Тако ће и отац мој небески учинити вама
ако не опростите сваки брату својему
од срца својих
сагрешења њихова. (Мт.18,35)
У значајној причи " о немилосрдном слуги " Господ све нас грешне људе назива дужницима: дужницима Богу и дужницима једни другима. Ми смо дужници Богу зато што не извршавамо све Божије заповести и наредбе које смо дужни да извршавамо, а дужници смо једни другима зато што не узвраћамо једни другима оно што је потребно, то јест оно што нам је јеванђељским законом заповеђено да дајемо једни другима: љубав са свим делима хришћанског милосрђа која проистичу из ње.
Сви ми сваког часа, сваког треутка, а можда чак и сваке секунде , овако или онако, много грешимо пред Господом, толико много да смо пред њим вечити дужници: нимало се не надамо да ћемо сами, својим средствима платити Господу овај наш неизмерно велики дуг, као што се ни дужник у јеванђељској причи није надао да ће платити огроман износ, " велико мноштво таланата ", то јест десет хиљада таланата.
А шта ми да чинимо? Да Господ није бескрајно милосрдан, онда би све нас несумњиво очекивала неминовна, вечна погибао, по законима савршене правде Божије. Ипак, милосрдан је и милостив Господ, дуготрпељив и многомилостив и неће се до краја гневити ( Пс.102, 8-9 ). Он нам опрашта све наше дугове, али притом жели да и ми подражавамо Његово милосрђе и свеопраштање. Он нам опрашта наше неисплатљиве дугове, али притом тражи да и ми опраштамо ближњима својим њихове мале дугове нама. Ти дугови су бескрајно мали и ништавни у поређењу са нашим неисплатљивим дуговима Богу, као што је мали и ништавни износ од сто динара у поређењу са огромним износом од десет хиљада таланата.
Могло би се помислити вреди опростити када нам је за то обећана тако велика награда као што је Божије свеопраштање и, стога, рајско блаженство.
Али ево невоље! За наше самољубље нема ничег тежег од опраштања. Сви ми сувише смо високоумни, самопреузношљиви и крајње увредљиви, претерано високо ценимо себе и своје врлине, стварне или само привидне, уображене. Чим неко покуша да нас, по нашем осећању увреди, ми смо већ спремни, како се каже " да се на зид попнемо ( да се разбеснимо )". И што је најстрашније: обично тражимо неправде и увреде чак и тамо где их уопште нема, и само наша појачана неповерљивост их налази. А у садашње доба, као никад до сад, међу људима цветају нарочито пороци болесног самољубља, злопамћења и осветољубивости. Увредљивост је дошла дотле да чак ни старији по узрасту не може да укори млађег, виши по положају не сме да даје никаква упутства свом потчињеном, нити да га саветује. Овај одмах губи власт над собом, негодује и у стању је да запамти " увреду " дубоко у срцу, тражећи затим прилику да се некако " освети ".
А у ствари нема дубље и штетније болести од злопамћења, које људима доноси небројена зла. " Злопамтљивац ", пише велики наставник духовног живота Преподобни Јован Лествичник, јесте " аспида која се скрива у својој рупи, пуна смртоносног отрова." Као што уче свети оци, злопамћење изједначава човека са злим духовима, а осветољубивост је дрско отимање Божијег звања. Не чините освету за себе, љубљени, пише Свети апостол Павле, него подајте место гневу ( Божијем ), јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ. ( Рим 12,19; 3 Мој 19,18 ).
Тамо где царује злоба и влада осећање осветољубивости, нема ни помена о истинском хришћанству, већ само има лицемерја.
" Ни од кога се Бог тако не одвраћа, као од непомирљивог човека ", учи Свети Јован Златоусти.
А таквом човеку, злобном и непомирљиво настројеном према својим ближњима, затворен је пут у Царство Божије. И то је сасвим разумљиво, логично и законито. Јер како учи Реч Божија, Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме. ( Рим 14,17 ).
А какав мир и каква радост може бити у души злопамтљивог човека, који гаји злобу и мржњу у срцу своме?
Хришћанска вера је вера свеопраштања, и зато је бескрајно далеко од хришћанства човек који не уме да прашта.
