РАД СА НАШОМ БРАЋОМ У НЕВОЉИ И МОЛБА ЗА ПОМОЋ

 " И одговарајући Цар им рече:

Заиста, заиста вам кажем -

Ако не учинисте једноме од ове моје најмање браће

- Мени не учинисте ! " ( Мт. 25:40 )

Јужни Кучај

      Када је наше сестринство изабрало усамљени Кучај као место за манастир, очекивали смо да ћемо имати такође усамљени, испоснички живот у планини, служећи ближњима највише кроз молитву. Међутим, како су године пролазиле, Господ нам је слао многе болне и уморне душе од света, које су тражиле духовну утеху и прибежиште, а ми смо полако схватали да Он од нас, осим молитвеног, захтева и мало другачији вид помоћи, о чему ћемо говорити у наставку текста.

   Гости Новостјеничког манастира су свих узраста и различитог порекла, али смо нарочито посећени од стране младих људи којима је потребна духовна и материјална помоћ. Можемо их сврстати у три групе а то су углавном: они, који су током прошлих ратова у бившој Југославији изгубили своје домове, људи са Косова, из Хрватске или Босне; они који су напуштени од стране родитеља, или они који су стицајем околности доспели у разне невоље, развијајући се у проблематичне личности са лакшим облицима зависности од алкохола, дрога и сл. Стручно образовање у области психологије, рад са малолетним деликвентима и психички нестабилним личностима, нашој игуманији Ефросинији дају сигурност у решавању проблема које ови несретни људи износе пред њу, а још више вера у Господа и дугогодишњи опит у духовном животу. Ради искрене љубави ка ближњима и састрадалности са сваким човеком који јој прилази, Господ кроз њу делује на људе на различите начине, стављајући благи мелем на отворене ране њихових напаћених душа.

Верни помоћници

Поносни на манастирске плодове

На путу до манастирске баште  

   Са друге стране, сам живот у манастиру се показао као чудесно исцељујући. Много пута смо били сведоци како благодат Божија, нежно и тихо лечи и оздрављује људске душе, молитвама Светог Јована Крститеља Господњег, нашег небеског покровитеља. Без неког посебног „програма“ са наше стране, него просто живећи у манастиру чија је основа служење Богу и ближњима кроз молитву и послушање, многи су се природно приближили нашем Господу, односно искусили благодат блискости са Њим, по први пут у животу. Многе душе, које су доживљавале само патњу под суровим ударцима света, прибегле су манастиру као сигурној луци и уточишту, где уз искрену молитву Богу и Његовим Светитељима, налазе мир и спокој. Иако по својој спољашности прилично једноставан, монашки живот је по својој унутрашњости веома садржајан, уколико се наравно трудимо да радимо на својој духовности. Светски живот, проведен без имало сећања на Бога и вечни живот, нуди спољашње утехе али празнину духа, од чега Господ да нас сачува. Искусивши и један и други начин живота, неки од наших гостију постали су ревносни Хришћани а неки од њих су се чак и одлучили за монаштво, што је нама наравно, причинило велику радост. Многи од њих су вративши се у свет, променили своје погледе и ставове у односу на  живот, почели су да своје поступке мере Јеванђелским заповестима, схватајући смисао овог живота и ка њему стремећи. На жалост, има и оних који су стицајем несрећних околности, неспособни и за један и за други облик живота, и сву своју наду полажу на Господа да ће се Он бринути о њима. Уздајући се у помоћ Господњу, под будним надзором Игуманије мати Ефросиније трудимо се  да им помогнемо колико је то у нашој моћи. Примера ради, ево једног доказа како благодат Божија делује на људе, из искуства наше матушке, која нам је испричала живот једног дечака, који је сада наш одани пријатељ:

