ОБАВЕШТЕЊЕ
9/10 октобра 2010. године у историјском манастиру Руске Заграничне Цркве Лесна (Француска) одржаће се традиционални празник у част Јављања иконе Мајке Божије Лесненске као и прослава 125 – годишњег јубилеја Лесненског манастира.
 |
| Истински Православни манастир Лесна |
 |
| Леснинске монахиње за певницом током богослужења |
По благослову Синода Руске Истински Православне Цркве, том приликом ће се одржати и канонизација основатељке Лесненског манастира, Игуманије Екатерине (+1925).
Том приликом ће се одржати и састанак званичних високих делегација Руске и Грчке ИПЦ у вези коначног уједињења ових двеју Цркава.
Сестринство Леснинског манастира позива све заинтересоване, на празник и канонизацију Игуманије Екатерине.
На празник су званично позвани отац Акакије, остало свештенство СИПЦ и мати Ефросинија са неколико Новостјеничких сестара.
Из Србије за сада нема организованог превоза али ако буде више заинтересованих могао би се организовати за ту прилику превоз комбијем. Ускоро ћемо објавити детаљне понуде цена за ово ходочашће у Француску. Заинтересоване молимо да се јаве на нашу манастирску Е-пошту.
Овај празник на коме ће се обавити торжествена канонизација блажене игуманије Екатерине је за нас Србе веома важан догађај јер блаженопочивша Игуманија Екатерина, основатељка Лесненског манастира, покренула је истинску обнову монаштва у Русији. Стотине младих жена следило је њен пример и многе монашке заједнице биле су основане од стране њених ученица. После Бољшевичке револуције и велике Руске емиграције на челу са митрополитом Антонијем Храповицким она је наставила ову своју делатност и у Србији и покренула обнову запустелог српског женског монаштва. Њене ученице Рускиње и Српкиње биле су игуманије Ваведења, Кувеждина, Манасије, Грачанице и осталих Српских манастира. Мати Игуманија Екатерина упокојила се овде у Србији, и њен гроб и мошти почивају у манастиру Хопову. Ускоро ће ова угодница Божија, обновитељка Српског монаштва бити званично прибројана хору светих и то не од екумениста него од стране Истински Православних епископа и на такав начин ћемо имати нову небеску заступницу пред лицем Бога живога.
На сајту манастира Лесна објављен је днивник са фотографијама са њихове недавне посете нашем манстиру: Возвращение через 60 лет: Леснянки в Сербии
У наставку доносимо и кратак текст о Лесненским монахињама као обновитељкама Српског монаштва:
РУСКИ МОНАСИ У ФРУШКОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА
Фрушкогорски манастири такође су били запуштени. У братства манастира Беочин, Врдник, Гргетег, Јазак и друге обитељи ступили су руски монаси. Новембра 1920. године у Ново Хопово смештено је осамдесетак монахиња из манастира Пресвете Богородице у Љесни (бивша Холмско-варшавска епархија). Овај манастир пре егзодуса сестринства налазио се у Пољској, преко реке Буг, у руским пределима који су, стицајем неповољних историјских околности, били упропашћени и у духовном погледу запуштени. Становници тих места живели су у великој беди, али и духовној и културној запуштености. Многи нису били ни крштени, и обичан свет их је називао „калакутима“. Манастир доживљава процват од 1883, када у њега, по благослову архиепископа варшавског Леонтија, долази игуманија Екатерина, са којом је било укупно пет сестара и две девојчице сиротице. Настаниле су се у целу Љесна при цркви, у прво време биле су принуђене да станују у једној кућици која им је дата на располагање, и никаквих средстава нису имале. Устројство обитељи извршено је под духовним руковођењем знаменитог оптинског духовника старца Амвросија (Гренкова) (1821-1863), заслужног, иначе, и за оснивање знаменитог Шамординског манастира, који је баштинио најбоље традиције исихастичког делања у Русији. Духовни стил Шамордина, а потом и Љесне, био је, по свему судећи, ближи палестинској традицији него египатској са њеном суровом аскезом, тежећи хармонизацији делатног и молитвеног елемента, што је и иначе својствено руском општежитељном монаштву. Љесненски манастир је пре егзодуса, поред дивног појања, благоустројеног поретка монашког живљења сестара и искушеница, њихових рукодеља, иконописања, био познат и по неговању васпитно-образовног рада са децом: у свом саставу имао је основну школу, гимназију и учитељску школу, у њему се школовало око 500 девојчица и девојака. И газдинство ове обитељи било је изванредно постављено, тако да су сестре чак биле познате по инструктивном раду у области ратарства, повртарства, воћарства, пчеларства. Са чудотворном иконом Пресвете Богородице Љесњенске у рукама монахиње су, спасавајући своје животе, у Србију стигле из Бесарабије, предвођене већ старом и болесном утемељитељком манастира игуманијом Екатерином (Јефимовском) и њеном помоћницом и наследницом, тада већ активном игуманијом Нином (Косаковском).
