ДУХОВНЕ ПОУКЕ

МРАВОЛАВ

О томе да ђаво када не ужива у чулним Насладама умире, и зашто се зове мраволав?

 Тако да ђаво, будући да су му храна и чулне насладе, умире заједно са њима и сам, како говораше Јов: Мраволав погибе, јер не имађаше хране (Стари Завет, Јов 4,11). А премудри Нил, тумачећи преносни смисао ових речи, каза да се ђаво зове МРАВОЛАВ, јер се тако и свака страст на почетку чини мала као мрав, али касније постаје велика као лав.

Господ Исус Христос изгони демона из бесомучног младића (Фреска из манастира Ставрониките)

Изображење демона - МРАВОЛАВА (Стародревна Синајска икона Лествице)

„Желећи да покаже какву замку представља страст, велики Јов јој је изнашао име, саставивши га од смелог лава и од међу свима ништавнијег мрава, јер напади страсти почињу ништавним маштањима, увлачећи се неприметно попут мрава, а потом, разраставши се, доносе опасност не мању него што је носи напад лава. Зато је потребно да се подвижник бори са страстима још онда када му приступају мале као мрави и док бацају свој ништавни мамац, јер ако дођу дотле да достигну снагу лавовску, оне постају тешко победивим. А храна су им, како је већ често помињано, слике чулних ствари које улазе кроз чула, јер оне потхрањују страсти и наоружавају једног по једног идола душе (Подвижничке поуке, Добротољубље). Видиш ли, најмилији, колике непријатеље имаш да победиш? Видиш ли да ти предстоји да и страсти и ђавола усмртиш, уколико одсечеш уживања својих чула? Ах! Одсецање и победа неће ти се догодити без војевања, као што се ни у спољашњим ратовима не може победити, ако се претходно рат и не поведе. Неоспорно је да имаш да окушаш велику борбу у сваком своме чулу, и од стране навика, и од непријатеља, јер час ће лоша навика привлачити свако чуло да се пружи према своме сласном предмету када је присутан, а час ће непријатељ подићи велики рат на сећање и машту твога ума, не би ли га приволео да се пода тој наслади, како би је и сам заједно са њим окушао. Али ти храбро стани, и не сагласи се са вољом непријатељевом, говорећи себи оно што је у јамбима изрекао Богослов Григорије: „Нико није постигао успех у очевидном кукавичлуку, јер славу дају победе“. Псили, либијски народ, тада би признавали да су то њихова права деца, ако би она са мужаством и без страха узимала змију коју би родитељи бацили пред њих. И ти, љубљени, наведи непријатеља да позна да си уистину чадо истинско Христа, свога небеског Оца, кроз мужаство које имаш да покажеш у борби са уживањем својих чула. А ако он стане да ратује против тебе, не побој се да кажеш оно што је и Ксерксу рекао онај мужевни Спартанац: „Дало ти се, царе, да пређеш море и да просечеш атонску гору, али нећеш проћи крај једног Спартанца на коњу.“ Покажи и ти тиме непријатељу да ниси роб својих чула, него њихов господар и цар. Покажи да ниси само плот и крв, него ум словесни, одређен Богом да будеш владар и самодржац над бесловесним страстима телесним. Реци себи самоме и мудре речи оне изреке о лошој навици: „Најбољи је наук људима одучити се од зла“. Ако сам ја, на несрећу, научио да својим чулима дајем њихове сласне предмете, па од лоше навике постаде лоша склоност, зашто да их сада не научим свему супротноме, како би добра наука постала добром навиком, а добра навика постала добром склоношћу? Предстојили ми да у почетку окушам горчину и потешкоће? Нека их и окушам, само да могу после тога да окушам лакоћу, и сладост. Јер као што лотосово дрво има корење горчине од корење сваког другог дрвета, а плодове слађе од свих других, тако да је његова сладост зауставила бродове Одисејеве и задржала многе у Либији, како каже Хомер, тако су и прва дела и учење врлина, док се рађа таква навика, врло горки и тегобни, али дела, која се рађају потом од стечених навика у врлинама, преслатка су и лака.

 И, речју, ето где невидљиво предстоје ангели с висине, држећи венце у рукама. Гле, и венцеположитељ седи Христос, па колико год си пута победио у томе рату и ниси се приклонио задовољавању својих чула, толико ћеш се пута у невидљивом торжеству овенчати. „Јер муке“, како каже Василије Велики, „рађају славу, и напори доносе венце“. А ако ли си (далеко било!) побеђен једном или двапут, немој сасвим да паднеш, него стани мушки, позивајући у помоћ Бога. Ако тако чиниш, одмах ће ти доћи благодат Божија у помоћ и неће те оставити да те непријатељ савршено победи. Хоћеш ли да се увериш у то? Следи ме до Содома. Јеси ли стигао? Ево их овде петорица царева содомских о којима се говори у Писму? (Пост. 14), који беху потчињени цару асирском по имену Холодогомор, и још тројици царева са њим, те му током десет година даваху данак. Пошто дође тринаест година, они се одметнуше и одбише да плаћају уобичајени данак асирском цару и онима са њим. Због тога се Ходологомор силно разгневи, сабра силу велику, те подиже рат на петорицу царева, па се четрнаесте године показа да их је победио и одвео у ропство. Али шта се збива? Како Авраам чу за то, љубави ради према своме нећаку Лоту, стиже у помоћ, ратује, побеђује и ослобађа их.


Како разумети рат који се водио у 
Содому и применити га на чула

 То је повест која у преносном смислу говори о пет чула, о ђаволу и о страстима. Петорица царева су пет чула која до дванаесте године детињег узраста, због нерасудности и несавршености словесног дела душе, уживају у чулним насладама, које дају као данак асирском ђаволу и тројици царева који су са њим, односно трима основним и општим страстима – заборавности, незнању и немару. Како словесност почне да поприма разликовање добра и зла, посебно штете од које је дотада страдала, тада пет чула, ометана словесношћу, крену да одбијају да плате данак непријатељу, односно одрекну се уживања у насладама за којим жуде. Али из семена Авраамовога потекавши Исус Христос, призван у помоћ, чује, долази и, оснаживши словесност благодаћу Својом, ослобађа их сасвим од победе непријатељеве. Ево како и велики онај премудри Нил, говорећи о преносном смислу ове повести, вели: „Ова нас повест учи о рату који се води у нама самима, рату чувстава са чувственим предметима, јер свако од нас се од рођења до дванаесте године, док нам расуђивање још није обликовано, без испитивања чувстава ставља у власт чувствених предмета и она им служи као господарима и чине шта она заповедају. Вид служи ономе што види, слух гласовима, укус соковима, њух испарењима, а додир чувствима која га на додир подстичу. Он услед младости ниједну од представа не може да разлучи и спречи. А када мисао почне да сазрева и да осећа погубност тога, одмах гледа да се одметне и да побегне из тог ропства. И ако се оснажи у тој мисли и укрепи свој дух, он сасвим слободан остаје, избегавши од мрских господара. А ако му је расуђивање слабије од намере, он чула опет даје у ропство, јер су побеђена силом чулних ствари“ (из Добротољубља).

Свети Никодим Агиорит, КЊИГА ДУХОВНИХ САВЕТА