брат Ненад

   „Интересантна је и дирљива прича о Ћурђевић Ненаду. Као студент Дефектологије ја сам волонтирала са тенденцијом да ћу остати радити у "Дому  за напуштену децу" у браће Јерковића. Радила сам са групом најмлађе деце од 6 до 8. година. Организовала сам са још неколико пријатеља одласке по манастирима са децом и у Зоолошки  врт, посете  на ручкове које су пријатељи организовали разним поводима а ја доводила децу код њих,  понекад и србске славе, наравно, на које смо одлазили као увек радо виђени гости. Између осталог међу том децом је био и Ненад, не конкретно у мојој групи али је био присутан повремено.  Деца су долазила да ме посећују и у стари манастир " Стјеник ", када сам отишла да монахујем.  После много година када сам ја већ у манастиру и постоји манастир "Утешитељево",  пре две године појављује се младић који се представља да је из дома за напуштену децу и прича се потпуно поклапа са мојим животом и све постаје јасно и њему и мени. Он ми је причао недавно да су ти периоди када смо  ми долазили као студенти бавећи се са децом професионално  али и као хришћани пружајући им разне утехе, да су то биле једине светле тачке у њиховом тужном животу без и једног сунчаног зрака. Та деца су била остављена од родитеља и ма како да су ти родитељи били лоши и безосећајни за сопствену децу, та деца су их верно годинама чекала да дођу по њих, да их одведу дому њиховоме. И ма како да је он био јадан, тај дом је био њихов, и никада нису осуђивали своје очеве и мајке који су их оставили и заборавили. То су увек била злостављана деца, у свакоме смислу, од разних насилника, педофила и криминогених група које су их терали да краду, просе и проституишу се за интересе разних јадника са најнижег дна. Један из те претужне приче,који није имао шансу да доживи један спокојан дан без патње и ужаса, који је више био гладан него сит, јесте и Ненад Ђурђевић.  Причу о његовом животу направила је једна од телевизија,  не знам тачно како се зове,  мислим да је “ ВИШЕ ОД ЖИВОТА“, Ненад Ђурђевић. Мајка му је такође смештена у старачки дом, иако није стара, има 56 година, пошто је подлегла  немилосрдном злостављању мужа и покушала је себи да одузме живот, скочивши са Савскога моста и чудом преживела, али од тада се лечи и болује, и душом и телом.“

   Трпељиво подносећи ударце и патњу током читавог свог детињства, Ненаду је једина утеха била молитва Богу, у којој је налазио мир и спокој. Томе га је научила његова бака, још док је био сасвим мали. Касније, како је са годинама бивао све старији, све више се интересовао за веру Православну, одлазио у Цркву, почео да пева у Црквеном хору.. Како је расла његова вера и побожност, тако је Господ њега све више упућивао на Истинско Православље, чији је он данас ревносан верник. Такође, његова мајка је захваљујући посетама мати игуманије и сестара, као и брижних свештеника, почела да води један црквени живот, редовно се исповедајући и причешћујући Светим Тајнама Христовим.

   Брат Ненад је последња два лета провео у Новостјеничком манастиру, помажући нам у свим пословима, редовно посећујући сва Богослужења. Он каже да је то најлепши период који је имао у свом животу.

Спремни за истраживање пустиње са храбрим Микуљским чопором

   Међутим, када наступи позна јесен, а хладне кише и прве пахуље пошаљу све наше драге госте својим кућама, брат Ненад је принуђен да се врати у " Дом за децу без родитељског старања ", будући да нема свој топли дом и породицу. Наши скромни услови у којима живимо, нарочито отежани у зимским месецима, нису решење за људе као што је Ненад. На првом месту велику улогу игра у томе наша неприступачност које се људи плаше, нарочито у зимским месецима када је планина затворена због снега и великих сметова, како за оне који би желели да дођу, тако и за оне који би хтели да оду из ње. Снег се углавном отапа тек на прагу Васкрса, што је прилично дуг период без урбаног живота. Нису сви способни да издрже усамљеност у планини, што је сасвим разумљиво. Током зимских месеци, наш метох  '' Утешитељево '' у Раљи, близу Београда је једина утеха брату Ненаду и свима онима који траже Господа, где могу да присуствују редовним Богослужењима. Међутим, они се након тих пар сати проведених у Цркви опет враћају својим животима, " својим домовима ", у хладне установе препуне бола и патњи, јер другог избора немају. Непрестано се бринући за људе попут Ненада, који су ради преживљених траума постали неспособни да живе сами, желимо да им за почетак понудимо смештај на '' Утешитељеву '' , уколико будемо били у могућности да им обезбедимо најједноставнији тзв. контејнер за становање, који ће имати пар соба и купатило. Циљ је да и они осете нечију бригу и старање, нечију љубав, коју нису осетили током целог свог напаћеног живота, да и они буду део заједнице која их воли без икаквих услова.   

   Ко је у могућности да помогне ово велико дело милосрђа, може да пошаље донацију на рачун овде. Молимо вас да нас обавестите мејлом, уколико сте се одлучили на тај корак.

Контејнер - кућица за становање

   И за крај, желимо да поделимо са вама речи наше Игуманије, које нам често упућује, кад год разговарамо о тужним људским животима и нашом одговорношћу пред Богом за те невине Божије страдалнике :

   „ Морамо наћи довољно ширине и разумевања за људе са маргине, који страдају поред нас сасвим неприметно, не њиховом заслугом и вољом. Они су пред нашим очима и моле нас за један осмех и утешну реч коју смо призвани дати њима сви ми који заволесмо Христа.  Јер пред Христом и они и ми смо једнаки, наше душе Господ испитује, негледа на наш положај, углед, моћ, звање и имање.... убожјаци и болесни умом то јесу блажени нишчи духом који тихо живе међу нама...“

   Нa спасење душе и улазак у Царство Небеско свима који могу да помогну, по нелажним Христовим речима - " блажени милостиви, јер ће бити помиловани!" Амин, Боже дај!