Мати Екатерина, иначе, била је личност великог интелектуалног и духовног формата и несвакидашњег животног искуства: у свету грофица Евгенија Борисовна, дипломирала је на Московском универзитету, објављивала литерарне радове, лично се познавала са И. С. Тургењевим и В. Соловјовим, а у манастир је ступила са 33 године са благословом архиепископа варшавског Леонтија. Имала је духовно руковођење не само од већ помињаног старца Амвросија, него и од знаменитог кронштатског свештеника Јована Иљича Сергијева, који је често посећивао Љесњенски манастир и сматрао га „својим“. Мати Екатерина умрла је у избеглиштву 15/25. октобра 1925. у 76. години живота, а мати Нина упокојила се такође у дубокој старости, после Другог светског рата, у Београду, камо су се сестре склониле након што је Ново Хопово било спаљено од усташа. Одатле су се 1950. одселиле у Француску. Љесњенски манастир данас се налази у Нормандији, у Провемону, где се чува и најпоштованија реликвија ове обитељи - чудотворна Љесњенска икона Мајке Божије.
Долазак на Фрушку Гору, љесњенске калуђерице наставиле су да негују свој општежитељни типик, да практикују неизмењено вршење богослужбеног правила, да у српској средини шире свој појачки израз, да развијају себи својствено просветитељско-мисионарско и харитативно усмерење. Њих двадесетак се октобра 1923. преселило у обновљени манастир Кувеждин, где су уз српске искушенице и игуманију Меланију (Кривокућин), Српкињу пострижену у Хопову, иначе свештеничку кћер и удову свештеника из Деча (Срем), одиграле кључну улогу у обнављању и ширењу женског монаштва у окриљу Српске православне цркве, чији је континуитет развоја, након златног средњег века, био прекинут тешким историјским околностима петовековног робовања под Турцима, истовремено пруживши допринос и духовном, као и привредном оживљавању фрушкогорских манастира. А каква је атмосфера владала у овим двема руским обитељима у егзилу, сведочи и констатација наше црквене јерархије из тих првих година деловања да су Хопово и Кувеждин „праве кошнице у којима влада савшени ред и духовни мир, где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади“. Од 1929. кувеждинске сестре, настављајући своју некадашњу харитативну активност, воде и Дечји дом, Забавиште и „Сиротињску трпезу“ Црквене општине Сарајево. Напоменимо и то да су сестре из Љесњенске обитељи заслужне за оснивање бројних женских манастира у нашој земљи у периоду између два рата, и да су у многима од тих манастира Рускиње биле постављене за игуманије или намеснице. О томе колики су импулс оживљавању женског монаштва у српској средини пружиле руске калуђерице, довољно сведоче и најелементарнији статистички подаци: тако, Шематизам Српске цркве за 1924. већ помиње 4 женска манастира са 3 игуманије, 70 монахиња и 35 искушеница; уочи Другог светског рата, према Календару „Црква“ за 1941, у окриљу СПЦ већ делује 27 женских манастира са 286 монахиња и 111 искушеница, док, рецимо, Статистички преглед епархија за 1969. годину побраја 81 женски манастир са 658 монахиња и 187 искушеница. Међу знаменитим монахињама руског порекла које су деловале у српској средини, нашу пажњу и сећање заслужују: Диодора, раније искушеница у Хопову, замонашена 1925. од епископа нишког Доситеја и постављена за игуманију манастира Дивљане (Епархија нишка); игуманија Сидонија, бивша сестра манастира Хопово, настојатељица манастира Петковица са 12 Српкиња и 22 Рускиње у саставу сестринства (Епархија шабачка); игуманија Михаила, манастир Лешак, Епархија Скопљанска; игуманија Ангелина (Грачова) из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду (упокојила се 1971); игуманија Мелитина (Гогулова) из манастира Темска (Епархија нишка), духовна кћи игуманије Диодоре. Њима блиска по окружењу, у коме је живела након удаје за Руса, била је и игуманија Петронија (Шпаковска, рођена Савић), потоња игуманија манастира св. Меланије Римљанке у Петровграду (данашњем