На самом прагу Великог поста

Јеромонах Акакије
БЕСЕДА НА НЕДЕЉУ ПРАШТАЊА

(Сиропусну недељу)

Ако ли не опростите људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше. Овако почиње јеванђеље ове последње припремне недеље пред Часни пост, недеље сиропусне или како је још називамо – Недеље праштања. Црква нас је наоружала претходне три недеље, како смо то већ на беседама истакли, следећим добродетељима: Прве Недеље митара и фарисеја - СМИРЕЊЕМ И НЕ ОСУЂИВАЊЕМ БЛИЖЊИХ; Друге Недеље о блудном сину – ПОКАЈАЊЕМ И НЕ ОЧАЈАВАЊЕМ ЗБОГ УЧИЊЕНИХ ГРЕХОВА; Треће Недеље страшног суда или месопусне – СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ЧИЊЕЊЕМ ДЕЛА МИЛОСРЂА, а ове последње недеље – Недеље праштања или сиропусне, даје нам последње духовно оружје пред улазак у четрдесетодневну борбу Великог поста. Господњим речима које смо данас чули из Јеванђеља Црква нас подсећа да пред нама није само телесни пост, тј. пост избегавања мрсне хране и уздржања стомака, већ невидљива борба - пост духовни. Шта то заправо значи? Овим Црква жели да истакне важност овог духовног дела поста - уздржања од враћања увреде за увреду, уздржања од злопамћења, јер Господ ништа не мрзи толико као немилосрђе. Обратимо пажњу на први стих данашњег јеванђеља у којем Господ нама не наређује силом власти, тј. не приморава нас речима: опраштајте грехе људима! Него оставља потпуну слободу нашег слободног избора - да опростимо или не опростимо. Јер Господ неће никада силом нешто да нам намеће, јер то више не би била љубав него ропство - присила. Он нам као Бог љубави даје потпуну слободу избора, јер уосталом ако би било које добро дело чинили уз присилу, без могућности избора онда то већ за нас не би имало онакву вредност какву има кад га чинимо из љубави према Њему, потпуно свесно и драговољно. У наставку Господ опет покренут љубављу према нама не наређује нам, али ипак предочава шта ће нас снаћи у случају да не праштамо: ни Отац ваш неће опростити грехе ваше. Страшно и престрашно, ако не праштамо неће нам се опростити. Заиста ништа тако не мрзи кротки Господ као не праштање и немилосрђе. Присетимо се приче о немилосрдном слуги који од свог господара тражи опроштај баснословног дуга, који је обичном слуги немогуће вратити. Добивши од господара неочекивано опроштај исти тај слуга излазећи, хвата свог другара - дужника и почиње да га дави бацивши га чак и у тамницу за неупоредиво мањи дуг од мизерних 100 динара. Присетимо се данас ове приче, нарочито њеног језивог краја: Тада га позва господар његов, и рече му :Зли слуго није ли требало да се и ти смилујеш на свог другара, као и ја на те што се смиловах? И разгневи се господар његов и предаде га мучитељима... Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату своме од срца својих сагрешења његова. И у овој причи се види колико је злопамћење и не праштање велико зло, кад је оно чак одвратило и велики Божији дар - опроштаја дуга. Обратимо пажњу шта нас то Господ подучава овом причом. За оно време та баснословна сума од чак десет хиљада таланата представља у ствари наша безбројна сагрешења пред Богом која је немогуће исплатити, док су греси наших ближњих против нас представљени као потпуно безначајних 100 динара. Стога, будемо ли опраштали сагрешења нашим дужницима, опростиће и нама Бог дугове наше. Исти смисао имају и речи молитве Господње - ''Оче наш'': ... и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим... Покушајмо стога, браћо и сестре да се у овом посту који је пред нам вежбамо да не враћамо људима увреду за увреду, и зло за зло, нити да у срцу злопамтимо. Нека све ово, овог пута буде далеко од нас. Ако се све чешће будемо трудили да одстранимо из срца злопамћење, осуђивање и не милосрђе према онима који нам нешто нажао учине, имаћемо све више смелости пред Богом да од Њега тражимо и добијемо опроштај сагрешења наших. Томе нас уче први стихови данашњег јеванђеља. У наставку нам света Црква показује како да постимо: А кад постите не будите жалосни као лицемери, јер они помрачују лица своја да их виде људи где посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. Пазимо да се не лишимо небеске плате од Бога. Запитајмо се кога ради постимо, људи ради или душе своје и Бога ради? Ако је у питању ово друго тј. ако хоћемо да од овог поста имамо духовну корист, да нам буде на спасење душе, не на осуду, онда ни на какав начин не привлачимо пажњу на себе и свој изглед за време поста. Натмурено, упијено лице, испосничко држање које ће можда услед мало строжијег поста да се појаве као пројаве промењеног стања свести и тела, треба сакрити. Понашати се што нормалније, ведрост духа требало би да је, кад смо у друштву стално присутна и пред другима се не издвајати неким посебним побожним држањем. Супротно овоме, или не дај Боже, глумљење или преувеличавање овог, услед посног