понедељак, 25. јануар 2016.

НОВОМУЧЕНИЦА МАТИ МАРИЈА ГАЧИНСКА

КАТАКОМБНА СТАРИЦА УТЈЕШИТЕЉКА

ПОМЕН 26. ЈАНУАРА ( + 1930 )

И. М. Андрејев



" Снажна туга, као злато у огњу, 
очишћује душу, даје јој живот,
јача је и подстрекује "

Свети Јосиф Петроградски

На удаљености од неких педесетак километара од Петрограда налази се градић Гачина, који је свим Петрограђанима познат по својим вртовима, парковима и палатама. Ту је, пре револуције, живела монахиња Марија, позната не само становницима Гачине, него и многима у Петрограду. Матушка Марија је револуцију 1917. године, дочекала на болесничкој постељи. Након прележаног енцефалитиса (упале мозга), оболела је од тзв. Паркинсонове болести (названа по лекару Паркинсону, који је описао то стање). Матушка Марија је била непокретна, тело јој беше као оковано, а бледолико лице више налик некој маски него живом људском лику. Могла је да говори, али са полу-затвореним уснама, кроз зубе, споро и једноличним тоном. Матушки је зато била потребна стална помоћ, брига и нега. Морамо напоменути и то да ова болест често узрокује и велике психолошке промене (раздражљивост, замарна упорност у понављању стереотипних питања, претерани егоизам и егоцентризам, манифестације сенилности и сл.), те такви пацијенти најчешће завршавају у психијатријским болницама. Међутим, мати Марија, будући потпуни физички инвалид, не само да се није психички дегенерисала, већ је у потпуности открила изузетне црте личности и карактера, несвојствене таквим болесницима. Постала је крајње кротка, понизна, покорна, ништа није захтевала, била је дубоко сабрана у себе; постала је заокупирана непрестаном молитвом, подносећи своје тешко стање без и најмањег роптања.

Чинило се да јој је Господ, као награду за понизност и стрпљење, послао дар: да теши ожалошћене. Тако су почели да је посећују потпуно непознати људи, опхрвани тугом, жалошћу, депресијом и крајњим очајањем. После разговора са њом, свако је проналазио утеху, осећао олакшање од сопствене боли, стишавање туге, смиривање страхова, нестанак депресије и очајања. Убрзо се за ову необичну монахињу прочуло и ван њеног града.
Матушка Марија је живела у дрвеној кућици на самом излазу из града. Посетио сам је у марту 1927. године. Док сам чекао да дође мој ред, разгледао сам бројне фотографије у примаћој соби. За око су ми нарочито запале фотографије митрополита Венијамина ( Петроградског, новог мученика ) и митрополита Јосифа (који је ускоро постао вођа покрета " јосифоваца "). Митрополит Јосиф је, на својој фотографији, написао дирљиву посвету мати Марији, наводећи велики одломак из свога дела " У Очинском загрљају ", док је митрополит Венијамин кратко написао: " Дубокопоштованој страдалници, матушки Марији, која је, поред многих ожалошћених, утешила и мене грешника..."
Имао сам прилику да присуствујем чудотворном исцеливању напаћених душа. Неки младић, очајан због хапшења и прогона свога оца - свештеника, отишао је од матушке са осмехом, одлучивши да прими чин ђакона. Једну младу жену, опхрвану тугом, обасја радост и она одлучи да постане монахиња. Један старији човек, који је страшно патио због губитка сина, отишао је од матушке утешен и охрабрен. Нека старија жена, која дође плачући, отишла је мирна и оснажена.
Када сам ушао код ње, мајчици Марији сам рекао да ме често напада страшна чамотиња која понекад траје и по неколкико недеља и да нисам у стању да нађем начина да је се ослободим.
" Чамотиња је духовни крст ", рекла ми је мати. " Она се, на корист, даје грешнику који не зна како да се покаје, то јест, ономе ко после покајања поново запада у пријашње грехе... Стога, постоје само два лека која могу да лече ову, понекад изузетно тешку душевну патњу. Човек мора да се научи покајању и да понуди плодове покајања, или да овај духовни крст, своју чамотињу подноси са понизношћу, кроткошћу, стрпљењем и великом благодарношћу Господу, стално се опомињући да Господ ношење овог крста рачуна као плод покајања...И опет, каква је то велика утеха када схватиш да се твоје обесхрабрење признаје као плод покајања, као несвесно самокажњавање због недостатка плодова који се захтевају...Од ове мисли треба доћи до смиреноумља, а онда ће се чамотиња постепено истопити и уследиће прави плодови покајања..."
Имао сам утисак да је неко, овим матушкиним речима, извршио хируршки захват на мојој души и отклонио духовни тумор... Од ње сам отишао као потпуно други човек.
Године 1930, матушка је ухапшена. Оптужена је за контра-револуционарну пропаганду и учествовање у контра-револуционарном покрету, у складу са 10. и 11. параграфом 58. члана совјетског закона о криминалу. Поред ње, ухапшен је и њен брат. Поменуту организацију сачињавало је само двоје људи, а пропаганда против комунизма беше њен дар утешитељства. Сведоци њеног хапшења, сећају се застрашујуће слике ругања и окрутног насиља над трпељивом мученицом, одузетој и неспособној да начини било какав физички покрет. Матушкин политичко-религиозни злочин погоршан је и њеним одбијањем да призна митрополита Сергија, после његове познате Декларације из 1927. године, која је довела до раскола у Руској цркви.
Двојица чекиста вукли су ову страдалницу за руке, уврнуте на леђима, по поду и земљи, од кревета до камиона....Заљуљавши њено многонапаћено, парализовано тело, чекисти су га бацили на камион и одвели је. Њеног брата су одвезли у другом аутомобилу, тзв." црним гавраном "  (црна лимузина, која је нарочито коришћена за превоз жртава ухапшених у дубокој ноћи, како Солжењицин објашњава у првом тому књиге " Архипелаг Гулаг "). Матушкиним пријатељима је било дозвољено да јој у затвор доносе скромне пакете. Међутим, након само месец дана, више нису прихватали пакете и само су кратко рекли: " Умрла је у болници ". (Такви беспомоћни пацијенти су најчешће убијани.) Њено тело није испоручено. Њен брат, слаби, префињени господин, који се самопожртвовано бринуо о њој и примао посетиоце, након девет месеци испитивања осуђен је на пет година затвора у сибирском концентрационом логору.
Нека би Господ упокојио ове дивне душе.

СВЕТА НОВОМУЧЕНИЦЕ МАТИ МАРИЈО, МОЛИ БОГА ЗА НАС!




Нема коментара: