Сваке зиме, празник наше зимске капеле посвећене Св. преподобномученику ђакону Авакуму, доноси нам утеху и храбри нас. Овај дивни светитељ нама је врло близак, јер је он сусрео своју смрт за Христа баш у тим годинама кад се и већина од нас одлучила да умре за свет, у подвигу монаштва а љубави Христове ради.
Св. ђакон Авакум је тесно повезан са нашим манастиром и
због тога јер је он пред Хаџипроданову буну (1814. год.) боравио у нашем старом
манастиру Стјенику ( из кога смо истерани због исповедања Православне вере) и
затим у буни заробљен и одведен у Београд где је и погубљен. Потресне, а
истовремено торжествене стихире које се певају на служби, не могу а да нас не
надахну и поуче:
„Веселите се небеса, славите на земљи сви отачаствољупци,
Дунаве и Саво, реке заиграјте струјама,
јер данас диван младић Христов, храбри ђакон Авакум, нехотећи одрећи се Христа,
иде смело ка смрти, не бојећи се, и смртоносни колац на рамену носи и
велегласно овако пева: Нема вере боље од хришћанске, Срб је Христов радује се
смрти. Страшни суд Божији чека и агарјане. Ви творите што је вама драго, ускоро
ће и Турци плату своју примити. Бог вам је сведок и Божија правда. Тако
изобличивши свирепост агарјанску, весели се у векове у Царству Небеском.“ (Слава
на Господи возвах, на вечерњој служби.)
Певајући ове стихове, иако нам се чини да смо потпуно
сами у сред пусте планине, осећамо величину обитељи којој припадамо. Од Дунава
и Саве, жила куцавица нашег народа, преко наших балканских брда, дубрава и
долина где смо рођени, уздиже се песма хвале овом нашем светом оцу по крви али и
по духу. Од најсмиренијег почетка, сиромаштва, сиротанства, страдања и на крају
мученичке смрти би уздигнут до највиших небеса овај свети младић. Наши мали
гласови разлежу се усамљеном планином до највиших висина придружујући се његовим
хвалама певаним на небесима чија се лепота и радост не дају ни замислити.
Остављајући по страни све земаљске бриге, које и нас као и друге окупирају, у
тренутку као што је овај, наслађујемо се предукусом Божанске вечности.
Обично је ово скроман монашки празник без гостију, јер често сурово зимско време, великим снеговима одсече наш манастир од света у потпуности, па нико од посетиоца не може ни да дође. Међутим, ове године зима нам није даровала убичајени снег, али нам је донела дргоценији поклон; изненадна посета сестара из нашег метоха Утешитељево. То је било најлепше изненађење и наша срца су била препуна док смо заједно прослављали возљубљеног светитеља.
Сестре су пристигле на време за свечану вечерњу службу, а после су се прикључиле припремама за следећи дан.
Јутарња служба и света Литургија протекли су миру и
сабраној молитви, а служили су клирици из братског скита који се налази
недалеко од манастира.
После трпезе љубави, остатак дана смо провели уживајући у
друштву сестара јер су прилике да проводимо време сви на окупу, ретке.
Као посебно утешеније, прошетали смо са сестрама које су
уживале у њиховој вољеној дивљини, пре него што су морале да се врате на
Утешитељево због недељне Литургије.
Иако је планина била огрнута тмурним сивим огртачем,
сунчева топлота и светлост тога дана, као да су одражавали радост коју смо
осећали, као сунчев зрак који се нагло пробија у суморну собу.
Сваки празник носи са собом благодат која нас подсећа, можда и бледо, на неизмерну благодат оних у Царству Небеском који су успешно окончали трку коју смо и ми започели.
ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИЧЕ
ЂАКОНЕ АВАКУМЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!
Нема коментара:
Постави коментар