Зрењанину), чије су нетрулежне мошти обретене у јесен 2006. године (Епархија банатска). Такође ваља поменути и њихове духовне кћери српског порекла које ће касније, преузевши игуманство у повереним им монашким заједницама, даље неговати и ширити онај тип духовности који су прихватиле под руским утицајем: Аполинарију (Јокић), настојатељицу манастира Поганово (Епархија нишка), а потом Ћелије (Епархија шабачка), васпитаницу Хопова и Кувеждина; Јефимију (Мићић), настојатељицу манастира Ковиљ (Епархија бачка), а потом Раванице (Епархија браничевска), доброг познаваоца руског језика и талентованог преводиоца патристичких списа, формирану под утицајем игуманије Диодоре; игуманију Михаилу из Благовештења на Руднику (Епархија шумадијска), такође Диодорину васпитаницу; игуманију Евпраксију из Каленића (Епархија шумадијска), васпитаницу манастира Кувеждин; игуманију Аполинарију из Крушедола (Епархија сремска), пониклу из преходно наведене обитељи; игуманију манастира Суводол у Тимочкој епархији Девору, такође формирану у кувеждинском сестринству, и др.
Одломак из текста: Ксеније Кончаревић - Руско монаштво у егзилу
На сајту манастира Лесна објављен је днивник са фотографијама са њихове недавне посете нашем манстиру: Возвращение через 60 лет: Леснянки в Сербии
 |
| Манастир Хопово: после поклоњења гробу блажене игуманије Екатерине мати Ефросинија Новостјеничка са Лесњанским сестрама и неколико поклоника фотографишу гроб за успомену. |
У наставку доносимо и кратак текст о Лесненским монахињама као обновитељкама Српског монаштва:
РУСКИ МОНАСИ У ФРУШКОГОРСКИМ МАНАСТИРИМА
Фрушкогорски манастири такође су били запуштени. У братства манастира Беочин, Врдник, Гргетег, Јазак и друге обитељи ступили су руски монаси. Новембра 1920. године у Ново Хопово смештено је осамдесетак монахиња из манастира Пресвете Богородице у Љесни (бивша Холмско-варшавска епархија). Овај манастир пре егзодуса сестринства налазио се у Пољској, преко реке Буг, у руским пределима који су, стицајем неповољних историјских околности, били упропашћени и у духовном погледу запуштени. Становници тих места живели су у великој беди, али и духовној и културној запуштености. Многи нису били ни крштени, и обичан свет их је називао „калакутима“. Манастир доживљава процват од 1883, када у њега, по благослову архиепископа варшавског Леонтија, долази игуманија Екатерина, са којом је било укупно пет сестара и две девојчице сиротице. Настаниле су се у целу Љесна при цркви, у прво време биле су принуђене да станују у једној кућици која им је дата на располагање, и никаквих средстава нису имале. Устројство обитељи извршено је под духовним руковођењем знаменитог оптинског духовника старца Амвросија (Гренкова) (1821-1863), заслужног, иначе, и за оснивање знаменитог Шамординског манастира, који је баштинио најбоље традиције исихастичког делања у Русији. Духовни стил Шамордина, а потом и Љесне, био је, по свему судећи, ближи палестинској традицији него египатској са њеном суровом аскезом, тежећи хармонизацији делатног и молитвеног елемента, што је и иначе својствено руском општежитељном монаштву. Љесненски манастир је пре егзодуса, поред дивног појања, благоустројеног поретка монашког живљења сестара и искушеница, њихових рукодеља, иконописања, био познат и по неговању васпитно-образовног рада са децом: у свом саставу имао је основну школу, гимназију и учитељску школу, у њему се школовало око 500 девојчица и девојака. И газдинство ове обитељи било је изванредно постављено, тако да су сестре чак биле познате по инструктивном раду у области ратарства, повртарства, воћарства, пчеларства. Са чудотворном иконом Пресвете Богородице Љесњенске у рукама монахиње су, спасавајући своје животе, у Србију стигле из Бесарабије, предвођене већ старом и болесном утемељитељком манастира игуманијом Екатерином (Јефимовском) и њеном помоћницом и наследницом, тада већ активном игуманијом Нином (Косаковском).
