Бдење
„...Царство небеско са напором се осваја,...“ (Мт11,12)
Аларм звони у 01:15ч. Осенивши се крсним знамењем, црквењак уздахне док устаје и одагнавајући сан покушава да игнорише бол у мишићима од рада преходног дана.
Звони звоном ходницима, отварајући врата сваке собе како би подстакла остале уморне сестре да устану из својих кревета. Напољу је прелепа ноћ са ведрим небом по ком је расуто мноштво звезда које трепере у даљини. Месец је пун и може се отићи до цркве без икаквог другог светла. Диван ваздух и светлост су освежавајућа подршка сестрама док иду из манастирског конака до мале цркве на јутарњу службу.
Иако је правило ноћних служби установљено већ скоро 20 година, сестрама је лакше само у неким приликама, можда празницама или када их неки светитељ осени својом благодаћу која се огледа кроз будност и пажњу. Јутарње службе су свакодневни подвиг, свакодневно аскетско дело које напада тромост људског тела и духа. Борба са сном која траје најмање три сата, је борба за пажњу, да бисте Господу принели бар једну једину чисту молитву. Колико год тешко било, велика предност молитве ноћу је у томе што обично нема других сметњи осим грубе борбе са телом. Није ни чудо што свети оци кажу да молитве током бдења иду право на небо, јер су силом добијене. Тама ноћи, тежина сна које нас притиска представљају нашу сопствену духовну таму и умртвљеност. У мери у којој можемо обратити пажњу на речи службе, пуне лепоте и силе, у тој мери се и пробијамо кроз тај мрак у Царство Небеско, које је осликано у треперавим звездама. Без бриге о дневној светлости, ово је наш стварни живот, и још више од тога, наш контакт са вечношћу.
Нема коментара:
Постави коментар