Али свагда треба имати на уму да се и ту свелукави непријатељ труди да у човеков ум и срце испусти маглу, да унесе пометњу и збрку, настојећи да за своје паклене циљеве искористи чак и само Христово учење, у чему врло често успева, нарочито у наше време.
Када је реч о " хришћанском свеопраштању ", имамо у виду опраштање личних увреда, које су нам нанели наши лични непријатељи, из личних разлога. Међутим, ми никако немамо права да опраштамо човеку зло које он причињава другим људима, а не нама. Утолико пре немамо права да својим свеопраштањем прикривамо очигледног богохулника и ругача светињама, који води борбу против Бога и вере у Бога. Ми не смемо једино да га осуђујемо строже од нас самих ( свагда се питајући не грешимо ли и ми баш у ономе у чему и он, или нечем сличном? ), али не треба да му опраштамо, то јест да заборављамо зло које он дрско чини, иступајући против Бога, против Христа и његових светих јеванђељских заповести, и да са таквим човеком живимо у миру, у пријатељским односима, будући да нам он лично ништа лоше не чини, јер ће то са наше стране бити издајство Бога.
" Живи у миру са непријатељима, али са својим непријатељима, а не са Божијим непријатељима ", уче нас свети оци. Али савременом човечанству све је изврнуто, људи све чине супротно. Позивајући се на јеванђељску заповест о свеопраштању, сада заиста опраштају све осим личних увреда. Радо живе у миру, чак и у пријатељству, са безбожником, богохулником, пијаницом, развратником, убицом, говорећи да је све то његова лична ствар и да није наше да судимо за то, него треба да опраштамо, док у исто време никада не опраштају личне увреде. За свог смртног непријатеља сматраће човека који ће се усудити просто да им каже непријатну истину у лице, а не да их увреди или им учини нажао. Сада је код многих тако појачано болесно самољубље да чак ни начелник, по налогу своје савести, не може да укори свог потчињеног, учитељ свог ученика, духовни отац своје духовно чедо, а архипастир не сме да уразумљује и поучава пастире себи подређене, јер то обично изазива буру негодовања или рађа притајену злобу и осветољубивост.
Такво је изопачено духовно стање савременог човека, који је изгледа, постао лукав до крајње мере.
Не, хришћанин није онај ко уме вешто да се улагује моћнима и славнима у овом свету и да живи у миру са непријатељима Божијим, кријући се иза лажне хришћанске " љубави " и " свеопраштања ", него је то онај ко уме од срца да опрашта личне увреде и озлојеђеност и коме су туђи злопамћење и осветољубивост. Не заслужује звање хришћанина онај ко, уместо да буде свестан своје кривице, да се каје и исправља, одговара на прекор лица које има право и власт да га уразумљује, љути се на њега и настоји да му се било како освети, ко " осећање истине и правде, повређено и пригушено у себи, настоји да надокнади нападима на друге, иако неправедним " ( Св. Теофан затворник ).
" Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди такав према демонима, и ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ свом телу непрестано, јер ово тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, то нам више зла доноси ".( Лествица, поука о злопамћењу )
Ето куда треба да управимо своје злопамћење, а то већина савремених људи више уопште не чини, јер се сасвим предано бави самоугађањем своме телу. Друге осуђују и понижавају ма којим поводом, а сами себе бестидно одају преједању, пијанству, пушењу, разврату и сличним делима свог страсног тела.
А заповест о правој, а не тек привидној и притворној љубави према ближњима сасвим је заборављена и замењена злобним и злонамерним осећањем које тражи само осуде ближњег, чак и сасвим неосноване, које сасвим нарушавају мир на који су хришћани призвани. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима ( Рим. 12,18 и Јев. 12,14 ), учи хришћане Свети апостол Павле.
За нас хришћане нема веће среће и радости него да живимо у миру једни са другима, не започињући распре и свађе, не осуђујући и не окривљујући једни друге, не клевећући, не срдећи се, и узајамно опраштајући једни другима своје немоћи и слабости, од којих ниједан човек није ослобођен. А опраштање увреда свом ближњем пружа такву, речима неописиву, утеху и олакшање савести, и такву духовну радост да још овде на земљи почињемо да предокушавамо рајско блаженство..." Стекни дух смирен и око тебе ће се спасти хиљаде ", тако је волео да говори наш велики молитвеник и подвижник Преподобни Серафим Саровски.