 |
| Леснањке на Новом грољу у Београду код гроба игуманије Нине |
Долазак на Фрушку Гору, љесњенске калуђерице наставиле су да негују свој општежитељни типик, да практикују неизмењено вршење богослужбеног правила, да у српској средини шире свој појачки израз, да развијају себи својствено просветитељско-мисионарско и харитативно усмерење. Њих двадесетак се октобра 1923. преселило у обновљени манастир Кувеждин, где су уз српске искушенице и игуманију Меланију (Кривокућин), Српкињу пострижену у Хопову, иначе свештеничку кћер и удову свештеника из Деча (Срем), одиграле кључну улогу у обнављању и ширењу женског монаштва у окриљу Српске православне цркве, чији је континуитет развоја, након златног средњег века, био прекинут тешким историјским околностима петовековног робовања под Турцима, истовремено пруживши допринос и духовном, као и привредном оживљавању фрушкогорских манастира. А каква је атмосфера владала у овим двема руским обитељима у егзилу, сведочи и констатација наше црквене јерархије из тих првих година деловања да су Хопово и Кувеждин „праве кошнице у којима влада савшени ред и духовни мир, где се монахиње пожртвовано старају око неговања сирочади“. Од 1929. кувеждинске сестре, настављајући своју некадашњу харитативну активност, воде и Дечји дом, Забавиште и „Сиротињску трпезу“ Црквене општине Сарајево. Напоменимо и то да су сестре из Љесњенске обитељи заслужне за оснивање бројних женских манастира у нашој земљи у периоду између два рата, и да су у многима од тих манастира Рускиње биле постављене за игуманије или намеснице. О томе колики су импулс оживљавању женског монаштва у српској средини пружиле руске калуђерице, довољно сведоче и најелементарнији статистички подаци: тако, Шематизам Српске цркве за 1924. већ помиње 4 женска манастира са 3 игуманије, 70 монахиња и 35 искушеница; уочи Другог светског рата, према Календару „Црква“ за 1941, у окриљу СПЦ већ делује 27 женских манастира са 286 монахиња и 111 искушеница, док, рецимо, Статистички преглед епархија за 1969. годину побраја 81 женски манастир са 658 монахиња и 187 искушеница. Међу знаменитим монахињама руског порекла које су деловале у српској средини, нашу пажњу и сећање заслужују: Диодора, раније искушеница у Хопову, замонашена 1925. од епископа нишког Доситеја и постављена за игуманију манастира Дивљане (Епархија нишка); игуманија Сидонија, бивша сестра манастира Хопово, настојатељица манастира Петковица са 12 Српкиња и 22 Рускиње у саставу сестринства (Епархија шабачка); игуманија Михаила, манастир Лешак, Епархија Скопљанска; игуманија Ангелина (Грачова) из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Београду (упокојила се 1971); игуманија Мелитина (Гогулова) из манастира Темска (Епархија нишка), духовна кћи игуманије Диодоре. Њима блиска по окружењу, у коме је живела након удаје за Руса, била је и игуманија Петронија (Шпаковска, рођена Савић), потоња игуманија манастира св. Меланије Римљанке у Петровграду (данашњем Зрењанину), чије су нетрулежне мошти обретене у јесен 2006. године (Епархија банатска). Такође ваља поменути и њихове духовне кћери српског порекла које ће касније, преузевши игуманство у повереним им монашким заједницама, даље неговати и ширити онај тип духовности који су прихватиле под руским утицајем: Аполинарију (Јокић), настојатељицу манастира Поганово (Епархија нишка), а потом Ћелије (Епархија шабачка), васпитаницу Хопова и Кувеждина; Јефимију (Мићић), настојатељицу манастира Ковиљ (Епархија бачка), а потом Раванице (Епархија браничевска), доброг познаваоца руског језика и талентованог преводиоца патристичких списа, формирану под утицајем игуманије Диодоре; игуманију Михаилу из Благовештења на Руднику (Епархија шумадијска), такође Диодорину васпитаницу; игуманију Евпраксију из Каленића (Епархија шумадијска), васпитаницу манастира Кувеждин; игуманију Аполинарију из Крушедола (Епархија сремска), пониклу из преходно наведене обитељи; игуманију манастира Суводол у Тимочкој епархији Девору, такође формирану у кувеждинском сестринству, и др.
Одломак из текста: Ксеније Кончаревић - Руско монаштво у егзилу
Нема коментара:
Постави коментар