Одјекнуо је и последњи ехо
узбуђене, раздрагане и многометежне летње свакодневнице. Јесен долази
ненаметљиво, тихо... брише живахне и сунцем окупане слике лета. Својом
неземаљском палетом боја, које се протежу кроз све замисливе и незамисливе
нијансе, испуњава контуре земље. Затим полако односи све са собом, ... пред
њеним моћним дахом, у врхунцу експанзије боја, нестаје лишће, плодови, латице,
нежне птице.... умирућа природа, нестаје пред погледом телесног света, да би
след зимског сна васкрсла у пуном сјају и још једном потврдила истинитост
свеопштег Васкрсења. Коначно зима је најављена, и може да се представи свету...
ослобођено јој је и очишћено место где може да се искаже свом силином и
постојаношћу својих атрибута... снега, леда, мраза... њено зимско царство
наступа.
И дух човечији, као и само
тело наше, преживљава овај пребражај, ове варијације и игру природе у себи и на
себи, по Божијем устројству. Лето непрестано рађа родове, улива животну снагу
свакоме телу, „измишља“ разне животне потребе које се лако обављају при летњој
топлоти и питомости, и подстиче човека
да му сва машта његова изгледа сасвим остварива и неограничена... Дух лута, заокупљен новим сазнањима и свиме
оним што може и неможе да обави, путује са места на место, разлеже се по целом
човечанству и осваја лепоте земљине кугле. Мало је тада места у свакоме само за
себе, за своју душу...
Планински манастир, као што је
наш, тада сав препушта се подвигу гостољубља и сезонских радова, потпуно живи
за све друго, и најмање за себе... пожртвовање и телесну службу ближњем
изискује сваки дуг летњи дан... Летњи
пољски радови односе часове и мисли, дух човеков претвара се у венце саткане од
труда, зноја, делатном љубави ка ближњима... Потребно је обезбедити све, баш
све, како би када зима наступи дух, а и тело починулли у њеној тишини... што се
тада свакако чини лаким, јер тако и јесте Богом устројено.
Јесен нам допушта и даје
времена да се посветимо нама вољеним стварима, дугим шетњама, нашим драгим животињама,
мирним и неузбурканим, помало носталгичним поподневним сатима у дугим
магловитим и кишним данима... када се стишавају унурашње буре... чини се, саме
од себе. Планински густи магловити бедем, који се стиска око нас, недозвољава
погледу да лута у даљину, враћа га самоме себе... да истражује Божију
бесконачност и у човеку.
Јесен је мудра, смирује
човека, уозбиљује својом грозничавом хладноћом подсећајући да наступа права,
правцата хладноћа, лед и пахуље које неподсећају нинашта ововремено и
земаљско...
Јесен је оборила у човеку
мисли да је неуморан радник у врту својих потреба, ограничила га је својом
маглом, хладним кишама и суморним блатњавим путевима... притерала га је у себе,
вратила га је самоме себи. Шта има тамо у нашој души што није поспремљено, што
се сакрило и умакло пред летњим бљештавим сјајем?! Требаће доста времена да се
и то поспреми и уреди, можда чак и читава дуга, дуга и хладна планинска зима. Слава Богу на висинама, Који царује изнад свих
годишњих доба, слава Му, јер је устројио за нас сасвим белу, тиху, неометајућу
зиму, чија тајанственост и једнолична белина непривлаче и неисцрпљују снагу
духа, која је и више него потребна у борби и преиспитивању себе.
Ипак није све и увек тако сиво и хладно... јесењи
дани крију дубоку снагу живота. Поглед душе губи се далеко у надземаљским,
рајским јесењим бојама и омамљујући, воде га ван ове земље и времена, тамо где
се човек посвећује само својој души и узводи је Богу Милостивоме, Који све ово
премудро устројава. Ако сада не сазри душа моја за спасење Твоје Господе, ако
тужно срећни дани јесењи, не одвоје ме од свега земаљског и ако тишину зимску
не испуним молитвом и страхом Твојим... у пролеће, када сва природа саображава
се Славном Васкрсењу Твоме, ја нећу донети здравог и спасоносног плода, нећу
васкрснути заједно са природом и лед зимски одебљаће и такав потрајаће у мојој
души.
Умудри Господе сваку душу да у
свему око себе види Вољу Твоју и домострој спасења, као што тиме више него било
шта друго одише круг годишњих доба!
Нема коментара:
Постави коментар