СУШТИНА ЈЕВАНЂЕЉСКОГ УЧЕЊА ЈЕ ЉУБАВ

Архиепископ Аверкије Џорданвилски

" Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова : љуби ближњега свога као самога себе. О овим двема заповестима виси сав Закон и Пророци. " ( Мт.22, 37-40 ).

   Дакле, темељ свег јеванђељског учења, његова со, јесте љубав: на првом месту љубав према Богу, а на другом љубав према ближњем. Хришћанство је љубав. Где нема љубави, где владају страсти злобе и мржње, тамо нема ни помена од хришћанства, мада може бити његове маске, како то каткад бива у животу, особито у савременом, испуњеним свакаквим лажима, притворношћу и лицемерјем.

  О, како је у наше време тешко говорити о љубави! Реч " љубав " додуше, још није сасвим изгнана из живота, али шта се под њом разуме: или нечиста, телесна "љубав", која веома лако прелази у мржњу, чиме се и доказује одсуство праве љубави у тој такозваној "љубави", или привидна "љубав" - "љубав" само на речима, лишена дела љубави, чиме се и доказује њена неискреност - под којом се скривају сасвим злонамерни циљеви, веома туђи истинској љубави.

  И савремени свет, пао дубоко у бездан зала, пропада баш због одсуства праве љубави у њему.

  Имајмо на уму: у коме нема праве љубави према Богу и ближњима, тај и није хришћанин, иако се тако назива.

   Али запазимо: Христос Спаситељ на прво место ставља љубав према Богу. То је прва и највећа заповест. Зато у маловерним и полубезбожним круговима савременог друштва узалуд сматрају и признају "истинским хришћанима", како они кажу, људе који не верују у Бога, али тобож чине добро ближњима и воде морално похвалан живот. Чинити ближњима споља видљиво добро и водити привидно моралан живот - то још није хришћанство. А какво је то "хришћанство" када је сам Христос учио да је прва и највећа заповест љубав према Богу, и да је, стога, вера у Бога пре свега, јер не можемо љубити онога чије постојање не признајемо.

   Дакле без љубави према Богу нема хришћанства.

   Осим тога, без љубави према Богу, па, стога, и вере у Њега, нису никако могућа ни истински добра дела, а немогућ је и истински моралан начин живљења. А то је зато што је, од времена грехопада наших прародитеља Адама и Еве, природни човек, непрепорођен благодаћу Божијом кроз веру, створење до крајње мере морално покварено, егоистично, користољубиво, самољубиво, а где царују егоизам и користољубље, ту не може бити љубави према ближњима, него само лукаве прорачунатости и тражења своје користи, ничега више.

   Ако пажљиво размотримо живот и поступке таквог тобож врлином испуњеног, али непобожног човека, видећемо једно од двоје: или његове врлине ништа не вреде јер сва своја добра дела чини само ради показивања, ради људске славе или некаквих користољубивих, егоистичних циљева, или пак није тако непобожан и безверан, него се само претвара или нам се чини таквим, а у души има веру у Бога, макар подсвесно. Уопштено речено, чиста је бесмислица тврдња да неко може бити истински испуњен врлином без вере у Бога и љубави према Њему.

   Ако Бога нема, зашто би човек стешњавао и ограничавао себе и своја егоистична стремљења? У том случају, није ли боље живети просто за своје задовољство, уопште не обраћати пажњу на ближње, не мислити о њима и не водити рачуна о њима и њиховим жељама и потребама? Тада би једина побуда да се нешто добро чини за ближње могла бити само жеља да нас уважавају и да нама такође чине добро. Али ова побуда је чисто егоистичка, она није својствена хришћанској врлини несебичног чињења добра ближњима само у име чисте и искрене љубави, све до потпуне саможртвености и самозаборава.

   Сасвим је друга ствар кад човек који верује у Бога и искрено га љуби, љуби и своје ближње, чини добра дела и води истински, а не привидно, моралан живот. Како да не љубимо искрено своје ближње и да се не трудимо да им чинимо добро ако су они, исто као и ми, деца једног Оца нашег небеског, ако су они наша браћа и сестре? Ако љубим Бога, како ћу се усудити да га увредим својом непослушношћу и неиспуњавањем Његових заповести? 

