А када се напунише дани живота њена, Она се приближи свечаном и свеблаженом успенију свом, и веома жељаше изићи из тела и отићи к Богу, јер беше свагда обузета божанственом и непрестаном жељом да види преслатко и многожељено лице Сина свог, седећег с десне стране Оца на небу. И свагда горећи према Њему већом љубављу него Серафими, Она лијаше потоке суза из пресветих очију својих, топло се молећи Господу да је из ове долине плача узме к Себи у небеске блажене обитељи. Живећи у дому светог Јована Богослова, који се налазио на Сиону, Она је често одлазила на Маслинску Гору, одакле се Син Њен Господ Христос узнео на небо, и тамо узносила своје усрдне молитве. Но једном када се Она топло мољаше Господу Христу да је разреши од тела и узме к Себи на небо, пред њу стаде свети Архангел Гаврил који јој од детињства беше служитељ, и у Светињи над светињама њен хранитељ и благовесник оваплоћења Божјег, и у све дане живота њеног неодступни чувар. Пресвета лица он јој донесе од Господа радосне речи, да ће се она ускоро после три дана, преставити. Саопштавајући Пречистој Дјеви смртни час, Архангео јој говораше да се она не узнемирује него да са радошћу прими његове речи, пошто ће прећи у бесмртни живот да вечито живи са Бесмртним Царем славе. „Син твој и Бог наш, говораше Архангео, чека са архангелима и ангелима, са херувимима и серафимима, и са свима небеским дусима и душама праведних, да прими Тебе, Матер Своју, у небеско царство, да би Ти живела и царовала с Њим у бесконачне векове" .
У знак пак Богородична тријумфа над смрћу, то јест да над Њоме неће имати власти телесна смрт, као што је није имала ни душевна, и да ће Она, на кратко време заспавши смрћу као сном, брзо пренути се из ње као иза сна, и отеравши од себе смрт као дремеж од очију, угледаће при светлости лица Господњег бесмртни живот и славу, куда ће прећи ликујући у духовној радости, – у знак дакле тога Архангео благовесник даде Светој Дјеви рајску грану. Ова грана бејаше од палмовог дрвета и сијаше светлошћу небеске благодати, и имала се носити пред одром Богоматере, када свечесно и свечисто тело њено буде ношено ради погребења. Преблагословена Богомати се испуни неисказане радости и усхићења, јер шта је могло за Њу бити радосније и слађе него живети на небу са Сином својим и Богом и вечно се наслађивати гледањем свемилог лица Његовог? И павши на колена, Она узнесе свесрдну благодарност Творцу своме, говорећи: Ја не бејах достојна, Господе, да примим Тебе у утробу своју, да се Ти сам ниси смиловао на слушкињу Своју; ја сачувах поверену ми ризницу. Стога Ти се молим, Царе славе, сачувај ме од области геене: јер када небо и анђели дрхћу пред Тобом, утолико више саздани од земље човек који нема никаквих блага сем дарованих Твојом добротом; Ти си Бог и Господ, свагда благословен вавек.
При одласку свом из овог живота Пречиста Владичица зажеле да види свете апостоле који се беху због проповедања Еванђеља разишли по васељени. Она мољаше Господа и о томе, да у часу исхода свог не види кнеза таме и страшилишта његова, него да сам Син њен и Бог дође са светим Анђелима Својим и прими душу њену у свете руке Своје, као што јој то обећа раније. А када Владарка наша, преклањајући колена, узношаше на Гори Маслинској молитве и благодарења, тада се дешаваше ова чудесна појава: маслинова дрвета, као да имаху душе, савијаху врхове своје наниже и клањаху се заједно с Богородицом; када се Мати Божија поклањаше до земље, тада се и дрвета повијаху наниже; а када Она устајаше од поклоњења, тада се и дрвета исправљаху; дрвета служаху Богородици као слуге, поштујући Богоматер.