начина исхране, промењеног стања наше унутрашњости које се неминовно пројектује и на нашу спољашњост, није ништа друго до лицемерје и човекоугодништво које на нас само сваљује гнев Божији и осуду. О овоме нам говоре следећи стихови данашњег јеванђеља: А ти кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј да те не виде људи где постиш него да те види Отац твој који је у тајности, Отац твој који види тајно узвратиће теби јавно. Овде ћемо навести и историјско разјашњење овог дела. У оно време на истоку је био обичај да се по купању тела, оно мазало уљем, нарочито глава (лице). Фарисеји се у време постова нису купали, чешљали косу и мазали уљем, и на такав начин, својим необичним изгледом, привлачили на себе пажњу, то Господ овде и разобличава. Дакле бежимо од фарисејског лицемерног поста, постимо у тајности како нас саветује јеванђеље, тј. када смо сами са Богом заклоњени од погледа људских, ридајмо због наших грехова чинећи мноштво земних поклона са скрушеним положајем тела молимо да нам Господ опрости наше грехе, али не заборавимо - као што и ми опраштамо својим ближњима. Још нешто, Господ нас привлачи небеском и вечном, а материјално богатство - ка земаљском и трулежном. То је следећа мисао последња два стиха данашњег јеванђеља. Пошто је претходно разобличио болест фарисејске сујете, Господ сада говори о не стицању материјалних блага, јер људи управо из сујете прикупљају више него што им је потребно. Не сабирајте себи блага на земљи... него сабирајте себи блага на небу... Немојте да вас одврати од искања Царства Божијег никаква друга брига. Бригу о сакупљању земних блага одбаците, Говори Господ, Она нису дуговечна, временом ће нестати. Јер где је благо ваше онде ће бити и срце ваше. Зато нама хришћанима који треба да тежимо својим срцем небу, ни мало не доликује бавити се искључиво земним - пролазним, на штету задобијања небеских блага. Зато треба чувати своје срце као зеницу ока. Дужни смо да сачувамо срца наша од земаљских жеља и страсти, да оно за нас не престане бити проводником духовне, небеске светлости, као што је око телесно за нас проводник материјалне светлости. Чувајмо се да нас не повуку излишне бриге о храни, пићу, одевању, на које немилице трошимо време и пажњу које нас одвајају од бриге за спасење. Тражите прво Царство небеско и правду његову и као награду за то Господ ће се сам побринути за вас, да би имали све неопходно за земаљски живот. У ово чврсто верујте! Колико се свако од вас брине за телесно – земаљско у току 24 часа током дана? Пролазно трулежно тело готово без предаха: хранимо, одмарамо, облачимо, грејемо, лечимо, купамо, угађамо му као и све остало томе слично. А колико посвећујемо времена нашој бесмртној души која је вечна и непролазна, која остаје по смрти тела? Готово ништа или врло, врло мало. Размислимо зато око чега се ваља више потрудити, за земаљско – пролазно или небеско – вечно? Сабирати небеско благо значи богатити се чињењем јеванђелских добродетељи и кроз то задобијањем благодати Духа Светога, ето око чега првенствено треба да се потрудимо. То је богатство које ће нас извести пред лице Божије. А свако друго богатство које нас је још на земљи удаљавало од Бога, удаљиће нас од Бога за сву бесконачну вечност. Због свега овога ПАЗИМО! Пригрлимо са радошћу сутрашњи почетак часног поста и оружја које нам је Црква предала током ове четири припремне недеље – оружја која су за нашег непријатеља сатану и мрачне ангеле његове , страшна и смртоносна. Уздржавајмо се од излишног једења и пијења, да од тога не отежају срца наша. Дакле, уздржимо се од сабирања земаљских блага, да нас кроз то сатана не одвоји од Христа и Његове благодати. И на крају када отпочнемо сутрашњи пост, пазимо да не постимо ради људске похвале него ради спасења душа наших, и ради Господа и Спаса нашега Исуса Христа, Кога прослављамо са Оцем и Духом Светим – Тројицу једносушну и нераздељиву, сада и увек, кроз све векове и у сву вечност. Амин



Браћо и сестре користим ову прилику да вас обавестим да ћемо одмах по завршетку данашње литургије одслужити и вечерње, којим богослужбено гледајући, после великог прокимена почиње пост, и где по прокимену свештеници свлаче светле одежде преоблаче се у тамне и тада отпочињемо са великим поклонима и великопосном молитвом св. Јефрема Сирина: „Господи и Владико живота мога...“ док практично све до поноћи можемо да једемо мрсну храну. На крају литургије обавићемо чин праштања у коме сви по реду, узајамно из срца – искрено тражимо и један другоме дајемо опроштај, а на крају вечерњег свима вама ће бити прочитана молитва за улазак у свету Четрдесетницу – велики пост. Зато вас молимо да не журите вашим домовима него да до краја останете на овим веома важним свештеним радњама којима нас света Православна Црква уводи и благосиља у спасоносни Частни пост. Благодаримо!