   Значи, ако љубимо Бога, онда ћемо водити и врлински моралан живот, какав од нас очекује и тражи. Али Он не само да то тражи него нам и сам даје силу за испуњење - свемоћну благодат своју, која препорађа наше душе и оспособљава нас да чинимо добра дела и вршимо заповести Божије. Без благодати Божије, без препорађања њоме, ми нисмо ништа, попут покварене машине или апарата неупотребљивог за рад. Благодат Божија допуњава све наше недостатке, исправља наше пропусте, доводи у потребан ред наше снаге и способности и даје нам неопходну енергију и ревност за чињење јеванђељског добра - остварења у нашем животу двеју главних заповести: о љубави према Богу и љубави према ближњима.

   Дакле, без вере у Бога и љубави према Њему немогућ је уопште било какав прави врлински живот, немогуће је било какво стварно добро. Треба прво да се научимо да љубимо Бога да би смо заволели и ближњег љубављу некористољубивом и лицемерно егоистичном, него правом, истински хришћанском, саможртвеном, разумном и осмишљеном.

   Али у чему је љубав према Богу и чиме се изражава?

   Кога стварно (а не само на речима!) волимо томе настојимо да чинимо све што му је угодно, и трудимо се да избегавамо све оно што га жалости. Богу је угодније од свега да нас види са праведницима, а више од свега га растужују наши греси. Дакле, ако стварно љубимо Бога, ми ћемо свом душом тежити да водимо праведан живот, да избегавамо грехове а нарочито тешке...

   Ко неког искрено љуби, тај жели да се никада не разлучи од њега. Ако стварно љубимо Бога, никада нећемо пожелети да се разлучимо од Њега и тежићемо да се свагда налазимо у сталном општењу са Њим кроз молитву. Дакле, за онога ко искрено љуби Бога највећа радост, највећа наслада је молитва, а нарочито пребивање у храму Божијем, јер се у храму најживље осећа Божије присуство. Кад неког волимо, све чинимо да као да се налазимо пред очима вољеног, у његовом присуству. Тако, ако заиста љубимо Бога, никада не можемо да га заборавимо и увек треба да имамо на уму да нас Он непрестано гледа својим божанским очима, уз то свевидећим. Ма куда ишли, ма шта радили, све треба да чинимо тако као да је Он непосредно присутан. А у ствари, тако и јесте: Бог свагда види све, сваки наш корак, чита сваку нашу мисао. Како треба да будемо обазриви и пажљиви да не би смо ма чиме компромитовали себе у очима Вољеног.

   Заиста, како да не љубимо Бога свим срцем и највише од свега на свету кад је Он наш Отац пун љубави, Давалац живота, тог најдрагоценијег добра, наш Промислитељ, који брине о томе да и длака са наше главе не падне узалуд, без Његове воље, наш Спаситељ и Искупитељ: Сина Свога љубљенога није пожалио ради нас, него га је предао на крст и страшне, срамне муке ради нашег спасења. Како да не љубимо таквог Бога? Не љубити га - заиста је неразумно помрачење ума.
   Али сваки који говори за себе да верује у Бога и да га љуби такав и на делу. Пробни камен истинске вере и љубави према Богу је љубав према ближњем. О томе изражајно сведочи апостол љубави Свети Јован Богослов: " Ако ко рече: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је " ( 1 Јн 4,20 ).
   Ко тврди за себе да верује у Бога и да га љуби, а ближње своје неправедо угњетава и прогања, бринући само о својој добробити, тај је лажа и у њему нема истинске љубави према Богу него само лицемерја. Ово је нарочито својствено управо нашем добу: многи непрекидно чине дела злобе и мржње, а у исто време се не стиде да изјављују да су људи који верују у Бога и љубе га.
   Такође треба сматрати пробним каменом истинске вере и љубави према Богу однос према својим законитим пастирима, служитељима Цркве Божије. Ко не показује дужну послушност свим својим пастирима и не пројављује љубав и поштовање према њима, него постаје њихов немилосрдни судија, прогања их оговарањем и клеветом, преувеличавајући или чак измишљајући њихове кривице и недостатке, томе је туђа истинска вера и љубав према Богу, и тај је, по речима апостола лажа и варалица.
   Ко се, уместо братске љубави према својој сабраћи у Христу и њиховог уважавања, бави ширењем свакаквих измишљотина и клевета које их срамоте, интригама и потказивањем, ко одише злобом и осветом, у њему нема уопште истинске вере и љубави према Богу, тај је лажа и варалица. Ово се често јавља у наше мучно доба, јер многи изнад свега стављају своје болесно самољубље и на жртву приносе добро и част својих ближњих. 
   Но треба знати и памтити да су истински хришћанској љубави према ближњима сасвим туђи уобичајена овосветска сладуњавост и сентименталност, нездрава, плачевна осећајност, повлађивање страстима и пороцима ближњих, и безмерна, пристрасна снисходљивост према очигледном злу, која често доводи до злочина, па и оних најтежих.
   Истинска хришћанска љубав никако не сме бити слепа; она је разумна и строга, јер је њен једини циљ спасење душа ближњих. Онога ко истински воли дужност обавезује да понекад показује строгост и суровост према онима који греше и који су у заблуди, да би их тиме нагнао да дођу себи, да се уразуме и врате на пут истине. Јер и сам љубећи Отац наш, милосрдни Господ, често поступа са нама баш као што говори Реч Божија: Јер кога љуби Господ онога и кара, бије свакога сина којега прима ( Приче Соломонове 3, 12 ).