По завршетку молитве Пресвета Богородица се врати дома, и одмах се затресе све од божанске силе која невидљиво окружаваше Богоматер, и од пресвете славе која Њу обасјаваше Свечесно лице њено, које је и до тада свагда сијало благодаћу Божјом јаче него лице Мојсијево када је Мојсије на Синају говорио с Богом, засветли се тада много више неисказаном славом. И стаде се Пречиста припремати за свој одлазак. Пре свега она обавести о томе свог усињеника, љубљеног ученика Христовог Јована (ср. Јн. 19, 26), и показа му лучезарну грану, остављајући му аманет да је при спроводу њеном носи пред одром њеним. Затим Пресвета Дјева каза о своме скором одласку и осталима у дому који јој служаху. Потом Она нареди да њену одају и одар украсе, и да их кађењем омиомире, и да начине много свећа и запале их, и да уопште спреме све што је потребно за погреб. Свети Јован Богослов одмах посла к светом Јакову, брату Господњем, првом епископу јерусалимском, и к свима сродницима и ближњима, обавештавајући их о скором престављењу Божје Матере и означујући сам дан њеног престављења. Свети пак Јаков извести о томе све хришћане, не само оне у Јерусалиму него и оне по околним градовима и селима. И к Пресветој Богородици слегоше се са светим Јаковом сви сродници и велико мноштво верних. И свима њима Пресвета Владичица исприча све што јој Арханђео рече о њеном пресељењу на небо, и у потврду тога показа им палмову грану из Божјег раја донесену, која је као сунчани зрак сијала светлошћу небеске славе, а коју јој даде њен благовесник свети Архангел Гаврил.
Слушајући из пресветих уста саме Пречисте Богоматере вест о њеној брзој кончини сви присутни хришћани плакаху, и сав се дом напуни јаука и ридања, и сви мољаху Свемилостиву Владичицу као општу Матер свију, да их не оставља сироте. А Мати Божија их мољаше да не плачу него да се радују њеном одласку, пошто ће Она, ставши близу престола Божијег и лице у лице гледајући Сина и Бога свог и разговарајући с Њим очи у очи, лакше молити и умилостивљавати доброту Његову за све. При томе их Преблагословена Богородица увераваше да их по престављењу свом неће оставити сироте, и да ће не само њих него и сав свет посећивати, надгледати, и помагати невољнима.
Оваквим утешним речима Пресвета Богородица отираше сузе онима који плакаху, уклањаше тугу из срца њихових, и утишаваше ридање њихово. Пречиста Владичица затим наложи односно двеју риза својих, да се даду двема сиромашним удовицама које јој с усрдном љубављу служаху, добијајући храну од ње. Односно пречистог тела свог Она остави завештање, да оно буде погребено у Гетсиманском врту, крај Горе Маслинске, недалеко од Јерусалима, јер тамо беше гробница светих праведних родитеља њених Јоакима и Ане, и светог праведног Јосифа, заручника њеног, при долини Јосафатовој, која се простирала између Јерусалима и Маслинске Горе, и у којој су се сахрањивали убоги житељи града Јерусалима.
Када Пресвета Богомајка издаваше ове предсмртне налоге, изненада настаде хука као силна грмљавина, и мноштво облака окружи дом светог Јована Богослова: јер по Божјем наређењу свети анђели узеше свете апостоле расејане по разним крајевима васељене ради проповеди Еванђеља, и неочекивано их донесоше на облацима у Јерусалим и поставише на Сиону пред вратима дома где живљаше Мати Божија. Угледавши један другога, свети апостоли се радоваху и уједно се у чуду питаху: Који је разлог због кога нас Господ сабра заједно? – К њима изиђе свети Јован Богослов и поздрави их са радошћу и са сузама, обавештавајући их при томе о скором одласку Пресвете Богородице са земље. Тада разумеше свети апостоли, да их Господ ради тога сабра са разних крајева васељене да присуствују блаженој кончини Пречисте Матере Његове и да чесно погребу њено пресвето тело. И срца светих апостола испунише се велике жалости због одласка Пресвете Богоматере. Ушавши у кућу, свети апостоли угледаше Богоматер где седи на одру пуна духовног весеља, и поздравише је говорећи: Благословена си Ти од Господа сатворившег небо и земљу! – Мир вам, браћо, изабрани од Господа! одговори им Пречиста. И упита их: Како дођосте овамо? – Свети апостоли јој казаше да сваки од њих силом Духа Божјег би узет са места где проповедаше и на облацима донесен на Сион.
