења него је једноставно дао првенство првостепеном у односу на другостепено. У овоме се може видети нераскидивост Марије и Марте јер се ове две опције међусобно надопуњују. Марија не би могла да седи код ногу Господњих да нема Марте која се бави служењем. Шта желим да кажем? Помагањем, тј. служењем манастиру, колико толико се олакшава живот монахиња и оне имају више времена за духовно делање. Сувишак од монахиња које се баве само духовним надокнађује недостатке оних који служе и материјално помажу манастир, и обрнуто та материјална помоћ надокнађује недостатке оних који се брину само за духовно - како да угоде Господу. Један од светих отаца је на ову тему рекао да монаси живе посвећени Богу у пустињама, тј. ненасељеним местима и већину свог времена проводе у молитвама и подвизима али имају и велику потребу за материјалним како би живот у манастиру што лакше функционисао. Дародавци се труде да ту материјалну страну манастирског живота колико је у њиховим могућностима покрију. И у том случају Господ дели трудове монаха , дајући половину манастирском дародавцу и његовим најближима. Тако да онај који помаже манастир треба да зна да дели од Божијих дарова, те да више на мистичан начин добија сам, неголи онај коме чини добро. Помагање манастиру треба да се упражњава Бога ради и за спасење дотичних помагача и њихових породица, а не због људске славе. Ви браћо и сестре помажете овај манастир који је по много чему издвојен и различит од других манастира у Србији. Прво, он се налази далеко од цивилизације високо у планинској пустињи ненасељеног Кучаја окружен непрегледним планинским пространством те је самим тим овде живот куд и камо отежан. Овај манастир је посебан и по томе што се он једини у Србији одважио да се суштински успротиви политици официјелне цркве која је кренула путем јереси екуменизма и путем сарадње и служења и то на велику штету вере, чистоте вере, са државом и безбожним властима неправославних, а некада чак и отворено антиправославних држава. На такав начин је СПЦ полако али сигурно ушла у апостасију која се препознаје нарочито по јереси екуменизма, а надам се да знате екуменизам се препознаје по томе што официјелна Српска црква – Београдска патријаршија саслужује и заједно се моли са римокатолицима, са протестантима, са англиканци, са новокалендарцима и свим могућим јеретицима који су вековима осуђени од стране Православне Цркве од стране Васељенских Сабора и уз то је органски члан јеретичког, антихристовог центра глобалне религије – Светског Савеза Цркава. Са јеретицима било које врсте по правилима православне Цркве забрањена је заједничка молитва и забрањено је признавати их као равноснажну хришћанску цркву јер су све то јереси и отпадништва која су током векова отпала од православне вере и православни немају шта да траже на њиховим молитвама или богослужењима или обрнуто да они долазе на православна богослужења и учествују у њима. Значи то је строго осуђено од светих отаца како васељенских тако и од наших српских светих отаца на челу са нашим првосветитељем и првопрестолником светитељем Савом првим Архиепископом Српским. А да не говоримо о нарочито безбожном екуменизму са другим нехришћанским религијама који такође практикује Београдска патријаршија. Данас је све то све више изражено јер СПЦ сваким даном све дубље улази у компромис са вером, тј. нарушава свету православну веру, а свети оци кажу да када је у питању вера – ту компромиса нема! Све више људи схвата и сагледава шта се то дешава у званичном екуменистичком православљу и све више људи сазнаје за Истинско Православље, Истински Православну Цркву која постоји и овде код нас у Србији. ИПЦ је велика и силна у традиционално православним земљама попут Грчке и Русије које су се успротивиле отпадничком курсу званичних екуменистичко – православних цркава. Прекинули су свако општење са њима и наставили да живе животом каквим је Црква и живела од времена самог Господа нашега Исуса Христа и Његових ученика светих Апостола па преко Апостолских ученика светих Отаца и тако све непрекинуто до појаве савременог новог отпадништва – свејереси екуменизма. Истински Православна Црква је само непрекинути наставак те Цркве. Ако пратите вести и актуелна дешавања у званичној СПЦ сигурно сте уочили спор са епископом Артемијем Рашкопризренским и све оно што се дешавало са његовим монасима и монахињама. Епископ Артемије није смогао снаге да прекине свако црквено општење са осталим епископима екуменистима и новаторима али је барем на речи, што није довољно наравно, критиковао екуменизам као јеретичку појаву у Београдској патријаршији и ево где је завршио. Најбезочније је избачен из своје епархије уз забрану да руководи своја духовна чеда која су у исто време и најбројније