   Ипак, таква строгост и суровост треба да буду ослобођени сваке унутрашње мржње и озлојеђености. 

   Истински хришћанска љубав јесвеобухватна и свеопраштајућа, а уједно праведна и строга, и не зна за снисхођење и попустљивост тамо где види потпуну окорелост у злу, упорно противљење истини и вољи Божијој, огрезлост у греху и тврдоглаву непокајаност. 

   Господ опрашта разбојнику на крсту, снисходи цариницима, блудницама и прељубницама када се заиста искрено кају, али та иста љубав божанска сурово кажњава првосвештеника Илију због његовог непромишљеног снисхођења према порочним синовима и неразумне љубави према њима, пуне попустљивости и повлађивања злу; иста љубав божанска светским потопом кажњава човечански род који је доспео до потпуне безбожности и моралне изопачености; иста љубав божанска нас уразумљује ратовима, поплавама, земљотресима, градом и помором, и разним болестима и невољама. Јер истинска љубав зна један циљ - вечно спасење човекове душе, и води ка том циљу употребљавајући најразноврснија средства, пријатна и непријатна, као што ни лекар не даје болеснику само укусне лекове него и оне непријатног укуса, а често му причињава муке и патње разним медицинским интервенцијама и операцијама. 

   Човекова љубав према Богу и ближњима разумна је и истинита када за свој једини циљ поставља спасење своје душе и душе ближњих. Без овог циља свака " љубав " друге врсте биће у суштини само угађање себи и својим страстима, и она нема никакву вредност. Осим тога, она може бити чак и очигледно недолична и греховна ако само распаљује нечије греховно настројење и страсна осећања. 

   Да би смо задобили истинску љубав, потребно је пре свега да будемо прожети искреном, ватреном вером у Бога, који је и сам љубав ( 1 Јн 4,16 ), и у Божанство Сина Божијег, који се оваплотио ради нас људи и ради нашег спасења и који нас је својим крсним страдањима искупио од греха, проклетства и смрти. Само таква вера у стању је да пробуди у нашим срцима истинску, нелицемерну и спасоносну љубав према Богу и ближњима. И ми јасно видимо, нарочито у савременом животу, како нестајање вере свагда доводи до престанка љубави, и да се тада човек претвара у звер за коју нема ничег светог.

   Треба непрестано да се молимо Богу, као што су се молили апостоли: дометни нам вере ( Лк. 17,5 ) и тек тада ће љубав царевати међу нама.

   И стално се подсећајмо поуке светог апостола љубави: не љубимо речју ни језиком, него делом и истином ( 1 Јн 3,18 ) и самог Господа који се оваплотио из љубави према нама. 

   По томе ће сви познати да сте ученици моји, ако будете имали љубав међу собом ( Јн 13,35 ). Амин.