Пречиста Дјева прослави Бога што испуни жељу срца њеног услишавши молитву њену: да види свете апостоле при кончини својој. И рече апостолима: Господ вас доведе овамо ради утехе душе моје, која се има разлучити од тела, како то захтева смртна природа, јер се већ приближи одређено ми од Створитеља мог време. – А они јој на то са тугом говораху: За време твога боравка на земљи, Владичице, ми се утешавамо, гледајући на тебе као на самог Господа и Учитеља нашег; а сада, лишавајући се твога присуства на земљи, како ћемо поднети тешку тугу и жалост срца наших? Али пошто Ти одлазиш у надсветске обитељи по вољи рођеног од Тебе Христа Бога, ми се с једне стране радујемо Божјој одлуци о Теби, а с друге оплакујемо наше сиротанство, јер више нећемо видети овде Тебе, Матер и Утешитељку нашу.
Говорећи ово свети апостоли се купаху у сузама. А Пресвета Богородица их тешаше говорећи: Не плачите, пријатељи и ученици Христови, и моју радост не помућујте својом тугом, него се радујте са мном, јер одлазим ка Сину и Богу моме. Тело пак моје, које сам ја сама припремила за укоп, ви на одру однесите у Гетсиманију и погребите, па се опет вратите на наложену вам проповед Еванђеља. А мене, ако хоће Господ, можете видети и по мом одласку.
Док Богоматер тако разговараше са светим апостолима, стиже и Богом изабрани сасуд, божанствени апостол Павле. Припавши к ногама Пресвете Богородице он јој се поклони, и отворивши уста своја величаше је многим похвалама. Радуј се, говораше свети апостол, Мати Живота и изложење моје проповеди! Јер иако се не насладих гледањем лица Христа Господа мог овде, на земљи, пре вазнесења Његова на небо, ипак, гледајући сада Тебе, сматрам да видим Њега.
Са светим апостолом Павлом беху и блиски ученици његови: Дионисије Ареопагит, Јеротеј и Тимотеј. Беху присутни и остали апостоли, из броја Седамдесеторице. Сви они беху сабрани Духом Светим, да се удостоје благослова Пресвете Богородице, и да својим присуством увеличају величанственост њене сахране. Пресвета Богомајка, дозивајући к себи поименце, свакога од светих апостола благосиљаше и хваљаше веру и подвиге у проповедању Еванђеља Христова; свакоме Она жељаше вечно блаженство, и мољаше се за мир целога света.
Настаде петнаести дан месеца августа, и приближи се очекивани благословени час, трећи час дана, у који се Пресвета Богородица имала преставити. У одаји бише упаљене многе свеће; свети апостоли узношаху славословље Богу; свебеспрекорна Дјева лежаше па украшеном одру, и спремна за блажени одлазак Она очекиваше долазак многожељеног Сина свог и Господа. И изненада обасја кућу неисказана светлост славе Божије, од које се помрачи сијање свећа. И ужас спопаде све којима се то виђење откри. Они видеше кров куће отворен и слава Господња силажаше с неба: и гле, сам Цар славе Христос са безброј архангела и ангела, и са свима Небеским Силама, са светим праоцима и пророцима који унапред предсказиваху о Пресветој Дјеви, и са свима праведним душама, приближаваше се к Пречистој Матери Својој. Угледавши приближавање Сина, Пресвета Богомати с великом радошћу кликну речи своје песме: Велича душа моја Господа, и обрадова се Богу Спасу моме, што погледа на смерност слушкиње Своје (Лк. 1, 46-47). И подигавши се са одра, као да иде у сусрет Сину свом, Она се поклони Господу своме. А Он, приближивши се, и с љубављу гледајући на Њу, говораше: Ходи Ближња моја, ходи Голубице моја, ходи најскупоценији Бисеру мој, и уђи у обитељи вечнога живота.
