Ето какво је порекло празничних дана.
Празници нису дани испразности, беспосличарења, ленчарења, него су дани празни, то јест слободни од свих животних напора, брига и мука, да бисмо могли лакше и потпуно посветимо Богу, то су свети дани..
На нашу жалост и несрећу, људи који тону у греховне преласти, као што је и некада било, а како данас нарочито бива, све добро и лепо што је установио Бог ради нашег добра и ради нашег спасења изврћу, кваре и изопачавају. Изврћу на све начине, овако или онако.
Тако су још у старозаветна времена Јевреји изврнули смисао празновања седмог дана – суботе. Ово се тако јасно види из целог низа случајева када је Господ Исус Христос чинио своја дивна исцељења у суботу, а посебно из данашњег јеванђељског зачала ( Лк 13, 10-17 ), у коме се проповеда како је старешина синагоге узнегодовао што је Господ Исус Христос у дан суботњи исцелио жену згрчену од тешке немоћи.
Одговарајући на такво погрешно схватање заповести о суботњем мировању, Господ је нагласио да је у седми дан дела милосрђа и, уопште, дела Божија не само допуштено чинити него да их и треба чинити. Седми дан је зато одређен.
Али док су Јевреји погрешно придавали претеран значај заповести о светости седмог дана, мислећи да тога дана не треба чинити чак ни добра дела, савремени хришћани често показују потпуно непоштовање светости седмога дана, дозвољавајући себи да се тога дана баве пословима који нису за похвалу и који су недопуштени и у обичне, радне дане, самим тим омаловажавајући и оскврњујући светост овога дана. Уско материјалистички егоизам и служење својимстрастима уместо Богу толико су измучили савременог „ хришћанина “ да он чак ни један, једини дан у недељи не жели да посвети Богу.
Колико је у наше време остало мало хришћана који сматрају својом светом дужношћу и својом радосном обавезом да сваке недеље и сваког празничног дана присуствују богослужењу у храму и који искрено жале ако због неке неодложне потребе или због болести морају да пропусте празнично богослужење.
А још је мање данас хришћана који би преостали део недеље или празничног дана посвећивали Богу и проводили их свето и богоугодно, ради духовног уздизања: у домаћој молитви, у читању поучних и душекорисних књига, у душекорисним разговорима са својим рођацима и пријатељима, и у чињењу дела хришћанског милосрђа.
Сада код нас на празник обично гледају као на дан потпуне духовне распојасаности и греховне разузданости. Страшно је чак и помислити како многи од савремених „ хришћана “ омаловажавају и просто оскврњују узвишену светост празничног дана. А то оскврњење светиње празничног дана често почиње већ пре вечери, у навечерје празника, када, по схватању Цркве, почиње празник.
У Цркви за време свеноћног бдења, свештенослужитељ се моли у име свих: Све вече савршено, свето, мирно и безгрешно, од Господа молимо, а многи од данашњих хришћана чак ни не помишљају о томе да ово свето вече наступања празника проведу свето, мирно и безгрешно, већ сасвим супротно: да га проведу безбожно, бучно и греховно на неком друштвеном весељу, у позоришту или биоскопу, на балу или на седаљки, често у пијаном стању и уз игранке „ до јутра “како се то већ унапред примамљиво и широко рекламира у новинама или на плакатима. Постало је помодно, нарочито последњих година, да се организују такве забаве и весеља баш у навечерја недељних и празничних дана, изгледа са одређеном намером и лукавим наумом – да би одвратили људе од хришћанског дочека светих дана и приморали их да се бучним и разузданим каткад чак и развратним забавама ругају светости тих Божијих дана и оскврњују их непристојним играњем, преједањем, пијанством и свакојаким греховним провођењем времена.
