ЗИМСКА МИКУЉСКА СЛАВА

 

Децембар на Микуљу обично карактерише први снег, прелазак на мирнији и усамљенији, зимски режим живота као и храмовна слава наше зимске капеле, светог преподобномученика ђакона Авакума.

Планина се заоделула зимским огртачем. Манастирски сезонски послови, припреме за зиму и посете ходочасника су утихнули. Птице се више не чују. Планинске дрвосече са својим бучним тестерама одлазе својим домовима на заслужени одмор. Речју, планина је замолчила. Уз повремено фијукање ветра, лавеж манастирских алабаја, ништа се више не може чути осим свете тишине, тајне будућег века.

Да, дубоко у планини када завлада мукла тишина, опитни горштак који је не напушта ни у периоду зиме, поседује чудни планински дар да чује тишину. И не само то,  он почиње да јој се диви, да је воли, да се њоме наслађује као са најумилнијим појањем самих небеса.

Управо у том прелазном моменту када се над планином зацарује тишина, у манастиру се прославља слава светог ђакона Авакума. Ова зимска слава је по свему другачија од оне летње, Ивањдана. Слави се унутар самог конака који у време зиме постаје оаза топлине, испуњена читањем, рукодељама, молчанијем, молитвама на бројанице и пријатним разговорима. Све оно што монахиње због мноштва послова и обавеза током осталог дела године себи не могу у толикој мери да приуште, зимски период им омогућава. Слави се у малој, тесној капелици преиспуњеној иконама и кандилима. У којој је минијатуран и сам олтар, у коме тешко да могу саслуживати више од три свештеника.

Пошто је услед пар сунчаних и топлих дана снег спласао. Било је прилично лако добрати се Микуљског камена. Наравно, под условом да теренац поседује адекватне теренске гуме, „крампонке“.

Овакве временске прилике, омогућиле су долазак нашег владике, епископа Акакија Утешитељевског кога су пратили два свештеника и један чтец. 

Тако је наша зимска манастирска слава прослављења архијерејском литургијом са све саслужујућим свештенством и уз припомоћ архијерејског прислужника.

Пошто је благодат славске литургије била дословно неописива, нећемо се ни трудити да је немуштим речима дочарамо, а и што би; било је то посебно и тајанствено утјешеније и укрепљеније за житељнице сурове Микуљске пустиње.

Владикина беседа је садржала позив на истрајност у монаштву као подвигу бескрвног својевољног и самопожртвованог мучеништва и спремност на право мучеништво. Овај позив је био више него неуобичајен. Из његових речи се могла осетити посебна озбиљност, па чак и забринутост, јер га је владика повезао са тешким изазовима апокалиптичних времена у којима нас је затекла Божија промисао. Као пример за подражавање владика је навео младог ђакона Авакума и његову, до саме језиве смрти на коцу, непоколебљиву верност Христу.

Пошто је владика са мати игуманијом свечано преломио славски колач, прешли смо сви у топлу трпезарију где је послужена трпеза љубави. На трпези су се низале више надахнуте беседе него уобичајене здравице.

Ова слава, својим славословљем Бога, дивног у светима својим, и сада, неколико дана после, одјекује планинским беспућем, попут некаквог благодатно-тајанственог попраздништва.