Мати Божија поклонивши се одговори: Благословено име Твоје, Господе славе и Боже мој! Ти си изволео изабрати мене смирену слушкињу Твоју за служење тајни Твојој; стога ме помени, Царе славе, у вечном царству Твоме; Теби је познато да ја свим срцем заволех Тебе и сачувах поверено ми од Тебе благо, и сада прими у миру дух мој, и заштити ме од власти таме да ме никаква сатанска сила не сретне. – А Господ, тешећи је преслатким речима, говораше јој да се не боји сатанске силе која је већ сатрвена ногама њеним; и с љубављу је позиваше да смело пређе од земље к небу. На то Пресвета Дјева с радошћу одговори: Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје (Пс. 107, 2). Затим, изговоривши поново своју некадању реч: Нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38), Она опет леже на одар. Осећајући неисказану радост од гледања пресветлог лица премилог Сина свог и Господа, и препуна усхићења од преслатке љубави к Њему, Она предаде пресвету душу своју у руке Сина свог; при томе Она не осети никакав бол, него као да заспа слатким сном. Јер Онај кога Она заче не повредивши девичанство и роди без бола, узе и свечесну душу њену из тела без бола, и не даде да тело њено види труљење. И одмах отпоче сверадосно и преслатко појање анђела, у коме се чујаху често понављане од анђела речи Гаврилова поздрава Пресветој Дјеви: Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама! (Лк. 1, 28).
И тако од свих Небеских Чинова беше свечано праћена пресвета душа Богоматере, ношена на рукама Господњим у вишње обитељи. А праћаху је очима и свети апостоли, који се удостојише гледати ово преславно виђење, као што некада тронутим очима праћаху Господа када се узносио са Маслинске Горе; и стајаху дуго запрепашћени, и као у неком заносу. Затим дошавши к себи, они се поклонише Господу који са славом узнесе на небо душу Своје Матере, и с плачем окружише одар Пресвете Богородице. Пресвето лице њено сијаше као сунце, а од пречистог тела њеног излажаше чудесан дивни миомир, какав се не може наћи на земљи нити језиком људским описати. И сви са страхом и побожношћу целиваше то пречисто тело, одајући му свечано поштовање; и освећиваху се од додира к њему, и осећаху у срцима својим превелику духовну радост, од благодати Пресвете Богородице. А даваху се и исцељења болеснима: слепима се очи отвараху, глувима слух, хромима се ноге исправљаху, духови нечисти се изгоњаху, и свака се болест одмах лечаше од самог додира одра Пресвете Богородице.
Усред тих догађаја који праћаху престављење Мајке Божије отпоче свечан спровод свечесног тела њеног: свети Петар заједно са светим Павлом, и са светим Јаковом братом Божијим, и са осталим главним светим апостолима, ставши на челу поворке, узеше на рамена одар Пресвете Богомајке, а свети Јован Богослов носаше пред одром ону лучезарну рајску грану. Остало пак мноштво верних, са свећама и кадионицама иђаху у спроводу. И сви певаху погребна молитвословља: свети Петар почињаше, а остали складно певаху за њим псалам Давидов: Кад изађе Израиљ из Мисира… (Пс. 113, 1…), додајући свакоме стиху: Алилуја. По дејству Духа Светога певаху се и друге свечане и благодарне молитве и псалми. Свечани спровод са пречистим телом Богоматере кретао се од Сиона кроз Јерусалим ка Гетсиманији. Над одром и учесницима у спроводу образова се круг од облака, сличан венцу, огроман и озарен необичном светлошћу. А из облака разлегаше се дивно анђелско појање које испуњаваше ваздух и које сви чујаху. Тај венац од облака са анђелским појањем ношаше се по ваздуху над одром Богоматере све до места погребења. Но радосни спровод, који никакав људски језик не може достојно описати, би неочекивано узнемирен. Многи од Јевреја који не вероваху у Христа, чувши необично појање и угледавши свечан спровод, изађоше из својих кућа и кренуше за њим; они такође пођоше у град, дивећи се толикој слави и поштовању који се указују телу Матере Исусове. Дознавши за то, првосвештеници и књижевници се испунише зависти и гнева, и послаше слуге и војнике, а подговорише и многе из народа, да с оружјем и моткама сустигну спровод, да разјуре учеснике његове, да ученике Исусове избију, а да тело Маријино огњем сажегу. Но када нахушкана руља, наоружана као за рат, јаросно потрча за спроводом и већ беше на домаку њега, изненада се онај круг од облака који је пловио по ваздуху спусти на земљу и као зид окружи свете апостоле и остале хришћане, те гонитељи чујаху само појање, никога не видећи за облаком. А свети анђели који невидљиво лећаху над пречистим телом Богоматере и хришћанима, поразише слепилом злобне гонитеље, те многи од њих разбише главе о градске бедеме, док други не знајући куда иду пипаху бедеме и тражаху водиоце.