Празнични дан, небогоугодно започет још од вечери, већ се природно наставља и завршава, такође небогоугодно и греховно. Ујутру, после бесано проведене ноћи, човек већ неће, а понекад му је и физички немогуће, да иде у Цркву на Божанствену Литургију. Ето, најважнија половина празничног дана – Божијег дана пропала је. После ручка – нове разоноде у савременом духу, где се обавезно виде разни људски пороци и страсти у свим могућим привлачним бојама и облицима. Затим – празнословни, залудни разговори у гостима, лишени сваког озбиљног и дубоког садржаја, уз, сада такође толико уобичајено, осуђивање ближњих, сплетке и оговарања; ни речи о Богу, о души, о духовном животу: то, видите уопште није модерно сада, у наше већ одвећ „ висококултурно доба “, досадно је и никоме није интересантно, а још може неко да се прочује као „ лажни побожњак“ и „лицемер фарисеј“; потребно је нешто што би будило и распаљивало најниже инстикте човечије природе, треба, напокон излити пред неким отров и њиме тровати душе других..
Све ово тако небогоугодно провођење времена изгледа тобож као „одмор“, али какав је то „одмор“: то није друго до самообмана; у ствари, од таквог провођења времена настаје још само веће исцрпљивање снага, како телесних тако и душевних. Због таквог духовно порочног провођења слободног времена, извор животних сила човекових просипа се и убрзава се приближавање смрти, како телесне, тако и оне још страшније – духовне.
Нипошто не приличи нама, православним Русима, да проводимо тако безбожно недељне и празничне дане, јер ми смо доживели страшну, крваву катастрофу и изгубили нашу отаџбину управо због наше безбожности, а нарочито због таквог провођења празничних дана, које је почело још у некадашњој Русији, сасвим противно њеном узвишеном призвању – да буде Света Русија. У изгнанству, ми као да се налазимо под Божијом епитимијом и треба да се кајемо и молимо Бога за опроштај грехова отаца наших и својих сопствених. У том случају је ли пристојно, је ли умесно још више жалостити Бога тако грубим презирањем светиње дана Божијег који је сам Бог установио ради нашег спасења? Није ли то право безумље? Да не буде то код нас, браћо. Нека дани празника за нас буду заиста свети дани посвећени Богу. Не дозволимо непријатељу човечијег рода да нас доведе до потпуног губитка духовности, до чега је већ дошла велика већина савремених људи који живе само плотским животом, без помисли о Богу и о припремању себе за вечност која нас очекује. А за то је пре свега неопходно да се сваког недељног и празничног дана искрено, из душе помолимо у Цркви за време служења свеноћног бденија и Божанствене Литургије, усрдно молећи Бога да нас уразуми, научи и умудри како да и сав овај дан проведемо свето, мирно и безгрешно, по Његовој светој вољи. И тада ће се благодат Божија неприметно дотаћи наших душа и Дух Свети, по Христовом обећању, увешће нас у сву истину и побудити у нама жељу за спасоносним духовним животом и његово искање.
Несрећни су, јадни и крајње неразумни људи који не долазе да се помоле у Цркви Божијој недељом и празничним данима: они сами не наслућују каквих се духовних богатстава, какве духовне радости, утехе и задовољства лишавају. Хришћанин без Цркве постаје духовно безосећајан, окорела срца и озлојеђен, духовни живот у њему замире и јавља се осећање страшне духовне празнине, коју савремени људи настоје да испуне разонодама и весељем, али узалуд, јер осећају само тугу и разочарење које море душу. Ето где је узрок наркоманске страсти, да не говорим о пијанству и разврату. Ето откуда потичу сви преступи и тако катастрофално опада морални живот и све више и више застрашујуће преступништво.
А кад се у Цркви помолимо из душе, не само устима него и срцем и свим својим унутрашњим бићем, ми ћемо се орасположити да и сав дан проведемо свето, побожно; то ће бити у нама истински празник и прави одмор од свакодневног рада и животних брига, а такво разумно светковање хришћанских празника, укоренивши се у душама, довешће нас до краја нашег земаљског живота ( који ће раније или касније наступити за сваког од нас! ) и на вечан, бесконачан празник у одајама рајским, где је непрестано ликовање оних који празнују и неисказана сладост оних који гледају неизрециву лепоту лица Твога, што свако од нас може да достигне ако се буде свагда сећао дана седмог, да га светкује. Амин.
Архиепископ Аверкије Џорданвилски
Нема коментара:
Постави коментар