А нарушитељи мира и изазивачи препирки и раздора, и они који уносе немир чине ђаволско дело и, по речи Господа, биће предани мучитељима док не врате све што су дуговали ( Мт.18,34 ), то јест у векове векова, јер наши људски дугови Богу не могу се платити.
А ко приноси своје самољубље у жртву миру Божијем, тај осећа велику радост свеопраштања од Господа и мир Божији који превазилази сваки ум ( Флп. 4,7 ) заувек ће се населити у срце његово, испуњавајући га рајским блаженством.
Зато је најважније од свега непрестано имати на уму и носити у срцу своме поуку Господа коју је на Тајној вечери дао својим ученицима, а преко њих и свим својим истинским следбеницима - хришћанима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом ( Јн 13, 35 ). Амин.
Не, хришћанин није онај ко уме вешто да се улагује моћнима и славнима у овом свету и да живи у миру са непријатељима Божијим, кријући се иза лажне хришћанске " љубави " и " свеопраштања ", него је то онај ко уме од срца да опрашта личне увреде и озлојеђеност и коме су туђи злопамћење и осветољубивост. Не заслужује звање хришћанина онај ко, уместо да буде свестан своје кривице, да се каје и исправља, одговара на прекор лица које има право и власт да га уразумљује, љути се на њега и настоји да му се било како освети, ко " осећање истине и правде, повређено и пригушено у себи, настоји да надокнади нападима на друге, иако неправедним " ( Св. Теофан затворник ).
" Ако већ хоћеш да будеш злопамтљив, буди такав према демонима, и ако хоћеш да будеш некоме непријатељ, буди непријатељ свом телу непрестано, јер ово тело је незахвалан и неискрен пријатељ: што му се више угађа, то нам више зла доноси ".( Лествица, поука о злопамћењу )
Ето куда треба да управимо своје злопамћење, а то већина савремених људи више уопште не чини, јер се сасвим предано бави самоугађањем своме телу. Друге осуђују и понижавају ма којим поводом, а сами себе бестидно одају преједању, пијанству, пушењу, разврату и сличним делима свог страсног тела.
А заповест о правој, а не тек привидној и притворној љубави према ближњима сасвим је заборављена и замењена злобним и злонамерним осећањем које тражи само осуде ближњег, чак и сасвим неосноване, које сасвим нарушавају мир на који су хришћани призвани. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима ( Рим. 12,18 и Јев. 12,14 ), учи хришћане Свети апостол Павле.
За нас хришћане нема веће среће и радости него да живимо у миру једни са другима, не започињући распре и свађе, не осуђујући и не окривљујући једни друге, не клевећући, не срдећи се, и узајамно опраштајући једни другима своје немоћи и слабости, од којих ниједан човек није ослобођен. А опраштање увреда свом ближњем пружа такву, речима неописиву, утеху и олакшање савести, и такву духовну радост да још овде на земљи почињемо да предокушавамо рајско блаженство..." Стекни дух смирен и око тебе ће се спасти хиљаде ", тако је волео да говори наш велики молитвеник и подвижник Преподобни Серафим Саровски.
А нарушитељи мира и изазивачи препирки и раздора, и они који уносе немир чине ђаволско дело и, по речи Господа, биће предани мучитељима док не врате све што су дуговали ( Мт.18,34 ), то јест у векове векова, јер наши људски дугови Богу не могу се платити.
А ко приноси своје самољубље у жртву миру Божијем, тај осећа велику радост свеопраштања од Господа и мир Божији који превазилази сваки ум ( Флп. 4,7 ) заувек ће се населити у срце његово, испуњавајући га рајским блаженством.
Зато је најважније од свега непрестано имати на уму и носити у срцу своме поуку Господа коју је на Тајној вечери дао својим ученицима, а преко њих и свим својим истинским следбеницима - хришћанима: По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом ( Јн 13, 35 ). Амин.
Архиепископ Аверкије
Џорданвилски
Нема коментара:
Постави коментар