У то време догоди се да један јеврејски свештеник, по имену Атоније, изађе на пут: видевши свете апостоле, – облак се по Божјем промислу беше поново подигао увис ради веће славе Богоматере, – и мноштво хришћана који са свећама и појањем окружаваху одар Пресвете Богородице, Атоније се испуни зависти, у њему плану стара злоба према Господу нашем, и он рече: „Погледајте каква се почаст одаје телу оне која роди ону варалицу што разори закон отаца наших!“ И будући снажан телом, он у страховитом бесу појури ка одру у намери да баци на земљу пречисто тело Владичице наше; и када се дрске руке његове дотакоше одра, тог часа невидљиви анђео одсече му обе руке невештаственим мачем Божје одмазде, и оне висијаху прилепљене за одар. Тада Атоније паде на земљу вичући и вапијући: „Тешко мени!“ И увидевши свој грех, он се стаде кајати и говорити светим апостолима: Смилујте се на мене, слуге Христове!
Свети апостол Петар нареди да стану они што ношаху одар и рече Атонију: Ето, добио си што си желео. Знај дакле да је Господ Бог од освете (Пс. 93, 1), и није се затајио. Но ми те не можемо исцелити од твојих рана; то може учинити једино сам Господ наш, на кога ви неправедно устасте, и ухвативши убисте. Али, ни Он ти неће хтети дати исцељење, ако претходно не поверујеш у Њега свим срцем и не исповедиш устима да Исус јесте истинити Месија, Син Божји. – Атоније повика: Верујем да је Он предсказани од пророка Спаситељ света, Христос. Ми од самога почетка бесмо увидели да је Он Син Божји; али, помрачени злобном завишћу, не хтесмо отворено признати величија Божија и предадосмо Га невина на смрт; Међутим Он силом Божанства Свог васкрсе у трећи дан, посрамивши све нас, ненавиднике Његове: јер ми покушавасмо да поткупљивањем стражара затајимо васкрсење Његово, али ништа не могосмо учинити, пошто слава о томе пронесе се на све стране.
Када Атоније говораше ово, кајући се за свој дрски грех, свети апостоли и сви верни радоваху се радошћу анђела за грешника који се каје. И нареди свети апостол Петар Атонију да са вером приљуби ране отсечених руку уз висеће о одру руке, и да са вером призове име Пресвете Богородице. Антоније то уради, и одмах се одсечене руке припојише к својим местима, и постадоше потпуно здраве; једино остаде ожиљак, као црвена нит око лакта. И павши ничице пред одром, Атоније се поклони рођеноме од Пречисте Дјеве Христу Богу, и многим похвалама величаше Пресвету Матер Његову, наводећи из Светога Писма пророштва и сведочанства о Њој и о самоме Христу, те се сви веома чуђаху двема стварима: чудесном исцељењу Атонијевих руку и мудрим речима његовим, којима слављаше Христа Бога и хваљаше Пречисту Богородицу. И придруживши се светим апостолима, Атоније са осталим хришћанима ступаше за одром ка Гетсиманији. Исто тако добише исцељење и они од поражених слепилом који, увидевши свој грех, с покајањем прибегаваху к одру Пресвете Богородице вођени од водилаца и додириваху га с вером, и одмах добијаху прогледање не само телесних него и душевних очију својих. Јер милосрдна Мати свих, Пресвета Владичица, као што рођењем својим достави радост целој васељени, тако и у успенију свом не хте никога ожалостити: као блага Мати благога Цара, Она и бивше непријатеље своје милостиво утеши благодаћу и добротом својом.
