четвртак, 10. мај 2012.

СУСРЕТ МОНАХИЊЕ И ВУКОВА (МАРТ 2012)



После дуге и непопустљиве зиме, дошли су нам у сусрет и осунчани фебруарски дани. Након завршеног посла у кухињи м. Нина је пожелела да се прошета, а уједно и да споји лепо са корисним, те је решила да њена шетња буде у правцу извора, како би донела сестрама свеже воде за пиће.  Још увек је као бели ћилим  снег прострт око манастира, и кретање је прилично отежано за пешаке. Дан је био посвећен светоме Герасиму Јорданскоме, ( 17. Март - грађански календар, 2. – стари календ.) светитељу из првих векова, коме је велики и добри друг био пустињски лав. Лав је постао верни пратилац св. Герасима, од тренутка када је лава свети старац исцелио извадивши му велики трн из болне шапе. Звер је узвратила захвалношћу и следила Светитеља увек и свугде, у све дане његовог земнога живота, до тренутка смрти Старчеве, када је на гробу и сам лав угинуо од туге, не желећи да живи даље без свога вољенога исцелитеља и заштитника, светога Старца  Герасима. Врло је интересантно повезати догађај који ће се десити са чињеницом који се светитељ славио тога дана – свети Герасим Јордански.
Дакле, м. Нина је после подне, кренула до извора,
напунила је  флаше у ранцу и ставила га на леђа.  Од извора, који се налази унутар шумског удубљења, кренула је да се пење ка  пространим ливадама, сусревши се одмах по изласку из шуме, са  вуковима, очи у очи. Између ње и вукова било је једва метар раздаљине. Радило се о три вука, од којих је један био млади вук, вероватно прошлогодишње легло, и  његови родитељи. Обе стране су непомично и нетремице стајале једни-наспрам других. Зачуђено и збуњено. Нико се није померао. Чинило се да то посматрање траје годинама. Време је стало. Онај ко се мало разуме у вукове, зна да вук или напада или бежи. Он неће стајати тако дуго збуњен и непомичан, јер вука није лако збунити.

Илустрација догађаја, Гљеб Александрович Фјодоров
Оно што је интересантно, јесте да  вукови нису показивали никакве знакове агресивности, режања, или било какве пројаве њихове зверске природе. Мати Нина није смела да се помери, скине ранац, или почне да бежи. Сасвим је немогуће применити све оно што човек у теорији планира да би учинио, када би срео звера. Сада нам је то јасно. Попут бежања, пењања на дрво или сл. Зашто? Из једноставног разлога што је човек паралисан блиским присуством вука, или било којег звера. Тада човеку остаје једино да се моли и да се препусти Господу на бригу и Његовој вољи. Само то. У овом случају не говоримо о ловцима, јер ловцима ове ситуације нису ни могуће да се десе ( тј. блиски сусрети ).  Животиње се не задржавају у близини наоружаних ловаца, јер из нашег искуства дивље животиње тачно знају ко је наоружан - ко није, и великом брзином нестају из видокруга нишана, а вук пре свих осталих. После неколико минута проверавања и одмеравања м. Нине од стране вукова, и приличне међусобне напетости, десило се нешто врло необично и дирљиво. Један од вукова, вероватно вучица кренула је ка м. Нини.
Раздаљину од једног метра је прешла опрезно, али одлучно, и пришла на 15 цм од ње, покушавајући је оњушкати...као да се на тај начин и сама представљала. Попут  људи када се  рукују да би се упознали. Њушкање је учинила сасвим пријатељски, као какав доброћудни пас када сретне човека. Остала два вука су само посматрала  призор, без померања са свога места. Одједном је м. Нину напустио страх и први шок. Обузело је осећање љубави према вуку, као дивном Божијем створењу. Био је тако близу. Сасвим близу. Она је пожелела да га дотакне, и тако покаже своје поштовање  ка њему. Вук-вучица је застала за тренутак, и повукла се уназад, можда тим повлачењем, дајући до знања  да још није време за тако блиску везу између ње и човека... Погледала је још једанпут, као да поздравља монахињу, и као да јој је ипак жао да оде и растане се од новостеченог пријатеља. Позвала је своју вучију породицу којој је он-а очигледно била вођа. Они су  сложно  се њој прикључили и отишли веома брзо у снежно-бела околна брда. После њиховог одласка , време проведено у  вучијем присуству, за м. Нину је  деловало као сан, време које је ван стварности. Само трагови зверова наоколо, у снегу, и њено целокупно потресено биће је сведочило да су они били ту, на корак испред, или  боље речено НА ДОХВАТ РУКЕ.
Навешћемо једну поуку светог Исака Сиријског, везано за живот у пустињи, удаљеној од света.
ПИТАЊЕ св. Исаку ( од стране неког тадашњег ходочасника ):
Деси ли се некада, да онај ко се одједном одважи на потпуно одрицање од саживота са људима, и по доброј ревности изненада оде у ненастањену и страшну пустињу, да умре тамо од глади, од немања одеће или дивљих зверова, или других потрепштина?
ОДГОВОР св. ИСАКА истоме ходочаснику+
„Онај ко је бесловесним животињама припремио обитавалиште, пре но што их је створио и стара се о њиховим потребама, Тај неће презрети ни  створење Своје, првенствено оне који га се боје и следе у простоти, без радозналости. Ко је вољу своју сасвим предао Богу, тај више не брине о потребама свога тела, о његовој беди и злострадању, него жели да пребива у сакривеном животу, да води скроман живот, тај се не плаши невоље, него отуђење од света - ради чистога живота, сматра пријатним и слатким, изнурујући себе по хумовима и горама, живећи као  скитница, окружен бесловесним животињама, не пристајући на телесни мир и живот испуњен прљавштином.“
Драго нам је што смо могли са Вама, драга браћо и сестре, поделити причу  о блиском  сусрету  са нашим необичним суседима који су нам се од недавно и представили сасвим изблиза, кроз ову дивљу вучију породицу.
Иако су наше комшије – вукови, изразили добру вољу за неговање добрих суседских односа, ми се ипак надамо да се нећемо у будућности тако често сретати и претерано дружити са њима.
У Господу Исусу Христу, Владики Живота наших
Ваше
Ново – Стјеничко сестринство.

Нема коментара: