ТРЕЋА НЕДЕЉА ВЕЛИКОГ ПОСТА

Проповед Светог Филарета Њујоршког

на недељу Часног Крста

„Радуј се живоносни Крсте, блгочашћа непобедива победо, двери рајске, верних утврђење, Цркве оградо, којим се разруши и упразни клетва и пропаде власт смрти и вазнесосмо се од земних ка небеским. Непобедиво оружије, противниче бесова, славо мученика, преподобних ваистину украсе, пристаниште спасења, даруј свету велику милост.“

       Оваквим и многим другим речима Црква данас велича и прославља живоносни Крст – оруђе нашег спасења. Ми, наравно, знамо да је живоносни Крст наша највећа светиња, наше највеће духовно благо. И Црква ту светињу нарочито прославља. Током целе године средом и петком, у црквеним молитвама се прославља Крст скоро сваке недеље. Он се торжествено износи на поклоњење три пута годишње: лети, 1. августа по старом календару, када се сећамо његовог торжественог изношења из Саборног храма у Константинопољу, царском граду, и ношења по његовим улицама. 14. септембра по старом календару – главни празник Крста, када се сећамо његовог торжественог Воздвижења, и данашњи празник – у средини Великог поста.

       Зашто Црква баш тога дана, треће недеље Великог поста, нарочито предлаже Крст нашој молитви и поклоњењу?

       Био је у Старом Завету случај о којем говори Света Библија, када је јеврејски народ, лутајући по пустињи под вођством пророка и боговидца Мојсија, дуго ишао без воде по пустињи док, на крају, људи нису почели да изнемажу од жеђи. И на крају су угледали источник са водом. Жедни и измучени, они су се бацили ка том источнику али, авај, та се вода показала неподношљиво горком – толико да је није било могуће пити. Позвали су Мојсија. Мојсије се обратио право Самом Господу са молитвом, указујући Му јадно стање народа и на тај источник воде, а Господ њему указује на дрво које он треба са молитвом да погрузи у воду тог источника. Када је Мојсије то урадио, са водом се десила чудесна промена и она је постала пријатна на укус и освежавајућа, као у најбољим и најчистијим изворима.    

       И ето, баш то чудо, како говоре Свети Оци, било је праобраз тога како животворни Крст услађује побеснеле и горке воде житејског мора, у коме се ми и сами налазимо. А нарочито сада, у време Великог поста, Црква нас ради тога и подсећа на Крст и предлаже нам га, да нас ободри и укрепи на даље прохођење крсног подвига.

       Наравно, ко не пости, он не схвата, он не види нужду у томе али онај ко држи пост, он зна да се људска немоћ пројављује у време тог посног труда и да човек слаби. И зато, да би га ободрила и духовно укрепила, Црква га подсећа на Крст, на то шта је за нас, људе, учинио Господ Исус Христос, да је узео на Себе грехе наше, приковао их на Крст, био Сам на њега прикован и тим Својим Крсним страдањима, нама задобио спасење и помиловање од стране божанског Правосуђа.

       Нарочито то разумеју велики подвижници и испосници, прави иноци у сторгим манастирима. Тамо посте строго, сурово, не жалећи себе. Неки испосници по целе дане проводе потпуно без хране и пића. И зато да би укрепили људску немоћ која слаби у тим испосничким подвизима, подвижници се и обраћају Крсном дрвету. Оно нам говори о томе шта је Господ претрпео за нас и тиме нас окриљује на нове трудове, на нове подвиге.

       Али, запамтите: када се поклањамо животворном Крсту, када му се поклањамо и целивамо га као нашу светињу, као драгоценост, као ризницу која нас освештава, ми увек треба да имамо на уму сећање на оно што се десило на крсту.

       Тајна Крсног подвига Спаситеља састоји се у томе што је Он прикован на Крст Својом људском природом, и том природом је примио све крсне муке. Али истовремено, пошто Он није био само човек већ Богочовек, Његова божанска, свезнајућа природа Му је предала потпуно познавање свих грехова свих људи из свих векова. И наших, такође. И када је Он тамо страдао, преживљавајући са тугом у тим мукама грехе целог човечанства, тада су и наши греси били тамо пред Њим и он је због њих туговао и због њих био прикован – због герхова сваког од нас.

       Притом, Свети Оци нам говоре следеће: будући да се сила Крсног подвига, његово спасоносно дејство, простире на сва времена и, самим тиме се тиче свих људских грехова – зато сваки пут када ми чинимо неки грех, ми као да отежавамо то страдање које Господ на Крсту подноси за нас. Свети Оци су тачно тако и говорили, да грешници који непокајано греше – по други пут распињу Сина Божијега, као да Га поново закивају за Крст, као да и сами учествују у оним страшним ударцима под којима су се крсни клинови забадали у најсветије тело нашег Господа.

       Постоји прича о чудотоворном образу Мајке Божије „Неочекивана радост“, која говори о томе како је један грешни човек, који је често пролазио поред иконе Мајке Божије, без обзира на то што је ишао на своје грашно дело, Њу ипак са вером и благочестиво прослављао, говорећи јој анђелски поздрав „Богородице Дјево, радуј се, благодатна Маријо, Господ је са Тобом, благословена си Ти међу женама...“ И једном после таквог поздрава, он је са ужасом видео како лик како да је оживео, Мајка Божија и Спаситељ на њему као да су живи а из Спаситељевих рана струји жива крв. Он је задрхтао, пао пред образом у ужасу и почео да моли Мајку Божију: „Мајко милосрђа, заступи ме грешног пред Сином Твојим да би ми опростио моја безакоња“. А она му је одговрила: „Ви ме зовете Мајком милосрђа а сами сте немилосрдни према Сину Моме, јер сваки пут када без покајања грешите, ви Га по други пут прикивате на Крст“. И грешни човек Ју је умолио. Она је измолила опроштај за њега код Сина Свога – какво је овде назидање за нас!

       Памти то, хришћанине и поклањај се крсту и целивај га, моли Господа да те Он Крсном силом укрепи на борбу са грехом, да не би грешио непокајано и тим непокајаним гресима поново прикивао свога Господа на Крст. Амин.