Када свети апостоли са свим мноштвом хришћана стигоше у Гетсиманију и поставише одар са пресветим телом, настаде опет плач и јаук међу хришћанима; сви ридаху што се лишише такога блага и што западоше у такво сиротанство; и припадајући к телу Пресвете Богородице, они га грљаху, целиваху и сузама заливаху, одајући последњи целив, и једва у сумрак положише свечесно тело у гроб. Но и онда, пошто метнуше велики камен на гроб, они не одлажаху од гроба, везани љубављу за Божију Матер. Свети апостоли проведоше крај гроба Пресвете Богородице у Гетсиманском врту три дана, вршећи молитве и псалмопјенија. И за све то време у ваздуху се чуло дивно певање небеских војника који хваљаху Бога и величаху Богоматер.
Но по особитом промислу Божјем један од апостола, свети Тома, не би присутан на преславном погребењу тела Пречисте Богородице, него тек трећега дана стиже у Гетсиманију. Свети апостол Тома силно жаљаше и туговаше што се не удостоји, као остали свети апостоли, последњег благослова и целива Пречисте Богоматере; исто тако он много плакаше и зато што једини он не виде божанску славу дивних тајана и дела Божјих, јављених у време успенија и свечаног погребења Богоматере. Свети апостоли, сажаливши се на њега, решише да отворе гроб, да би свети Тома видео макар мртво тело Преблагословене Богородице, поклонио му се и целивао га, и тиме олакшао своју тугу и ублажио своју жалост. Но када свети апостоли одвалише камен и отворише гроб, њих спопаде ужас: јер видеше гроб празан, у њему не беше тела Богоматерина већ само погребне ствари, из којих излажаше диван миомир. Свети апостоли стајаху зачуђени, и беху у недоумици шта то значи. И целивавши са сузама и побожношћу чесну плаштаницу што беше остала у гробу, они се заједно молише Господу да им открије шта је са пречистим телом Пресвете Богородице.
Предвече свети апостоли седоше да се мало поткрепе храном. А у њих беше за време трапезе овакав обичај: они остављаху једно место празно, и стављаху на њега парче хлеба у Христову част, и као Његов део. А по завршетку трапезе, узносећи благодарност, они узимаху споменуто парче хлеба, звано Господњи део, подизаху га увис славећи велико име Пресвете Тројице, и завршиваху молитвом, говорећи: „Господе Исусе Христе, помажи нам!“ И онда јећаху то парче као Господњи благослов. Тако поступаху свети апостоли не само када биваху заједно него и сваки кад је бивао сам. А сада у Гетсиманији за време трапезе они ни о чему другоме не мишљаху и не разговараху него једино о томе, како се не нађе у гробу пречисто тело Богоматере. И гле, када по завршетку трапезе свети апостоли устадоше и стадоше по обичају подизати увис парче хлеба остављено у част Господа и славити Пресвету Тројицу, они изненада чуше анђелско певање. Подигавши очи, они угледаше на ваздуху Пречисту Матер Божију живу, окружену мноштвом анђела. Она сијаше неисказаном славом и рече им: „Радујте се, јер сам с вама у све дане“. А свети апостоли, испунивши се радости, уместо уобичајеног „Господе Исусе Христе, помажи нам“, ускликнуше: „Пресвета Богородице, помажи нам!“
Од тога времена свети апостоли се сами уверише, и сву Цркву уверише у то, да Пречиста Матер Божија би у трећи дан после погребења васкрснута од Сина и Бога свог, и са телом узета на небо. Свети апостоли поново уђоше у гроб и узеше остављену плаштаницу за утеху тужнима и као нелажно сведочанство Богоматерина устанућа из гроба.