монаштво у СПЦ са којима се поступа најблаже речено нечовечно пошто су приморани да се потуцају по приватним кућама ван својих манастира само зато што су се успротивили заједно са својим епископом екуменистичкој политици Београдске патријаршије – екуменизму и осталим новотаријама. Опет наглашавам да то није довољно, да би се поступило онако како то канони, тј. правила свете Православне Цркве налажу и како је то била отачка пракса коју нам је предало црквено предање: Када се појави нека јерес или новотарија по питањима вере и благочешћа једини начин да се човек спасе од тога је прекидање општења са таквим епископима и таквом црквом. Значи, чак многи свети оци су говорили да је у случају да нема у близини православног епископа, боље молити се сам у кући, него ићи на богослужење епископа који су јеретици или саслужују са јеретицима. Сви ови догађаји само потврђују да ће се СПЦ оштро обрачунати са православним ревнитељима као што се 2003. и обрачунала са Стјеничким сестринством које је брутално избачено у шуму на снег. Истинско Православље и Истински Православна Црква у Србији је млада, постоји тек нешто више од десетак година и уз помоћ истинољубивих људи полако напредује, скромно али сигурно јер када је у питању истинитост цркве није важан број, тј. колики број људи јој припадају него је важно да људи макар их је и мало буду на страни истине, на страни правде Божије и на страни канона и предања свете Православне Цркве. Чак шта више, Господ је у јеванђељу не једном своје стадо називао мало стадо, пут спасења је називао уским путем којим мали број људи иде док своје ученике никада није бодрио да иду широким путем којим иду велике народне масе. Тако да никога не смути што је данас Православље у поређењу са светом тако мало, а са друге стране што је Истинско Православље у поређењу са званичним екуменистичким православљем још мање јер Господ је рекао када буде други пут дошао на земљу, о Другом свом славном доласку, да ли ће уопште наћи Цркву на земљи? Тако да вас не смућује што су данас православни у великој мањини, не признати од стране државе, не признати од света. Онда, за Истински Православне данас многи говоре да су секта или раскол, да су неправославни али те клевете немају никакав аргумент или основу јер сами ти клеветници знају врло добро ко су Истински Православни Хришћани, шта они заступају, какве ставове они бране. Потпуно је разумљиво да екуменисти не могу рећи похвалне речи о нама Истински Православнима јер је то потпуно неприродно јер када би нас похвалили да ми идемо добрим путем то би значило да они не иду добрим путем. Тако да од њих те похвале не треба ни очекивати. Они ће увек говорити да су они у праву и да је свако онај ко се одвоји од њих секташ и расколник али то је њихова празна људска памет, а ми се не држимо своје памети и свог расуђивања него пратимо, оно што пише у божанственим правилима православне Цркве, оно што су нам оставили свети Оци који су вековима уназад бранили својом крвљу веру од многих нападача, јеретика и од многих богобораца и тако чисту нам је предали на чување и зато и ми часни оци, браћо и сестре уважени гости не треба ту веру тек тако да бацамо пред свиње као што је Господ рекао да се бисери не бацају, тј. не дају свињама, тј. јеретицима него да је чувамо као зеницу ока свога и да ако је потребно и свој живот положимо за њену одбрану. То би било отприлике то што сам желео да вам кажем као славску здравицу, још поздрављам све госте, нарочито нашег уваженог госта преосвећеног Владику Фотија који је, као и последњих пар година уназад, дошао на нашу славу чак из Грчке, из Атине; оца Августина јеромонаха – пароха православне парохије у Гилфорду у Енглеској који је такође наш веома драг гост; братију из Кирилометодијевског манастира са Фрушке Горе, уважене добротворе и помагаче овог манастира као и све остале госте, а нарочито поздрављамо сестре монахиње – званичне представнице Руске Истински Православне Цркве као и Руске Катакомбне Цркве које су дошле из Француске из историјског Руског Заграничног манастира Лесне који је основао свети Јован шангајски који је био и данас остао један од највећих духовних центара Руске Заграничне Цркве. Оне су дошле да прославимо заједно празник и славу нашег манастира светог Јована Претечу и да покажемо и потврдимо наше јединство у вери да нисмо сами да поред Српске Истински Православне Цркве постоји и Грчка ИПЦ, постоји и Руска ИПЦ и само тако у заједничком антиекуменистичком фронту, у здруженој борби за православну веру, успећемо да одолимо свим искушењима јер како је Господ рекао тамо где су двоје или троје окупљени у моје име тамо сам и ја. Поздрављам вас све и желим вам срећан данашњи празник! Живели на многаја љета!
Нема коментара:
Постави коментар