Није доликовало да Скинија живота буде у власти смрти и да Она која је родила Саздатеља твари доживи распадљивост са осталим земаљским тварима. Законодавац се показа извршитељ закона који је Он дао: да синови поштују родитеље своје; Он дакле указа поштовање свебеспрекорној Матери Својој: јер као што Он сам славно васкрсе у трећи дан и узнесе са пречистим телом на небо, тако и Родитељку Своју васкрсе са славом у трећи дан и узе је к себи у небеска насеља. О томе је предсказивао и свети Давид: Васкрсни, Господе, у покој свој, ти и ковчег силе твоје (Пс. 131, 8). И ове пророчке речи његове збише се при васкрсењу Господа и при васкрсењу Матере Господње. И усечени у камену гроб Богоматере, као и Сина Њеног, до сада се сачувао и служи као предмет побожног поштовања од стране верних.
По нарочитом промислу Свом Господ учини да свети Тома не стигне на престављење Пречисте Богоматере, да би се због њега отворио гроб, те да се Црква увери у васкрсење Богоматере, као што се раније кроз неверје истога апостола уверила у васкрсење Христово (Јн. 20, 24-31). – Тако се изврши успеније Пречисте и Преблагословене Владарке наше Богородице и погребење свебеспрекорног тела њеног, преславно васкрсење њено и величанствено посведочење о узећу њеном на небо са телом. А по завршетку свих ових дивних чудеса и тајана Божијих, свети апостоли, опет ношени облацима, врати се сваки у ону земљу одакле би узет у време своје проповеди Еванђеља.
Свети Амвросије, говорећи о животу на земљи Пречисте Дјеве Богородице, овако описује њена душевна својства: Она беше Дјева не само по телу него и по духу, смирена срцем, богомудра, не брза на речи; стално је читала Свето Писмо, била неуморна у трудовима, целомудрена у разговорима, говорећи с људима као пред Богом; Она никога није вређала него је свима добра желела; никада се никога, ни убогога човека, није узгнушала, нити се коме подсмехнула, него је све што би видела покривала љубављу својом; из уста њених ништа није излазило што није изливало благодат; сва дела њена зрачила су најузвишенијом девственошћу; спољашњи изглед њен беше одраз унутрашњег савршенства њеног, благости и незлобивости.
Тако каже свети Амвросије. А код светог Епифанија и Никифора налазимо овакав опис душевне светости и спољашњег изгледа Пресвете Богородице: У свему Она беше отмена и постојана; говорила је врло мало, и то оно што је потребно, корисно и добро; свакоме је указивала част и поштовање; са сваким човеком је водила одговарајући разговор, не смејући се, не узбућујући се, и не гневећи се. Раста је била средњег; боја њеног лица била је као боја зрна пшеничног; коса јој била светло смећа и мало златаста; поглед жив и проницљив; очи су бојом својом подсећале на зреле маслинке; обрве повијене, тамне; нос не кратак; усне као боја руже, слаткоречиве; лице не округло, нити оштро, већ мало подуже; руке и прсти подугачки. У Ње не беше никакве гордости, у свему проста, без и најмањег притворства; без икаквог мекуштва, Она у исто време бејаше оличење најузвишеније смерности. Хаљине њене беху просте, без икаквих украса, као што то показује повезача пресвете главе њене која се до сада сачувала. Једном речју: у свему њеном беше присутна огромна благодат Божија.
Тако говоре свети Епифаније и Никифор о душевним и телесним особинама Пресвете Богородице у време њеног живота на земљи. А сада о Матери Божјој, која обитава на небесима и стоји с десне стране престола Божија, могу говорити каква је само Арханђели и Анђели, и духови и душе праведних, који предстоје Богородици и наслађују се како гледањем лица Божија тако и гледањем лица Пречисте Богородице; једино они могу достојно говорити о њој. Ми пак, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, славимо по Богу и Пречисту Божију Матер, и Њој, слављеној и величаној од свих нараштаја вавек, поклањамо се усрдно.
ЖИТИЈА СВЕТИХ
Авва Јустин Ћелијски
Нема коментара:
Постави коментар